Pismo Oprezu (i dalje si mi potreban)

Nakon 418 dana neprekidne straže, odlučila sam da se pozdravimo, on i ja. Bar u jednom segmentu mi više neće biti potrebne njegove usluge.

Dragi Oprezu, neizmerno sam ti zahvalna što si bdeo nada mnom. Bio si sva moja čula, 101% budan, u svakoj sekundi kada ja to nisam smela ili mogla da budem. Hvala ti što si analizirao svaki zvuk kočnica i svaki pokret u saobraćaju, verujući da me samo tvoja budnost spasava.

Došao je kraj tvom nadzoru nad ovim delićem mog života. Odradio si svoj posao pošteno i najbolje moguće što je moglo biti. Ali, tvoja budnost me je predugo držala zarobljenom u danu koji je odavno prošao.

Ja ti ne dajem otkaz, jer tvoja snaga mi je i dalje dragocena. Samo je smena na barikadama prošlosti završena. Danas te ne šaljem od sebe, već te pozivam da pređemo na nove zadatke. Skini taj teški oklop straha i postani moj tihi saveznik u stvaranju, a ne samo u preživljavanju.

Potreban si mi i dalje - budi uz mene da prepoznam lepotu, da osetim pravu meru odmora i da me čuvaš na putevima kojima tek treba da koračam, ali ovaj put bez vriska kočnica u mojim mislima. Od sada, ti više nisi moj kavez, već moja intuicija. Idemo dalje, zajedno, ali uz muziku koja je glasnija od svakog tvog upozorenja.

Ovaj post je dokaz da preživeti ne znači samo ostati nepovređen, već ponovo naučiti kako da veruješ svetu. Evo, posle mnogo vremena, putujem bez telohranitelja u sopstvenoj glavi. I sve je prošlo OK.

Da li i vi nosite neki stari "oklop" koji vam više ne treba? Možda je vreme da i vi napišete jedno vašem OPREZU.

P.S. Ovo je moj delimičan raskid sa starim navikama i nastavak priče 418 dana. Ako želite da vidite odakle je krenulo ovo dežurstvo i zašto je ovaj korak danas toliko velik, podsetite se prethodnog posta ovde: 

https://saranijagara.blogspot.com/2026/03/418-dana.html?m=0

Moja tišina je tvoj neprijatelj

Šta kada vruć krompir postane vreo pa ne znate da li da ga bacite ili rashladite ruku? Čuvanje tuđe tajne često počinje kao čin poverenja, ali se neosetno pretvara u fizički teret koji nam krivi kičmu. Dok se dlanovi znoje, a reči stežu u grlu, shvatamo da ta informacija koju čuvamo pravi od nas tamničara. Tajne koje "peku" ne troše samo naše strpljenje, već i naše zdravlje, ostavljajući nas pred nemogućim izborom - izdati ili sagoreti?

Na početku se osećamo blisko sa osobom koja nam se poverila. To je onaj trenutak kada mislimo: "Ja sam osoba od poverenja". Tu se gradi naša slika o sebi kao o lojalnom prijatelju ili partneru. Ali, to je faza pre nego što temperatura počne da raste.

Naš um tada prelazi u stanje stalne pripravnosti. Zamislite to kao unutrašnjeg kontrolora koji nikada ne spava; on mora da pregleda svaku vašu rečenicu pre nego što je izgovorite, plašeći se da istina ne isklizne kroz običan razgovor. Taj stalni oprez nas iscrpljuje više od bilo kakvog fizičkog rada. To nije samo ćutanje, to je neprekidna borba sa samim sobom da ostanemo "zaključani" dok nas informacija iznutra pritiska da izađe napolje.

A šta kada taj vreo krompir koji stežete u dlanovima nije samo vaša muka, već znate da će njegova vrelina na kraju spržiti upravo osobu koja vam ga je poverila?

To je najteži deo. Tada ćutanje prestaje da bude čin lojalnosti i postaje tiho saučesništvo u nečijoj propasti. Verujemo da čuvamo njihovu tajnu, a zapravo samo gledamo kako se vatra širi, plašeći se da je mi prvi ugasimo istinom. U tom trenutku, izbor više nije samo "izdati ili sagoreti". Izbor je: da li da pustim da se opeku do kraja ili da rizikujem njihovu ljutnju da bih im spasila kožu?

Šta kada je motiv za odavanje tajne zapravo nemogućnost da se mirno posmatra propast u najavi? Postoji trenutak kada ćutanje prestaje da bude vrlina i postaje pasivno posmatranje nečijeg samouništenja. Ne želim da izneverim poverenje, ali još manje želim da budem nemi svedok ožiljaka.

Jer, ako vidim provaliju ka kojoj trčiš dok me držiš za ruku i tražiš da ćutim - moja tišina nije lojalnost. Moja tišina je tvoj neprijatelj. Prava lojalnost nije u tome da zajedno izgorimo, već imati hrabrosti da se prekine krug pakla, pre nego što sve postane pepeo.

Kada odem

Kada odem, neću praviti buku.

Biće to jedan od tiših odlazaka.

Ti ćeš znati da odlazim

I zato ti na kraju neću prići.

Nećemo se opraštati,

Jer to bi zabolelo.

Pozvaću te kasnije

I sve što nisam, tada ću ti reći.

Tebi će biti lakše

Da čuješ glas iz tišine.

Jer oboje smo stvoreni

Za ljubav sa daljine.

Pogledi

 

Ako se ikada ponovo budemo sreli,

ja ću se praviti da te nisam prepoznala.

Gledaću u tebe kao da te prvi put vidim.

Prepoznaćeš moj dobro znani pogled,

Molim te, ne zadržavaj svoj dugo na meni,

jer bih se mogla izgubiti u tvojim očima,

a tišina između nas postala preglasna.

Proći ću pored tebe kao što bih prošla

pored bilo kog drugog neznanca.

I ne zameri na pogledu stranca.

U prolazu ću te okrznuti još jednom,

tim dobro ti poznatim pogledom.

I neću se okrenuti za tobom,

jer ćeš to možda ti uraditi,

pa će nam se pogledi sresti.

I biće to susret dva dobro znana "stranca",

koji su se razišli davno pre nego što su uspeli,

da postanu dva potpuna neznanca.

Poslednji rok za tvoje vreme

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

Jesi li ti - TI? Ili je bolje te da pitam - da  li si dovoljno TI? Mislim da znaš na šta mislim.

Budimo iskreni, biti "dovoljno TI" često ima visoku cenu. Košta nesporazuma sa okolinom, gubitka onih koji su voleli našu "umivenu" verziju, ili suočavanja sa sopstvenim mrakom. To nije udoban proces. To je hirurgija na živo, bez anestezije društvenog odobravanja. Ali to je jedina operacija koja na kraju dana ne ostavlja onaj gorak ukus u ustima - ukus izdaje samog sebe. Jer, biti lažan je na duže staze mnogo skuplje nego biti iskren.

Ako si spreman da platiš tu cenu, zapitaj se još nešto:

Za čijom potvrdom zapravo juriš? Da li je to aplauz ljudi koji te poznaju samo površno? Ili samo želiš unutrašnji mir?

Šta ostaje od tebe kada ti oduzmu titule, uloge i očekivanja? Ko je ta(j) TI koja ostaje u tišini kada utihnu razgovori?

Da li je "svoje vreme" samo izgovor za strah od "tvog vremena"? Jer lakše je čekati sudbinu nego doneti odluku da se maska skine odmah.

Nije stvar u tome da li ćeš uspeti da budeš autentičan. Stvar je u tome da li možeš sebi da priuštiš da to ne budeš? Jer ako sad nisi TI, kada planiraš da to postaneš?

I po koju cenu ćeš na kraju otplatiti taj dug prema sebi?

Ispovest "špijuna" života

Često me pitaju, dok čitaju moje priče: "Odakle ti više te ideje? Kako imaš inspiraciju da pišeš baš svaki dan?"

Nasmešim se, pa im kažem da ja, gde god da pogledam, vidim priču. Radoznala sam i volim sve da čujem i vidim (dobro, ne baš baš sve). Moje objave nisu proizvod algoritma, one su plod posmatranja. Ja sam špijun života iz dva različita doba. Dobijem inspiraciju slušajući ono što drugi prečuju i gledajući ono što drugi ne vide.

I uvek sam uzbuđena istim žarom kada počnem da kucam. Znam da ću tu neku svoju emociju moći da podelim sa hiljadama ljudi samo jednim klikom.

Magacini nedovršenih misli

Moj digitalni prostor je moja svaštara. Tu nema strogog plana, samo čista potreba da se kaže. Čuvam svoje misli u draft folderima kao što sam nekada čuvala isečke iz novina. Ti folderi su moji magacini nedovršenih misli. Tamo čuvam "kosture" priča koji čekaju da narastu, kao testo pod krpom.

Pišem jer je to moj način da procesuiram ovu ubrzanu stvarnost, a da pritom ne izgubim onu devojčicu koja je nekada davno, mastiljavo-plavim prstima, ispisivala svoje prve dnevnike.

Analogno srce, digitalno pero

Neki kažu da je tehnologija hladna i da je udaljila ljude jedne od drugih. Ne delim to mišljenje. Za mene, tehnologija nije neprijatelj emocije, već samo njen novi provodnik. Ona je moje novo pero.

Moje srce je ostalo analogno, kuca u ritmu starog sata na zidu, ali moja slova sada putuju brže. I dok je u meni te radoznalosti koja me tera da otvorim novi prazan dokument, ja ću biti tu. Na granici svetova. Pola analogna, pola digitalna.

Neka tako i ostane.

Kada telo kaže dosta

Mislila sam da su zidovi koje sam gradila oko sebe konačno postali neprobojni. Da sam naučila da balansiram, da sam „očvrsnula“. A onda je došao dan koji mi je srušio tu iluziju kao kulu od karata.

Đavolak sa levog ramena je baš bio raspoložen. I pored loših dešavanja iz prethodnog, vrlo kratkog perioda, dan je sručio na mene strepnju, zabrinutost i vesti bez „popravnog“. Odjednom su me tuđe sudbine razvukle do pucanja.

Pitala sam se da nisam možda na nekom testu izdržljivosti? Ako jesam, neka mi neko kaže - "Jesi". Gde je onaj anđeo sa desnog ramena kada mi najviše treba? Da li me je možda zaštitio a da nisam toga svesna?

Dovela sam sebe u stanje blagog paničnog napada. Odjednom, to više nisu bile samo tuđe priče - sve sam ih izvrtela u glavi nekoliko puta i telo je počelo da se buni. I nije to bio samo tremor ruku, celo telo je drhtalo nekontrolisano. Čekala sam da lek proradi, ali minuti su bili kao sati. Ta unutrašnja borba - bila je borba da se vratim u "normalu". I činila mi se kao večnost.

Platila sam taj dan svojim tankim živcima. Shvatila sam, dok sam cela drhtala, da ne mogu da se razapnem na više strana, a da mi psiha ostane netaknuta. Svaka informacija koju sam primila bila je novi nemir, bodež koji je gađao pravo u nerv.

Najviše od svega me je zabolelo saznanje da još uvek ne vodim brigu o sebi koliko je potrebno. Opet nisam sebi bila prioritet, opet sam dozvolila da me tuđe brige „sprže“ jer nisam znala sebi da kažem: "Dosta, ovo je previše."

Sada, dok kuckam ove reči, ruke su mirne, ali je lekcija ostala urezana: Nisam ojačala tako što sam naučila da trpim više. Ojačaću tek kada naučim da se zaštitim. Ovo sebi više ne smem da uradim. Dugujem to onoj devojčici u sebi koja se tog "preplavljenog dana" toliko plašila.

Između mirne luke i razapetih jedara

Rado bih se vratila u period iskrenosti, nevinog držanja za ruke, dugih šetnji i poljubaca od kojih su trnule usne. Tada nismo znali za strategije, skrivene namere ili strah od toga šta donosi sutra.

On nije bio momak iz komšiluka. Nije bio ni lice sa naslovnice. Ali je bio moj dečko, meni najlepši i najbolji. Visok, sa malo dužom kosicom, bili smo par za kojim su se mnogi okretali. Uz njega sam se osećala kao da je ceo svet naš, i voleli smo se tako nevino i bezuslovno. Tada nismo ni slutili koliko će nas život učiti nekim novim lekcijama, i to na teži način. Ali smo naučili najvažniju – da se srce može dati drugoj osobi bez pravljenja rezervnog plana.

Bila sam tako ponosna. U mojim očima, to što sam ja, srednjoškolka, imala dečka par godina starijeg od sebe, bila je moja velika sreća. Mada, ta razlika se fizički nije mnogo primećivala. Uz njega sam učila o svetu koji sam tek trebalo da upoznam, osećajući se sigurnom jer me za ruku drži neko ko već zna kuda idemo. Dok su moje vršnjakinje još uvek rešavale školske drame, ja sam uz mog visokog i dugonogog polako postajala žena, nesvesna da ta zrelost nekad dolazi sa cenom koju ćemo tek platiti.

Njegova zrelost se najjasnije ogledala u razgovoru sa mojim roditeljima. Dok su moji vršnjaci smišljali izgovore i izbegavali kućne pragove, on je stajao pred njima mirno, sa poštovanjem koje se ne uči iz knjiga. U tim razgovorima, gde su se merile njegove namere i moja budućnost, on je ponajmanje bio "moj dečko sa dugom kosicom". Bio je neko ko je umeo da odgovori i na njihova prećutna pitanja i umiri njihove strahove. Gledajući ga takvog, osećala sam neopisiv ponos. Znala sam da pored sebe imam nekoga ko ne beži od odgovornosti, već je nosi prirodno, kao svoj stari sako.

Kada sam završila školu, preda mnom su se otvarala vrata fakulteta i hiljadu novih mogućnosti. Ali život nekada ume da bude surov. Postavi vam prepreke koje u tom trenutku, koliko god se trudili, ne možete preskočiti.

U njegovim očima, ja sam već bila žena spremna da gradi dom i osnuje porodicu. On je bio spreman za mirnu luku, dok sam ja tek želela da razapnem jedra. Ta razlika u zrelosti, koja me je nekada činila ponosnom, postala je moj nepremostiv zid. Bila sam razapeta između ljubavi prema njemu i ljubavi prema budućnosti koju sam tek počela da sanjam.

Postali smo dva sveta koja se razilaze, a nekada smo bili svetovi koji su se dopunjavali. Bio je to prvi put da sam shvatila – nekada nije dovoljno samo voleti da bi se opstalo.

I tako smo od jednog savršenog para o kojem su pričali i staro i mlado, postali dva stranca. Dva nespojiva sveta koja nisu znala da usaglase svoje želje.

Danas, onaj stari sako i koraci visokog, dugonogog momka žive samo u redovima ove priče, kao podsetnik na vreme kada smo imali sve, osim zajedničkog sutra.

Između buke i tišine

Svako svoju tugu nosi drugačije. Kod nekih je ona nemirna i bučna - pretvara se u nagle promene raspoloženja, u bes, u neshvaćenu euforiju ili cinizam, maskirajući se u sve ono što tuga naizgled nije.

Postoje i oni drugi. Kod njih tuga nije raspoloženje - ona je njihova tiha konstanta. Prepoznaš ih po hodu, po tome što im je bol postala dom, a ne usputna stanica. Oni su jednostavno, ljudi-tuga.

Osveta kao „lenjo“ tugovanje

Gledajući film "The Interpreter" zamislila sam se nad jednom rečenicom:

"Osveta je lenja vrsta tugovanja."

Na prvi pogled, to zvuči čudno. Zar osveta nije akcija? Zar nije pokret, bes, krik? Kako može biti lenja?

Ipak, ona je lenja jer nas štedi onog najtežeg posla na svetu: suočavanja sa prazninom.

Lakše je planirati udarac nego dopustiti sebi da osetiš koliko ti neko nedostaje. Lakše je hraniti gnev nego dozvoliti tugi da te slomi, a zatim te, komad po komad, ponovo sastavi. Osveta je bučna, ona traži metu, ali to je zapravo beg.

Težina tišine

Potrebno je mnogo više snage da se sedi u tišini sa sopstvenim gubitkom, kao što to čine ljudi-tuga, nego da se krene u rušenje sveta oko sebe. Osveta pokušava da izravna račune tamo gde je račun uvek u minusu. Dok ovi tihi ljudi kroz svoj bol čuvaju uspomenu, oni koji se svete tu uspomenu prljaju mržnjom.

Biti čovek-tuga nije poraz. To je tiha potvrda da je u nama postojalo nešto toliko vredno, da i njegov odlazak ima težinu koja nas oblikuje. To je put onih koji imaju hrabrosti da osete prazninu, a da je ne popunjavaju besom.

Jer, lakše je uništiti svet oko sebe nego ponovo izgraditi onaj srušeni svet unutar nas.

Osveta prođe u trenu, a tuga nas prati u stopu. I mada boli, taj hod kroz tišinu, jedini je način da ne izgubimo čoveka u sebi.

15 godina pišem blog bez marketinških pomagala

Gde god da skrolujem, proleti mi „terapijsko pisanje“. Koju god društvenu mrežu da otvorim, opet ista stvar. Na sve strane agresivni marketing, "estetični" PDF-ovi i priručnici koji obećavaju katarzu (duboko "pročišćavanje" ili oslobađanje od nagomilanih osećanja) i sve to u tri laka koraka, pod uslovom da ih platite.

A da ja vama nešto kažem iz ugla nekoga ko ovaj blog piše već 15 godina i još uvek to radi - ne treba mi ničije „stručno“ vođenje da bih pogledala u sopstveni mrak. Videla sam i cene. Najniža, 25 evra za par strana digitalnog papira. Dobiješ instrukcije šta i kako da pišeš - pitanja koja bi navodno trebalo da ti "otključaju dušu". Ja ću se malo šaliliti (jer šta mi drugo preostaje pred tolikim apsurdom), pa bi moji odgovori izgledali ovako:

1. Ono što me trenutno najviše boli je... d*pe od sedenja i čitanja ovih budalaština.

2. Ovo nikome ne govorim, ali... k*nja mi se od ovolikog marketinga.

3. Kad slušam ovu pesmu, u meni se pokrene...helikobakterija.

Smešno? Možda. Ali poenta je u tome da su pitanja koja dobijate na tim "kreativnim radionicama" upravo tog tipa - nivo učiteljice iz drugog osnovne. Ima tu i sadržaja poput: "Napiši pismo mlađoj sebi" ili "Šta bi tvoje srce reklo tvom strahu?". Sve se to prodaje kao prečica za mentalno zdravlje ljudima koji nemaju vremena ili novca za pravu terapiju, pa im ovo zvuči kao povoljna opcija. Ali, da li zaista treba plaćati nekome ko vam je dozvolio da mislite svojom glavom?

Marketing u ambalaži od 25 evra

Smeta mi taj pritisak gde me ubeđuju da mi treba njihova mapa da bih prošetala svojom ulicom. Za ovih 15 godina, znam da mi za katarzu ne treba nikakav "programirani gorski kristal" nego samo sirova istina. Dok marketing poručuje: "Držite ametist u levoj ruci da biste otključali podsvest"  ja znam da podsvest otključava samo iskrenost, a ona je besplatna.

Nude vam uz to "pomoćne alate" - eterična ulja za "sidrenje" emocija i planere koji su toliko nakrcani instrukcijama da u njima više nema mesta za vašu autentičnu misao. Neki od tih rokovnika vam čak sugerišu kada da udahnete, a kada da izdahnete. Čeka te i QR kod,  na svakoj desetoj strani da ti pusti frekvencijski usklađenu muziku, jer tvoja tišina, valjda, nije dovoljno dobra ako nije brendirana.

Zamke koje vrebaju iza ćoška

Ali tu se ne zaustavljaju. Ubeđuju te da moraš da pomirišeš određenu mešavinu ulja "za otvaranje srca" pre nego što uopšte dotakneš tastaturu. Kao da tvoj mozak ima prekidač koji radi samo na miris skupe lavande, a ne na tvoju čistu ljudsku potrebu da izbaciš neko osećanje iz sebe. To je prodaja magle u mirisnim bočicama.

Zatim su tu "zatvorene zajednice" i članstva. Prvo ti prodaju priručnik, a onda te uvlače u grupe gde bi trebalo da deliš svoju intimu sa strancima pod nadzorom nekoga ko je juče naučio šta je "shadow work" (potisnute emocije ljubomore, besa, zavisti i srama). To je tiha prevara - ubede te da si nesposobna da koristiš sopstveni um bez njihove mesečne pretplate.

Ti si jedini ekspert za svoj mrak

Pola tih što vas spopadaju sa svih strana upitno je kvalifikovano da čačka po vašoj psihi. Prava terapija nije "estetična". Ona je neuredna, često nepismena, puna besa, nervoze i nemoći. Ne treba ti rozenkvarc na stolu da bi priznala sebi da te nešto boli ili muči na bilo koji način. Treba ti samo hrabrost.

Terapijsko pisanje jeste legitiman alat, ali taj alat pripada tebi, a ne njihovim kampanjama. Ja od 2011. pišem isključivo digitalno – laptop, telefon, tablet - i to je to. Nikakvi nacifrani rokovnici mi nisu privukli pažnju i neće me dovesti do mira, već proces koji ide iznutra ka spolja.

Zapamti - TI si jedini pravi ekspert za sopstveni mrak i niko ti ne može dati bolja pitanja od onih koja tvoja tišina već postavlja.

Moja poruka za sve koji pišu

Pisanje je moćno kada je iskreno i tvoje. Ne treba ti instrukcija da bi izrazio osećanja - trebaju ti samo papir, olovka (ili tastatura) - kako ko više voli i spremnost da pogledaš u sebe iznutra. Ponekad je lekovitija jedna psovka, nego deset strana lažne zahvalnosti u pozlaćenom rokovniku. To je terapija, ovo ostalo je trgovina.

Piši kada ti prija, koliko želiš i o čemu želiš i to te neće koštati ni centa. Pravi proces ne miriše na brendirana ulja, već na istinu. I ne treba vam pretplata na sopstvenu dušu.

I znaj, svaka reč koju napišeš je mala pobeda. Jer u pisanju se ne radi o marketingu. Radi se o tebi. 💛

Sanjajmo

 

SANJATI
otvorenih očiju
ZNAČI ŽIVETI

Sama reč sanjati je asocijacija za san, za tih 6…7 ili više sati (kako kome treba) tokom kojih naš mozak procesuira proživljeno od prethodnog dana. Često toga nismo ni svesni. Međutim, ne moramo uvek spavati da bismo sanjali. Ako je sanjati noću – biologija, onda je sanjanje danju – hrabrost.

​Znam, sad će neki mrmljati sebi u bradu, a neki će boga mi i naglas: „Kakve su ovo budalaštine, sanjati otvorenih očiju! Prvo, to ne može, a drugo, oni koji sanjare su samo dokoni ljudi.“

​E, ja se neću baviti tom kategorijom ljudi. Ja ću upravo pisati o onima što budni sanjaju svoje snove.

​Većina ljudi hoda svetom širom otvorenih očiju, ali u dubokom snu. To je san rutine, tuđih očekivanja i sigurnih puteva. Onog trenutka kada odlučimo sanjati otvorenih očiju, mi smo zapravo prestali biti posmatrači vlastitog života. Jer sanjati budan znači videti stvari ne onakvima kakve jesu, već onakvima kakve bi mogle biti. To nije bežanje od stvarnosti, to je stvaranje nove.

​Život bez vizije je samo preživljavanje. A dok sanjamo otvorenih očiju, mi imamo kompas koji navodi našu maštu u kom smeru da ide. I tako od sive boje možemo videti crvenu (i ne mislim na kamion iz filma).

​Moje sanjanje otvorenih očiju? Ono se dešava svaki put kada kucam ove redove. Dok pišem, ja ne vidim samo slova na ekranu bloga. Ja pod prstima već osećam korice svoje buduće knjige. Osećam onaj specifičan miris sveže štampanog papira i čujem šuštanje stranica koje će neko, negde, listati uz šolju kafe. Svaki novi tekst je za mene jedna cigla u toj kući koju gradim budna. To nije pusto maštanje; to je svesno sakupljanje delića duše koji će jednog dana stajati na nekoj polici, kao dokaz da sam se usudila.

​Dok budni sanjamo, mi zapravo tražimo prilike da svoje snove pretvorimo u opipljivu stvarnost i tako počinjemo da primećujemo neki potpuno drugi svet oko sebe.

​Mnogi se boje sanjati otvorenih očiju jer to sa sobom nosi odgovornost. Lakše je reći „to je nemoguće“. Uvek je lakše provesti život u sigurnoj zoni u kojoj se ništa ne menja.

​Zato, TI ŠTO ČITAŠ sad ovo, nemoj čekati da zaspiš da bi sanjao. Udahni duboko, pogledaj oko sebe i dopusti sebi taj luksuz da maštaš usred bela dana. Jer onog trenutka kada tvoja vizija postane dovoljno jaka – ti više ne samo da postojiš, ti počinješ živeti punim plućima.

​Ne sklapaj oči pred svojim željama. Gledaj ih pravo u lice dok se ne ostvare.

Ovo nije kvar, ovo je faza

Danas sam na "Shut Down-u".

Ponekad se sistem jednostavno ugasi. Bez upozorenja, bez odbrojavanja. Danas je bio taj dan.

Mozak je postao preopterećen. Preplavljen je informacijama i nije u mogućnosti da sve to procesuira. Sav teret je preneo na telo. U jednom trenutku, osećaj je bio fizički opipljiv - kao da me je stena pritisla svom težinom i nisam mogla da izdržim.

Znak za uzbunu je kada ni rituali koji me uvek „vrate u život“ ne deluju. Čak ni tuširanje danas nije moglo da spere taj osećaj težine.

Težina. Teskoba. Smenjivale su se. Disala sam na škrge. Skoro da sam se "ugasila".

U jednom trenutku mi je stigla pomoć u vidu potpore. Rekla sam sebi:

„Ovo je faza. Ne brini. Proći će kroz mene.“

Kako preživeti sopstveno "gašenje"?

Kada se desi ovaj shut down, najgore što možemo da uradimo jeste da silimo sistem da se ponovo pokrene. Zamislite kompjuter koji instalira pretežak update - a vi ga požurujete stalnim kliktanjem. Samo ćete ga zbuniti, i instalacija neće biti kompletna.

Šta raditi kada stena pritiska?

Pokoravam se situaciji. Prvi korak je prestanak borbe. Kažem naglas: "Danas nisam produktivna, preumorna sam i to je u redu." Otpor troši više energije nego umor.

Buka - na minimum. Gasim notifikacije i prigušujem svetla. Ako mozak ne može da procesuira svet, smanjujem dotok informacija.

Fizičko uzemljenje. Ako ne pomaže udobno sedenje sa svom težinom tela na krevetu, onda legnem. Dozvoljavam podlozi da me drži.

Zašto je važno znati da ovo nije "kvar"?

Živimo u svetu koji nas tera da verujemo da moramo biti stalno "uključeni". Ne moramo! Jer mašina koja se nikada ne gasi na kraju pregori. Ovaj moj današnji mrak nije znak da sam slaba. To je odbrambeni mehanizam mog organizma. Moje telo je pametnije od mojih želja. Ono je reklo „dosta“ pre kratkog spoja.

Pusti. Proći će.

Sutri je novi dan, a moja vrednost ne zavisi od toga koliko sam tereta danas uspela da ponesem.

Tuga koja više nije neprijatelj

​Postoje ti neki dani u godini koji nose tugu u sebi. Tugu koja ne pravi buku.

​Ona ne dolazi iznenada, ne upada na vrata. Najavljuje se unapred – datumom. Za svaki praznik, rođendan. Za slavu. Odomaćila se već.

​Dani koji su nekada značili okupljanje i smeh, već dvanaest godina to nisu. Dom je tada imao svoje čuvare – roditelje, koji više nisu živi. Nekada smo bili svi. Danas – brat i ja.

​I baš na te datume, njihovo odsustvo postane glasnije od svega ostalog. Tada mi nedostaju više nego ikad.

​Ta neopisiva tuga koja me grli tih dana nije nova. Ona je stara, poznata, već odavno nastanjena u meni. Proverava da li sam zaboravila.

​Nisam.

​U trenucima tišine između mene i brata postoji mnogo neizgovorenog. I bliskost koja ne traži reči. Tuga koja lebdi u vazduhu oko nas kao da traži priznanje da je tu. Jer ona je svedok ljubavi koja je postojala – i koja još uvek postoji, samo u drugom obliku.

​Nova, a stara tuga. Zadrži se nekoliko dana i ode, bez najave. A ja učim da preživim praznike sa bratom – jer on je tu, uz mene.

Ali ove godine sam dobila poklon koji se retko daruje – dva živa anđela. Njih nema na slikama iz prošlosti i oni nisu poznavali moje roditelje. Ono što prepoznaju je odraz njihove ljubavi u meni. Možda nije slučajnost što sam ih upoznala baš sad. Možda su oni poslati kao odgovor na molitve onih kojih više nema. Oni su novi članovi porodice – ne po krvi, već po razumevanju, brizi i empatiji.

​Sada će tuga biti manje bolna, jer više neće biti neprijatelj. Ona postaje samo nit koja nas sve spaja u jednu veliku, neraskidivu celinu.

Saradnja sa Gemini je postala ozbiljna. Sliku je on generisao.

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.

Ljubav ne kuca, ona provaljuje! 🚪❤️

Samo ljubav ima pravo da dođe preko reda.  

Svi manje-više živimo po pravilima, čekamo svoj red, pratimo procedure. Ali postoji jedna sila koja može sve preokrenuti u trenutku.

Ona ne kuca na vrata, samo se useli. Ona daje neprocenjivi smisao životu, zbog kojeg manje važne stvari ostaju na listi čekanja ili su u nekom od redova. Ona preskače sve sumnje, strahove i logične barijere.

Jesmo li spremni da je prepoznamo i zagrlimo, čak i onda kada nas baca van naših zamišljenih okvira? Ako je odgovor "da", onda hajde da pustimo ono što nam je stvarno važno da uđe u naš život – i to odmah. Jer, odlagati ljubav znači odlagati sam život. Mislim da to niko ne želi. A i zašto bi? I nemojte se pitali zašto je ona privilegovana i ko joj daje zeleno svetlo?

Za ljubav nema čekanja.

Posvećeno Mileni i Nikoli

P.S. Gemini je briljirao sa slikom

Iskreni osmeh ili dekoracija?

Pre četrnaest godina napisala sam svoj prvi post ovde. Pisala sam o osmehu, o toj maloj, ali moćnoj manifestaciji duše, i o tome zašto ne volim ništa lažno, pa ni one kisele, usiljene osmehe kojima ponekad pokušavamo da maskiramo, između ostalog, i neprijatnost.

Setih se one stare izreke: "Smeje se ko lud na brašno." Da se ne lažemo, ima i onih što se usiljeno smeju svakoj gluposti. Mene više zanima koliko je iskrenih osmeha koji dolaze kada se srce i duša raduju? Da li ste "mrgud" jer se niste nasmejali kada je neko smatrao da to treba da uradite?

Odakle uopšte taj poriv u čoveku da odredi kada neko treba da se smeje? Radost zna biti glasna i tu nema mesta pogrešnom smehu. Takođe, ne smejemo se svi istim stvarima jer ih i ne doživljavamo na isti način. Ako se ne smejete nečemu, ne znači da se ne smejete uopšte. Čemu provokacije?

Moje emocije kontroliše niko drugi do mene same, pa se na te jeftine udice više ne "pecam".

Smejem se samo kada za to osetim potrebu koja isključivo dolazi iznutra. Ne mogu se smejati da bih nekome dokazala da nisam mrgud. Možda osmeh nekome služi kao dekoracija, ali ja ne mogu da se smejem ako mi duša "plače".

Kada je čovek radostan, celo telo mu se veseli. Osmeh je razvučen, i ta kriva linija prosto prkosi upravo onima što se smeju nasilu.

Čuvajte svoju dušu i smejte se kada vi to poželite, a ne drugi.

Sliku generisao GEMINI

🌳 Šumska psihologija

 

*Kada mrav posmatra anksioznost, depresiju i PTSP *

Sećate me se ako ste pročitali "Basnu" 

Živim i dalje svojim mravljim životom. Svakodnevno posmatram tu moju šumu, pratim tragove, gledam čudne spojeve i one koje volim. Ali u poslednje vreme, u šumi se nešto čudno dešava. Neke životinje o kojima sam ranije pisala, a ima i novopridošlih, kao da su izgubile kompas. Mada, ni ja ne mogu da se pohvalim svojom orjentacijom ili spokojem.

🐇 Zec na traci za trčanje

Zec, ko zec, hop-hop. Uvek u pokretu, nije imao mira. Ali sada kao da je na traci za trčanje. Ponekad samo tupka u mestu i nešto osluškuje i nigde ne ode. Srce mu toliko lupa da se plašim da će eksplodirati. Ne može da miruje, ne može da jede, ne može da spava. Često samo stoji na sredini staze, prestravljen sopstvene senke. Gledam ga i pitam se – koga se plaši? Nema predatora u blizini, ali on je i dalje u grču, spreman da skače do iznemoglosti, da beži. Jednom je samo pao od iscrpljenosti. 

🐌 Lenjivac, najtužnija životinja

Lenjivac je odavno tu, samo što se kad-kad pojavi među ostalim životinjama. On je trom, težak, kao da je svaka dlaka na njemu natopljena kišom. Njegovi pokreti su tako usporeni. Danju spava, a kada je budan, samo gleda u jednu tačku, vireći iz neke krošnje. Čini mi se, da je najtužnija životinja u šumi – previše težak da bi poleteo, previše spor da bi pobegao... od sebe. 

🐺 Vuk koji zavija na prošlost

Uveče, čujem zavijanje vuka. Nije to zavijanje zbog gladi. To je zavijanje ranjene životinje. Kao da ga je strah da dođe bliže, jer, kažu druge životinje, ne želi da ponovo prođe situaciju u kojoj je bio. Prošlost ga vuče nazad u brlog. Iako na prvi pogled izgleda agresivno, on se zapravo plaši onoga što je jednom preživeo pa je previše oprezan. 

🐜 Svi vodimo tihe bitke

Shvatila sam nešto. Sve ove životinje nisu samo stanari u šumi. One u sebi nose ova stanja, ali ona su mogla da se zapate u bilo kojoj drugoj – kako snažnom lavu, lukavoj lisici, tako i u meni – malom mravu. Svi oni vode neke svoje bitke, a ne borbu za teritoriju.

Te unutrašnje, koje su nevidljive, a opet nimalo zanemarljive, su najteže. Zato se trudim da pomognem zeki sa anksioznošću, lenjivcu sa depresijom i vuku sa PTSP-jem.

Tihe borbe dugo traju, a ima dana kada se ne znaš nositi sa bilo kojom od njih.

 

Pitanje za čitaoce:

A koja vas životinja iz ove šume trenutno najviše podseća na vas ili nekoga koga volite?

TRIGGER

💣 Okidač ili Trigger?  

Pitanje je terminologije, ali bol je isti. Danas smo na grupnoj terapiji opet pričali strahu. To je lepeza tema, puna nijansi. Odmah smo zaronili u lične ponore. A onda je progovorila jedna mlada žena, opisujući svoj strah vezan za vožnju autobusom.

🛑 Trenutak paralize (Freeze reakcija)

Njen glas, njene reči, su prodirale do same srži mog bića. Opisivala je detalje svog straha. Ja...kao da sam se u trenu skamenila i prestala da dišem. To je bio trenutak paralize – stanje zamrznutosti (freeze reakcija) stanje, koje nikada do sada nisam doživela.

Želela sam da ustanem, da odem, da prestanem da slušam nešto što me je ponovo guralo u sećanje. Ali, bila sam zakovana za stolicu. Ta nesposobnost da kontrolišem sopstvene pokrete, bila je skoro jednako zastrašujuća kao i sam trigger. Moj mozak je procenio da je opasnost ponovo stvarna i reaktivirao je moj instinkt za preživljavanje. Kao da sam se izdvojila u drugu dimenziju. Nisam mogla da se nadovežem na priču – bila sam blokirana i fizički i psihički. To je ono što trigger radi: izoluje nas usred gužve.

Trigger koji me je potpuno paralisao. Govorim o emotivnom mehanizmu koji baca nazad u traumu, a ne o nekom mehaničkom delu. Trigger je postao moja bolna stvarnost. Neću se pravdati što koristim stranu reč, jer u psihološkom kontekstu, ona nosi preciznost. Važno je pronaći reči – bile one srpske ili engleske – da opišem bol koji me muči.

🔍 Moj strah nije "Tek Tako"

Iako možda neki smatraju da je strah od autobusa preteran, on je za mene apsolutno realan i opravdan. Moj strah ima svoje ime, datum i posledice, jer sam preživela saobraćajnu nesreću o kojoj sam u nekoliko postova pisala. Zbog toga, trenutak kada je pomenuta žena počela da govori, više nisam bila u terapijskoj sobi. Čula sam je ali nisam mogla da reagujem. Ona je postepeno i upornošću prevazišla taj problem. Ja svoj strah i dalje strahujem.

Trenutak olakšanja došao je kada su pomenuti neki drugi strahovi, čak i onaj što ga verovatno svi imamo - strah od smrti, nije mi bio strašan. Delimično sam se vratila u sadašnjost i uspela da čujem jedan odličan rezime današnje teme. Ipak, moje telo je bilo prikovano za stolicu, dok je pola mozga i dalje obrađivalo traumu.

Kada se terapija završila, razgovori sa par korisnika su mi bili teški ali lekoviti. Oči su suzile, ali se nisam olakšala plakanjem.

✍️ Od teskobe do teksta

Pisanje je, za mene, oduvek bio način da se oslobodim tereta – da prevedem haos iz glave u uređene rečenice. I to upravo radim sada, iako sam još u nekom blagom šoku. Pišem, iako osećam taj blagi šok i razmišljam o novitetu - zaleđenosti.

Ta freeze reakcija, iako bolna i nova, samo je još jedan putokaz u mom terapijskom procesu. Ona mi govori da se mora nastaviti sa radom na traumi. Jer telo koje reaguje, leči se.

---

Sliku generisao ChatGPT