Rado bih se vratila u period iskrenosti, nevinog držanja za ruke, dugih šetnji i poljubaca od kojih su trnule usne. Tada nismo znali za strategije, skrivene namere ili strah od toga šta donosi sutra.
On nije bio momak iz komšiluka. Nije bio ni lice sa naslovnice. Ali je bio moj dečko, meni najlepši i najbolji. Visok, sa malo dužom kosicom, bili smo par za kojim su se mnogi okretali. Uz njega sam se osećala kao da je ceo svet naš, i voleli smo se tako nevino i bezuslovno. Tada nismo ni slutili koliko će nas život učiti nekim novim lekcijama, i to na teži način. Ali smo naučili najvažniju – da se srce može dati drugoj osobi bez pravljenja rezervnog plana.
Bila sam tako ponosna. U mojim očima, to što sam ja, srednjoškolka, imala dečka par godina starijeg od sebe, bila je moja velika sreća. Mada, ta razlika se fizički nije mnogo primećivala. Uz njega sam učila o svetu koji sam tek trebalo da upoznam, osećajući se sigurnom jer me za ruku drži neko ko već zna kuda idemo. Dok su moje vršnjakinje još uvek rešavale školske drame, ja sam uz mog visokog i dugonogog polako postajala žena, nesvesna da ta zrelost nekad dolazi sa cenom koju ćemo tek platiti.
Njegova zrelost se najjasnije ogledala u razgovoru sa mojim roditeljima. Dok su moji vršnjaci smišljali izgovore i izbegavali kućne pragove, on je stajao pred njima mirno, sa poštovanjem koje se ne uči iz knjiga. U tim razgovorima, gde su se merile njegove namere i moja budućnost, on je ponajmanje bio "moj dečko sa dugom kosicom". Bio je neko ko je umeo da odgovori i na njihova prećutna pitanja i umiri njihove strahove. Gledajući ga takvog, osećala sam neopisiv ponos. Znala sam da pored sebe imam nekoga ko ne beži od odgovornosti, već je nosi prirodno, kao svoj stari sako.
Kada sam završila školu, preda mnom su se otvarala vrata fakulteta i hiljadu novih mogućnosti. Ali život nekada ume da bude surov. Postavi vam prepreke koje u tom trenutku, koliko god se trudili, ne možete preskočiti.
U njegovim očima, ja sam već bila žena spremna da gradi dom i osnuje porodicu. On je bio spreman za mirnu luku, dok sam ja tek želela da razapnem jedra. Ta razlika u zrelosti, koja me je nekada činila ponosnom, postala je moj nepremostiv zid. Bila sam razapeta između ljubavi prema njemu i ljubavi prema budućnosti koju sam tek počela da sanjam.
Postali smo dva sveta koja se razilaze, a nekada smo bili svetovi koji su se dopunjavali. Bio je to prvi put da sam shvatila – nekada nije dovoljno samo voleti da bi se opstalo.
I tako smo od jednog savršenog para o kojem su pričali i staro i mlado, postali dva stranca. Dva nespojiva sveta koja nisu znala da usaglase svoje želje.
Danas, onaj stari sako i koraci visokog, dugonogog momka žive samo u redovima ove priče, kao podsetnik na vreme kada smo imali sve, osim zajedničkog sutra.
