Kada telo kaže dosta

Mislila sam da su zidovi koje sam gradila oko sebe konačno postali neprobojni. Da sam naučila da balansiram, da sam „očvrsnula“. A onda je došao dan koji mi je srušio tu iluziju kao kulu od karata.

Đavolak sa levog ramena je baš bio raspoložen. I pored loših dešavanja iz prethodnog, vrlo kratkog perioda, dan je sručio na mene strepnju, zabrinutost i vesti bez „popravnog“. Odjednom su me tuđe sudbine razvukle do pucanja.

Pitala sam se da nisam možda na nekom testu izdržljivosti? Ako jesam, neka mi neko kaže - "Jesi". Gde je onaj anđeo sa desnog ramena kada mi najviše treba? Da li me je možda zaštitio a da nisam toga svesna?

Dovela sam sebe u stanje blagog paničnog napada. Odjednom, to više nisu bile samo tuđe priče - sve sam ih izvrtela u glavi nekoliko puta i telo je počelo da se buni. I nije to bio samo tremor ruku, celo telo je drhtalo nekontrolisano. Čekala sam da lek proradi, ali minuti su bili kao sati. Ta unutrašnja borba - bila je borba da se vratim u "normalu". I činila mi se kao večnost.

Platila sam taj dan svojim tankim živcima. Shvatila sam, dok sam cela drhtala, da ne mogu da se razapnem na više strana, a da mi psiha ostane netaknuta. Svaka informacija koju sam primila bila je novi nemir, bodež koji je gađao pravo u nerv.

Najviše od svega me je zabolelo saznanje da još uvek ne vodim brigu o sebi koliko je potrebno. Opet nisam sebi bila prioritet, opet sam dozvolila da me tuđe brige „sprže“ jer nisam znala sebi da kažem: "Dosta, ovo je previše."

Sada, dok kuckam ove reči, ruke su mirne, ali je lekcija ostala urezana: Nisam ojačala tako što sam naučila da trpim više. Ojačaću tek kada naučim da se zaštitim. Ovo sebi više ne smem da uradim. Dugujem to onoj devojčici u sebi koja se tog "preplavljenog dana" toliko plašila.

Imate li ljude za temperaturu ?

Svi imamo, ako ne gomilu ljudi za kafu, onda bar nekoliko probranih osoba za ispijanje fine crne tekućine. I sve je to lepo i bajno - kafenisati uz sitne tračeve… do trenutka kada se razboliš.

Kada nas obori neki virus i legnemo u krevet zbog temperature, postajemo zavisni o jednoj osobi koja će nas zbrinuti, bar na kratko, ako ne i na malo duže vreme.

Tada kafa gubi miris, a tračevi postaju nebitni. Kada se razboliš, ne treba ti neko ko će s tobom analizirati svet. Treba ti neko ko će nečujno spustiti čašu vode pored kreveta.

Ko je tvoja "osoba za temperaturu"?

To je ona osoba koja:

* zna gde ti stoje toplomer i aspirin.

* se ne boji tvog bledila i raščupane kose.

* razume tvoje mrmljanje dok si u polusnu ili bunilu.

* ti donese supu bez da si je tražila.

Prijatelji za kafu su scenografija za lepe dane. Ali "osoba za temperaturu" je tvoja sigurna luka. To je neko ko te voli i onda kada si fizički najslabija.

To je neko pred kim ne moraš biti jaka, prijatna a ni nasmejana. Štaviše, tada si slaba, čangrizava i sa raznim grimasama.

Ta tvoja "osoba za temperaturu" vidi te u onim trenucima koje bi, u zdravom stanju, sakrila od ostatka sveta po svaku cenu. Ona te vidi dok se boriš sa drhtavicom, dok ti je jedini domet okretanje na drugu stranu kreveta.

Dok ispijamo kafu, mi smo uglavnom, "najbolja verzija sebe". Doterani, ispeglani, nasmejani i puni priča koje zabavljaju. Bolest, s druge strane, ne bira reči i nema filtere. Ona nas ogoli do kostiju.

Istina je da se čvrste spone grade upravo tada. Ne u blještavilu kafića, već u tišini sobe, uz miris čaja ili supe koje ti neko prinosi usnama dok ti celo drhti zbog temperature. Tada shvatiš da nije sve u velikim i bučnim rečima, već u tišini kojom ta osoba ispunjava sobu dok pokušavaš da zaspiš. I ona ne čeka tvoj osmeh da bi ti dobila pažnju.

Često kroz život jurimo za onim "kafenim" mnoštvom, trošeći energiju na ljude koji će nestati čim prvi put kinemo. A prava je sreća, zapravo, imati bar jednu osobu koja će, kada se ceo tvoj svemir skupi u taj jedan krevet i čelo zagreje, reći samo:

"Tu sam, spavaj."