Između mirne luke i razapetih jedara

Rado bih se vratila u period iskrenosti, nevinog držanja za ruke, dugih šetnji i poljubaca od kojih su trnule usne. Tada nismo znali za strategije, skrivene namere ili strah od toga šta donosi sutra.

On nije bio momak iz komšiluka. Nije bio ni lice sa naslovnice. Ali je bio moj dečko, meni najlepši i najbolji. Visok, sa malo dužom kosicom, bili smo par za kojim su se mnogi okretali. Uz njega sam se osećala kao da je ceo svet naš, i voleli smo se tako nevino i bezuslovno. Tada nismo ni slutili koliko će nas život učiti nekim novim lekcijama, i to na teži način. Ali smo naučili najvažniju – da se srce može dati drugoj osobi bez pravljenja rezervnog plana.

Bila sam tako ponosna. U mojim očima, to što sam ja, srednjoškolka, imala dečka par godina starijeg od sebe, bila je moja velika sreća. Mada, ta razlika se fizički nije mnogo primećivala. Uz njega sam učila o svetu koji sam tek trebalo da upoznam, osećajući se sigurnom jer me za ruku drži neko ko već zna kuda idemo. Dok su moje vršnjakinje još uvek rešavale školske drame, ja sam uz mog visokog i dugonogog polako postajala žena, nesvesna da ta zrelost nekad dolazi sa cenom koju ćemo tek platiti.

Njegova zrelost se najjasnije ogledala u razgovoru sa mojim roditeljima. Dok su moji vršnjaci smišljali izgovore i izbegavali kućne pragove, on je stajao pred njima mirno, sa poštovanjem koje se ne uči iz knjiga. U tim razgovorima, gde su se merile njegove namere i moja budućnost, on je ponajmanje bio "moj dečko sa dugom kosicom". Bio je neko ko je umeo da odgovori i na njihova prećutna pitanja i umiri njihove strahove. Gledajući ga takvog, osećala sam neopisiv ponos. Znala sam da pored sebe imam nekoga ko ne beži od odgovornosti, već je nosi prirodno, kao svoj stari sako.

Kada sam završila školu, preda mnom su se otvarala vrata fakulteta i hiljadu novih mogućnosti. Ali život nekada ume da bude surov. Postavi vam prepreke koje u tom trenutku, koliko god se trudili, ne možete preskočiti.

U njegovim očima, ja sam već bila žena spremna da gradi dom i osnuje porodicu. On je bio spreman za mirnu luku, dok sam ja tek želela da razapnem jedra. Ta razlika u zrelosti, koja me je nekada činila ponosnom, postala je moj nepremostiv zid. Bila sam razapeta između ljubavi prema njemu i ljubavi prema budućnosti koju sam tek počela da sanjam.

Postali smo dva sveta koja se razilaze, a nekada smo bili svetovi koji su se dopunjavali. Bio je to prvi put da sam shvatila – nekada nije dovoljno samo voleti da bi se opstalo.

I tako smo od jednog savršenog para o kojem su pričali i staro i mlado, postali dva stranca. Dva nespojiva sveta koja nisu znala da usaglase svoje želje.

Danas, onaj stari sako i koraci visokog, dugonogog momka žive samo u redovima ove priče, kao podsetnik na vreme kada smo imali sve, osim zajedničkog sutra.

Srešćemo se opet negde ti i ja

Budi optimista

"Samo pozitivno razmišljaj" - rečenica koja pokušava da nas uveri da nam se ružne stvari neće desiti. Ali nije tako. Kada se dese, ta fraza postane tanka kao flis-papir, predah koji ne ume da dodirne stvarnost. Jer, postoji život drugačiji od mantri i optimističkih fraza. Život u kojem se brinemo, čekamo, nadamo se i strahujemo... u kojem tuga i ljubav hodaju rame uz rame kao dve ruke koje se drže, iako možda neće stići do kraja. Tuga tada nije slabost - ona je dokaz da je ljubav bila stvarna, a ljubav - da ništa nije bilo uzalud.

Prijateljstvo

Pravo prijateljstvo ne traži stalnu prisutnost da bi postojalo. Ono se rađa i dokazuje u delima, u smehu koji preživljava i kada trenutak prođe. Ono se dokazuje i strpljenjem i tišinom koju druga strana ume da razume. Ono se ne meri kilometrima, ni kafama, ni učestalošću razgovora, već time koliko duboko osećamo jedno drugo. Neko može da živi u drugom gradu, a da nam bude bliži od onih koji su tu, preko puta ulice.

A kada realnost udari, kada vreme napravi skretanje bez povratka, tada shvatimo da fraze ne nose život. Ljudi ga nose. Njihova dela, njihove rečenice, njihovi gestovi, njihovo postojanje. I kada ih izgubimo, ne gubimo samo osobu, nego čitav prostor koji smo u svom biću godinama držali rezervisanim za nju.

Umela je sve da nasmeje

Ona je bila veseljak - od onih retkih koji unesu svetlost u prostor i pre nego što kaže bilo šta. Priče su joj se nizale jedna za drugom, dogodovštine uvek sa merom humora, a vicevi neizostavni. Ako je iko imao istinski životni optimizam, to je bila ona - ne površni, ideološki, već onaj koji se zasniva na iskustvu, ponekad crnom humoru i smehu - onom autentičnom.

Znala je reći: „Mila, sve će biti u redu.“ I koliko god se to nešto činilo drugačije, u njenom glasu je postojala čvrsta nit vere. Njen smeh i glas sada čujem jasnije nego ranije - kao da se sećanje potrudilo da mi vrati ono što srce odbija da pusti.

Iako je bila pričalica, ni slušanje joj nije bilo slabija strana. To je redak dar - biti i glas koji priča i uvo koje razume. Zato je u našem prijateljstvu postojala ravnoteža: ona koja priča, ja koja slušam, pa obrnuto. Bez pritiska, bez takmičenja, bez potrebe da se meri ko daje više. Ona je svojim postojanjem pokazala da prijateljstvo ne zahteva stalnu prisutnost da bi bilo veliko, niti glasno da bi bilo stvarno. Dokazala je da se ljudi ne dele na bliske i daleke po geografiji, već po načinu na koji ih osećamo u sebi. I da se najdublja bliskost ponekad rađa baš u tišini, u pažnji, u smehu koji ostaje i kad trenutka više nema.

Sadašnjost

Sada, u ovom prostoru bez nje, shvatam da ne živi sve što volimo - ali ostane sve što je bilo voljeno. Postoje ljudi koji ostave trag u pričama, u rečima, u onom „biće u redu“ izgovorenom bez kalkulacije. Njih ne zaboravljamo zato što ne možemo, već zato što ne želimo.

I u tome je smisao prijateljstva: ono nas menja, preobražava i oplemenjuje, čak i onda kada se završi na način koji nismo birali. Ostavlja nam nešto što ne može da se izgubi. To su oni čije će prisustvo odjekivati dugo nakon što njihov glas utihne.

P.S. Verujem da svako od nas nosi taj "rezervisani prostor" za nekoga ko više nije tu.

U znak sećanja na moju Zoku Tankosić