Biti sebi bitan

Zamislite svoju listu obaveza. Gde se vi nalazite na njoj i ima li vas uopšte? Kad kažem obaveza, nemojte bukvalno shvatiti. Ali svakako, zapitajte se jeste li naslovna strana ili fusnota u sopstvenom životu?

Često trošimo i misli i reči zbog tuđih očekivanja i rokova koji ne pripadaju nama. Dan nam prođe u rešavanju tuđih kriza, dok naša sopstvena unutrašnja tišina vrišti – ona ostaje potisnuta negde na dnu stranice, sitnim slovima koja niko ne čita, a često su jako bitna.

Pitam vas, iskreno, kada dođe trenutak pred spavanje, kada se svetla ugase: Kome ste danas rekli "da", a da ste istovremeno sebi rekli "ne"?

Godinama nas uče da je vrlina biti tu za druge. I jeste. Ali, ako ne postojimo za sebe, naša pomoć drugima postaje samo transakcija. Biti sebi bitan često se pogrešno meša sa sebičnošću. No, ima li veće sebičnosti nego ponuditi svetu svoju ljušturu, dok je suština ostala zanemarena i zaključana u podrumu sopstvenog postojanja?

Šta se desi kada odlučite da budete na naslovnoj strani svog života? Da li se javi glas krivice? Prava bitnost počinje u malim, skoro nevidljivim rezovima – kada ne odgovorite na poruku odmah ili kažete da ste umorni. Dajete sebi slobodu da nešto ne morate i birate trenutak sopstvenog delovanja.

Poenta nije u rušenju mostova ka drugima, već da konačno izgradimo onaj najvažniji – most ka sebi. Jer, ako vi niste dobro, niko oko vas zapravo ne dobija vašu najbolju verziju, već samo vašu senku. Mi dugujemo sebi onu vrstu pažnje koju tako nesebično poklanjamo drugima. Zamislite da ste ono najfinije nalivpero... ono koje ostavlja mrlju na kažiprstu ako ga predugo stežete dok pišete tuđe sudbine.

Biti sebi bitan znači i dozvoliti sebi pravo na "prazan list" – dan u kojem niste postigli ništa vidljivo, ali ste se "čuli" sa sobom.

Povlačenje u tišinu nije hir. To je najviši oblik samopoštovanja. Kada jednom naučite da čitate sopstvene potrebe, više vas niko ne može naterati da budete samo sporedni lik u tuđim scenarijima. Shvatićete da vaša vrednost ne zavisi i nikad nije - od toga koliko ste nekome bili korisni, već od toga koliko ste sebi ostali dosledni.

Kada biste danas pisali pismo osobi koja vam je najvažnija na svetu, da li bi na koverti stajalo vaše ime?

Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.

Tišina koja ne opterećuje

U ovom svetu, gde se vrednost čoveka često meri brojem pratilaca, a bliskost brzinom reakcije, lako je zaboraviti šta zaista znači biti prijatelj. Sve je brže, glasnije i površnije. Izgubili smo dar da prepoznamo ljude koji nam nisu potrebni za zabavu, već za dopunu. One bez kojih ne umemo da budemo isti.

Prijateljstvo nije niz ispijenih kafa ili zajedničkih fotografija; to je tih, nevidljiv most između dva ostrva. To je sloboda da ćutiš, a da se ne osećaš usamljeno. Prijatelj se u nevolji poznaje, a pravi prijatelj nije tu samo kada je vedro. On je sidro kad nas oluje života vuku u nepoznato.

Svakom bih poželela da ima prijatelja kakvog ja imam. Mi smo generacija X – ali to je samo datum u krštenici, nebitan broj u odnosu na ono što njega čini čovekom. On je moja konstanta, ona retka vrsta čoveka koja je tu – bezuslovno i u svakoj situaciji.

On je džentlmen stare škole, s manirima koji su se polako izgubili u našoj žurbi. Osobine koje se danas retko sreću, a koje život čine dostojanstvenijim. Naš odnos je vrlo zanimljiv, gotovo kao ples dve različite energije. Ja sam ona koja svet plete od metafora i složenih slika, sklona da se izgubim u sopstvenim lavirintima misli. A on je taj koji me nežno, bez ijedne reči osude, spusti na zemlju kratkim, jasnim: „Znaš da meni moraš da crtaš“.

On svet posmatra drugim očima, direktnim i jasnim. U suštini je jedna suptilna duša, koju on – kao svaki muškarac – uporno pokušava da sakrije iza maske pragmatičnosti. Ponekad njegove misli odlutaju toliko daleko da ga ni ja ne mogu sustići. Odu u prostore tišine i mira. Tada mi ostaje samo da sačekam. Da se vrati, kao i uvek, donoseći mir sa sobom.

Ali, baš kao i u svemu ostalom, znam da na njega mogu da se oslonim u svakom pogledu. Imati takvog prijatelja je s jedne strane retkost, a s druge, neprocenjivo bogatstvo. Ne bih ga menjala ni za šta na svetu. On je dokaz da, bez obzira na godine i brzinu kojom se svet menja, iskrenost i lojalnost još uvek stanuju u nekim ljudima. U mom prijatelju.

***sa posvetom***

Emotivna dostupnost

Kada nepoznata osoba u prevozu počne da vam priča čitav istorijat svojih tegoba i bolesti, ne postoji dugme SKIP. Slušate, ili se na neki način izvučete iz tog monologa. Ja, po nekom nepisanom pravilu, uvek pristanem na tu ulogu slušaoca. Postala sam, izgleda, lepak za tuđe ispovesti, mirna luka za neznance koji nose teret veći od onog koji može stati u jedan prosečan dan.

Taj banalni obilazak zbog radova na putu bio je okidač. U njoj se u trenutku srušila brana, a lavina reči koju je pustila krenula je od ulice, a završila pravo u bolničkim hodnicima KBC-a i VMA.

Čak i da sm htela, nisam imala kad, a ni prostora, da kažem mnogo. Izustila sam svega tri reči. Moje ćutanje nije bilo odsutnost, bilo je zeleno svetlo. Često mi ljudi pričaju, htela ja to ili ne – kao da mi na čelu piše - hronični skupljač tuđih priča. Slušam ih kako prosipaju reči bez reda, bez zareza i daha, kao jednu dugu, nepreglednu rečenicu kojoj ne nazirem kraj. Dok oni nezaustavljivo govore, ja u glavi podsvesno pokušavam da im postavim znake interpunkcije, da tim nabacanim dijagnozama i strahovima dam neki oblik, kako bih uopšte mogla da ih procesuiram.

Tokom večeri, u tišini svog doma, postala sam svesna da u glavi nosim fajl koji nisam ja kreirala. Tuđa bolest, tuđi strahovi i miris bolničkih čekaonica uselili su se u moju unutrašnju arhivu bez pitanja.

Pokušavam da zamislim sebe u toj ulozi. Da nekome nepoznatom predajem komad svoje intime. Ne ide. Čak ni u mislima. Moje misli su moji podstanari. Ja ih čuvam unutra, slažem ih pažljivo i ne dam ih vetru da ih raznese. Ja sam ona iza kulisa, ona koja posmatra dok svetla reflektora prate tuđe životne drame.

Ali moja glava je nekada premala i za mene jednu. Nemam dovoljno mesta da skladištim tuđe sudbine. Zato ove redove pišem da bih se rasteretila. Pisanje je moj način da ispratim nepozvane goste iz svojih misli. Prebacujem ovaj fajl gde mu je i mesto, da bih u sebi sačuvala prostor za ono što je zaista moje.

Neke priče jednostavno moraju da odu niz vetar, da bi u luci ponovo zavladao mir.

Glas sa druge strane žice

Noćas ne vidim svetlo na kraju tunela. Mrkli mrak, onaj gusti, neprozirni koji se lepi za kožu. Pokušavam da napipam bilo šta, kako bih napravila makar malu rupu, tek toliku, da se pokaže tanani trag, bar jedna nit koja dokazuje da svetlost još uvek negde postoji. Ili bar da osetim dašak vetra, taj jedva primetni pokret vazduha koji bi mi šapnuo da tunel nije hermetički zatvoren. Da je neko, negde, samo privremeno ukinuo svetlo, ali ne i život.

Izgleda, i mrak ima svoju narav. Ali nijedan ne traje večno, to znamo iz knjiga, a ovaj moj... on može da potraje. Težak je i ne mari za kalendar. Pitam se... da li da sačekam novi dan? Možda sutra osetim taj vetrić? A šta ako ni njega ne bude? Šta ako svitanje zaboravi put do ovih dubina? Šta onda preostaje da se čeka?

Čekaću da se oči priviknu na mrak. To je onaj trenutak kada prestaneš da žmuriš, kada se zenice šire i počinju da upijaju samu srž tame. Tada mrak prestaje da bude neprijatelj koji te guši. Postaje ti saveznik koji te skriva. U tom savezništvu više nema straha od gubljenja puta. Onaj ko se sprijatelji sa svojom tamom, više nikada ne može biti istinski izgubljen.

Više ne tražiš putokaze na horizontu jer nosiš svoj orijentir u sebi – onaj tihi, pulsirajući kompas koji radi samo onda kada sve ostalo utihne.

Ali...

Zvono spasa se uvek oglasi kada ga najmanje očekujemo. Dok sam ja u glavi gradila zidove tunela, život je radio svoje. Ponekad se svetlost ne pojavi kao sunce na horizontu, već kao glas sa druge strane žice koji ti šapne da nisi u mraku.

Zašto i dalje biram reči

Ponekad me pitaju kako jedna analogna žena funkcioniše u ovom digitalnom, ubrzanom svetu, gde se informacije prenose brzinom svetlosti, a trenuci traju koliko i jedan "skrol" na ekranu. Moj odgovor je uvek isti: zapravo nije teško. Jer, kada nešto radite iz čiste ljubavi, a ne zbog nagrada i fanfara, svet odjednom prestane da bude komplikovan. U toj jednostavnosti pisanja ja pronalazim svoj mir.

Blog naspram vloga

Za mene blog funkcioniše kao neka vrsta digitalnog dnevnika ili moje lične "svaštare". On trpi popravke, dopisivanja i pruža strukturu koja je daleko preglednija od beskonačne gomile video-klipova.

Pisanje je zanat koji trpi brisanje. Svaka precrtana reč i svaki pažljivo odabran zarez su dokaz poštovanja prema onome ko će te redove sutra čitati. U svetu instant videa, tekst je retka prilika da budemo precizni u svojim osećanjima. Pisana reč ostavlja jasniji trag koji je lakše pretražiti i kojem se lakše vraća čak i posle mnogo godina.

Dok je kod vloga sve servirano – i slika i ton – kod bloga ja dajem reči, a čitalac sam gradi scenografiju. To stvara neraskidivu, intimniju vezu, jer svako ko čita moje redove, tu priču doživljava na svoj unikatan način, bojeći je sopstvenim emocijama.

Vlog je bljesak, blog je trag

U svetu koji je postao previše bučan i gde svi traže pažnju glasnim efektima, ostati dosledan pisanju za mene je svestan izbor - tišine i fokusa umesto vike i agresivne montaže.

Pisana reč ne stari. Video-zapis može delovati zastarelo zbog tehnike koja ga prati, ali iskrena priča o ljudskom doživljaju, napisana pre deset godina, zvuči jednako sveže i danas. Rečima ne treba najnovija rezolucija da bi doprle do srca.

Vlog je često "brza hrana" koja se konzumira u hodu i zaboravlja čim krene sledeći snimak. Blog je, s druge strane, spora večera uz razgovor. On traži da se čitalac smiri i posveti mojim redovima.

U pisanju nema montiranja emocija

Iako je blog samo platforma, postovi koje godinama gradim na svom prostoru su moja digitalna zaostavština. Svaki od njih je jedan dragoceni delić slagalice mog života koji se ne može samo "premotati" kao video. On se mora proživeti kroz čitanje. Jer na kraju dana, reč je jedini trag koji istinski ostaje.

Zato, hvala vam što ste i danas izabrali da čitate, a ne samo da gledate.

Moja slamka sa imenom

Sve češće se osećam kao da živim u svetu koji je jedna velika baruština što pokušava da me povuče na dno. Gledam oko sebe i vidim kako se polako, kolektivno, gubimo u svakodnevici koja nam nagriza dušu. I tada posegnem za pisanjem. Ne radim to zato što terapeuti tako predlažu ili zato što je to lep hobi.

Pišem jer se za reči držim kao za jedinu slamku spasa. Pišem da bih ostala na površini, da bih izbacila iz sebe žabokrečinu koja se nakuplja tokom dana. Svaka rečenica je udisaj čistog vazduha, mali čin otpora protiv svega što nas uništava. Dokle god pišem, znam da sam još uvek tu – cela i svoja.

To je prostor u kojem sam još uvek ja – ja - mesto gde me niko ne može slomiti. Često razmišljam o tome šta bi ostalo od mene da mi neko sutra oduzme tu mogućnost pisanja. Verovatno bih i dalje hodala, pričala i obavljala svakodnevne poslove, ali bi pola mene jednostavno nestalo. Ne bi to bio veliki prasak niti drama. Pre bi ličilo na ono tiho, opasno klizanje u mrak u kojem se samo naziru obrisi normalnog i gde se više gotovo ništa ne oseća.

Najteže mi padaju razgovori radi reda, rečenice koje se izgovaraju samo da bi se popunila tišina. To su oni trenuci kada razmenjujemo reči kao bezvredne žetone – "šta ima" ili "vreme je grozno" – dok nam se u očima vidi da nismo prisutni. Ta isprazna komunikacija nema težinu. Svaki dijalog bez suštine je novi sloj žabokrečine koji mi se lepi za kožu. Guši me to pretvaranje da smo tu, dok nam duše sede negde sa strane, čekajući da padnu zavese pa da se predstava završi.

Zato, kada sednem pred laptop, ne tražim lepe reči. Tražim one istinite. One koje niko ne sme da izgovori uz kafu ili u prolazu. Možda je svet zaista postao baruština, ali dokle god imam moć da imenujem stvari, ja joj ne pripadam.

Pisanje je jedini način da stvarnost podnesem, a da ne postanem njen nemi saučesnik. Možda su moje reči samo krhka slamka, ali na njoj piše moje ime. I to je sasvim dovoljno da preživim još jedan dan.

Nedavno mi je prijatelj rekao da će me ljudi, zbog svega što pišem, ili poštovati ili mi dodeliti etiketu persone non grata.

Dok završavam ovaj tekst, znam odgovor. Dokle god moje reči seku kroz žabokrečinu, nevažno je na kojoj sam listi. Važno je samo da nisam nemi saučesnik. Da sam ostala – svoja.

Kako si?

Da li smo zaboravili kako se sluša... sagovornik?

Mislim da jesmo.

Postali smo majstori u razmeni praznih reči. Naše „Kako si?” postalo je isto što i mahanje u prolazu – samo zvuk koji puštamo reda radi, dok smo mislima već na drugom mestu. Retki su oni koji to pitanje postavljaju da bi saznli istinu. Sve se svelo na retoričko, koje izgovaramo reda radi, dok u tišini nastavljamo dalje svako svojim putem.

U svetu gde je pažnja jedna od skupljih valuta, postali smo neverovatno škrti. Zašto je pitanje „Kako si?” postalo opasna zona? Zašto se, ako neko zaista odluči da nam otvori dušu, često zateknemo kako tražimo izlaz, nespremni da ponesemo teret tuđe iskrenosti? Zar je lakše ostati na površini, u sigurnoj luci, nego zaroniti u dubinu gde se kriju stvarni odgovori?

Strašno je to što smo postali društvo koje postavlja pitanja, a moli se Bogu da ne dobije iskren odgovor.

Navikli smo na scroll. Ako odgovor ne stane u jedan story ili jedan like, on postaje naporan. Ljudi više nemaju kapacitet da procesuiraju tuđu emociju koja nije upakovana u filter. Ako nečije „Nisam baš najbolje” zahteva više od pet minuta pažnje, odjednom vidiš kako im pogled luta, najčešće ka telefonu. Kao da su zaboravili da prava povezanost ne ide preko Wi-Fi signala, nego preko pogleda koji ne skreće.

Biram da ostanem budna i prisutna, čak i kada je tišina teška. Kada te pitam kako si, ja zaista sklanjam telefon i gledam te u oči. Spremna sam na tvoj umor, na tvoju sreću ili na tvoju tišinu. Jer, ako prestanemo istinski da se slušamo, šta nam uopšte ostaje? Ostaju nam samo prazne ljušture koje se ljubazno mimoilaze, dok se unutra, u mraku, svako bori sa svojom neodgovorenom istinom.

Sledeći put kada nekoga pitaš kako je, budi spreman da zaista ostaneš i saslušaš odgovor.

Pismo Oprezu (i dalje si mi potreban)

Nakon 418 dana neprekidne straže, odlučila sam da se pozdravimo, on i ja. Bar u jednom segmentu mi više neće biti potrebne njegove usluge.

Dragi Oprezu, neizmerno sam ti zahvalna što si bdeo nada mnom. Bio si sva moja čula, 101% budan, u svakoj sekundi kada ja to nisam smela ili mogla da budem. Hvala ti što si analizirao svaki zvuk kočnica i svaki pokret u saobraćaju, verujući da me samo tvoja budnost spasava.

Došao je kraj tvom nadzoru nad ovim delićem mog života. Odradio si svoj posao pošteno i najbolje moguće što je moglo biti. Ali, tvoja budnost me je predugo držala zarobljenom u danu koji je odavno prošao.

Ja ti ne dajem otkaz, jer tvoja snaga mi je i dalje dragocena. Samo je smena na barikadama prošlosti završena. Danas te ne šaljem od sebe, već te pozivam da pređemo na nove zadatke. Skini taj teški oklop straha i postani moj tihi saveznik u stvaranju, a ne samo u preživljavanju.

Potreban si mi i dalje - budi uz mene da prepoznam lepotu, da osetim pravu meru odmora i da me čuvaš na putevima kojima tek treba da koračam, ali ovaj put bez vriska kočnica u mojim mislima. Od sada, ti više nisi moj kavez, već moja intuicija. Idemo dalje, zajedno, ali uz muziku koja je glasnija od svakog tvog upozorenja.

Ovaj post je dokaz da preživeti ne znači samo ostati nepovređen, već ponovo naučiti kako da veruješ svetu. Evo, posle mnogo vremena, putujem bez telohranitelja u sopstvenoj glavi. I sve je prošlo OK.

Da li i vi nosite neki stari "oklop" koji vam više ne treba? Možda je vreme da i vi napišete jedno vašem OPREZU.

P.S. Ovo je moj delimičan raskid sa starim navikama i nastavak priče 418 dana. Ako želite da vidite odakle je krenulo ovo dežurstvo i zašto je ovaj korak danas toliko velik, podsetite se prethodnog posta ovde: 

https://saranijagara.blogspot.com/2026/03/418-dana.html?m=0

Moja tišina je tvoj neprijatelj

Šta kada vruć krompir postane vreo pa ne znate da li da ga bacite ili rashladite ruku? Čuvanje tuđe tajne često počinje kao čin poverenja, ali se neosetno pretvara u fizički teret koji nam krivi kičmu. Dok se dlanovi znoje, a reči stežu u grlu, shvatamo da ta informacija koju čuvamo pravi od nas tamničara. Tajne koje "peku" ne troše samo naše strpljenje, već i naše zdravlje, ostavljajući nas pred nemogućim izborom - izdati ili sagoreti?

Na početku se osećamo blisko sa osobom koja nam se poverila. To je onaj trenutak kada mislimo: "Ja sam osoba od poverenja". Tu se gradi naša slika o sebi kao o lojalnom prijatelju ili partneru. Ali, to je faza pre nego što temperatura počne da raste.

Naš um tada prelazi u stanje stalne pripravnosti. Zamislite to kao unutrašnjeg kontrolora koji nikada ne spava; on mora da pregleda svaku vašu rečenicu pre nego što je izgovorite, plašeći se da istina ne isklizne kroz običan razgovor. Taj stalni oprez nas iscrpljuje više od bilo kakvog fizičkog rada. To nije samo ćutanje, to je neprekidna borba sa samim sobom da ostanemo "zaključani" dok nas informacija iznutra pritiska da izađe napolje.

A šta kada taj vreo krompir koji stežete u dlanovima nije samo vaša muka, već znate da će njegova vrelina na kraju spržiti upravo osobu koja vam ga je poverila?

To je najteži deo. Tada ćutanje prestaje da bude čin lojalnosti i postaje tiho saučesništvo u nečijoj propasti. Verujemo da čuvamo njihovu tajnu, a zapravo samo gledamo kako se vatra širi, plašeći se da je mi prvi ugasimo istinom. U tom trenutku, izbor više nije samo "izdati ili sagoreti". Izbor je: da li da pustim da se opeku do kraja ili da rizikujem njihovu ljutnju da bih im spasila kožu?

Šta kada je motiv za odavanje tajne zapravo nemogućnost da se mirno posmatra propast u najavi? Postoji trenutak kada ćutanje prestaje da bude vrlina i postaje pasivno posmatranje nečijeg samouništenja. Ne želim da izneverim poverenje, ali još manje želim da budem nemi svedok ožiljaka.

Jer, ako vidim provaliju ka kojoj trčiš dok me držiš za ruku i tražiš da ćutim - moja tišina nije lojalnost. Moja tišina je tvoj neprijatelj. Prava lojalnost nije u tome da zajedno izgorimo, već imati hrabrosti da se prekine krug pakla, pre nego što sve postane pepeo.

Kada odem

Kada odem, neću praviti buku.

Biće to jedan od tiših odlazaka.

Ti ćeš znati da odlazim

I zato ti na kraju neću prići.

Nećemo se opraštati,

Jer to bi zabolelo.

Pozvaću te kasnije

I sve što nisam, tada ću ti reći.

Tebi će biti lakše

Da čuješ glas iz tišine.

Jer oboje smo stvoreni

Za ljubav sa daljine.

Pogledi

 

Ako se ikada ponovo budemo sreli,

ja ću se praviti da te nisam prepoznala.

Gledaću u tebe kao da te prvi put vidim.

Prepoznaćeš moj dobro znani pogled,

Molim te, ne zadržavaj svoj dugo na meni,

jer bih se mogla izgubiti u tvojim očima,

a tišina između nas postala preglasna.

Proći ću pored tebe kao što bih prošla

pored bilo kog drugog neznanca.

I ne zameri na pogledu stranca.

U prolazu ću te okrznuti još jednom,

tim dobro ti poznatim pogledom.

I neću se okrenuti za tobom,

jer ćeš to možda ti uraditi,

pa će nam se pogledi sresti.

I biće to susret dva dobro znana "stranca",

koji su se razišli davno pre nego što su uspeli,

da postanu dva potpuna neznanca.

Poslednji rok za tvoje vreme

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

Jesi li ti - TI? Ili je bolje te da pitam - da  li si dovoljno TI? Mislim da znaš na šta mislim.

Budimo iskreni, biti "dovoljno TI" često ima visoku cenu. Košta nesporazuma sa okolinom, gubitka onih koji su voleli našu "umivenu" verziju, ili suočavanja sa sopstvenim mrakom. To nije udoban proces. To je hirurgija na živo, bez anestezije društvenog odobravanja. Ali to je jedina operacija koja na kraju dana ne ostavlja onaj gorak ukus u ustima - ukus izdaje samog sebe. Jer, biti lažan je na duže staze mnogo skuplje nego biti iskren.

Ako si spreman da platiš tu cenu, zapitaj se još nešto:

Za čijom potvrdom zapravo juriš? Da li je to aplauz ljudi koji te poznaju samo površno? Ili samo želiš unutrašnji mir?

Šta ostaje od tebe kada ti oduzmu titule, uloge i očekivanja? Ko je ta(j) TI koja ostaje u tišini kada utihnu razgovori?

Da li je "svoje vreme" samo izgovor za strah od "tvog vremena"? Jer lakše je čekati sudbinu nego doneti odluku da se maska skine odmah.

Nije stvar u tome da li ćeš uspeti da budeš autentičan. Stvar je u tome da li možeš sebi da priuštiš da to ne budeš? Jer ako sad nisi TI, kada planiraš da to postaneš?

I po koju cenu ćeš na kraju otplatiti taj dug prema sebi?

Ispovest "špijuna" života

Često me pitaju, dok čitaju moje priče: "Odakle ti više te ideje? Kako imaš inspiraciju da pišeš baš svaki dan?"

Nasmešim se, pa im kažem da ja, gde god da pogledam, vidim priču. Radoznala sam i volim sve da čujem i vidim (dobro, ne baš baš sve). Moje objave nisu proizvod algoritma, one su plod posmatranja. Ja sam špijun života iz dva različita doba. Dobijem inspiraciju slušajući ono što drugi prečuju i gledajući ono što drugi ne vide.

I uvek sam uzbuđena istim žarom kada počnem da kucam. Znam da ću tu neku svoju emociju moći da podelim sa hiljadama ljudi samo jednim klikom.

Magacini nedovršenih misli

Moj digitalni prostor je moja svaštara. Tu nema strogog plana, samo čista potreba da se kaže. Čuvam svoje misli u draft folderima kao što sam nekada čuvala isečke iz novina. Ti folderi su moji magacini nedovršenih misli. Tamo čuvam "kosture" priča koji čekaju da narastu, kao testo pod krpom.

Pišem jer je to moj način da procesuiram ovu ubrzanu stvarnost, a da pritom ne izgubim onu devojčicu koja je nekada davno, mastiljavo-plavim prstima, ispisivala svoje prve dnevnike.

Analogno srce, digitalno pero

Neki kažu da je tehnologija hladna i da je udaljila ljude jedne od drugih. Ne delim to mišljenje. Za mene, tehnologija nije neprijatelj emocije, već samo njen novi provodnik. Ona je moje novo pero.

Moje srce je ostalo analogno, kuca u ritmu starog sata na zidu, ali moja slova sada putuju brže. I dok je u meni te radoznalosti koja me tera da otvorim novi prazan dokument, ja ću biti tu. Na granici svetova. Pola analogna, pola digitalna.

Neka tako i ostane.

Mala sestra tišine

Tako mala, a neverovatno moćna. Ima tu snagu da u trenutku razori dugogodišnje prijateljstvo, duboku vezu ili čvrstu poslovnu saradnju. Ipak, ona poseduje i svoje blistavo lice. Može biti toliko prijemčiva i topla da svakome prija. Ali, čak i takva, ako se pojavi u nezgodno vreme, može postati klica razdora.

Često biva zloupotrebljena. Čak i kada joj namera nije bila loša, može biti proglašena za glavnog krivca. Ponekad se, sasvim smišljeno, uvuče tamo gde joj nije mesto - pritajena i strpljiva, čekajući svoj savršeni trenutak.

Svi je koristimo, ali se neretko desi da ona iskoristi nas.

Koristimo je neprestano. Nekada je vešto obrćemo, pokušavajući da ostavimo onaj uzaludni utisak da smo nešto rekli. Ipak, postoje i oni dragoceni momenti kada ona, svojom punom težinom, odzvanja iskrenošću. Ona druga, lažljiva, po pravilu ima kratak rok trajanja. Zna da se ponavlja u nedogled, ali na duže staze – uvek bezuspešno.

Svi je koristimo, ali se neretko desi da ona iskoristi nas. Čak i kada smo svesni da nas kontroliše, ponekad namerno ne reagujemo. Zato nam se zna vratiti poput bumeranga, udarajući nas toliko snažno da nas "izuje iz cipela" i ostavi potpuno neme, bez snage da odgovorimo.

Ali, kada je lepa, ona otvara sva vrata. Kao takva, ona je najdraži gost u svakom domu i svakom srcu. Mnogi bi dali sve da ovladaju njenom lepotom, ali ima i onih koji se čudno pronalaze u njenoj ružnoći. Valjda svako bira onaj odraz u kojem se najbolje prepoznaje.

Završiću ove redove, a neću je imenovati. Sigurna sam da već znate o kome pišem, jer verujem da je već osećate.

Kada telo kaže dosta

Mislila sam da su zidovi koje sam gradila oko sebe konačno postali neprobojni. Da sam naučila da balansiram, da sam „očvrsnula“. A onda je došao dan koji mi je srušio tu iluziju kao kulu od karata.

Đavolak sa levog ramena je baš bio raspoložen. I pored loših dešavanja iz prethodnog, vrlo kratkog perioda, dan je sručio na mene strepnju, zabrinutost i vesti bez „popravnog“. Odjednom su me tuđe sudbine razvukle do pucanja.

Pitala sam se da nisam možda na nekom testu izdržljivosti? Ako jesam, neka mi neko kaže - "Jesi". Gde je onaj anđeo sa desnog ramena kada mi najviše treba? Da li me je možda zaštitio a da nisam toga svesna?

Dovela sam sebe u stanje blagog paničnog napada. Odjednom, to više nisu bile samo tuđe priče - sve sam ih izvrtela u glavi nekoliko puta i telo je počelo da se buni. I nije to bio samo tremor ruku, celo telo je drhtalo nekontrolisano. Čekala sam da lek proradi, ali minuti su bili kao sati. Ta unutrašnja borba - bila je borba da se vratim u "normalu". I činila mi se kao večnost.

Platila sam taj dan svojim tankim živcima. Shvatila sam, dok sam cela drhtala, da ne mogu da se razapnem na više strana, a da mi psiha ostane netaknuta. Svaka informacija koju sam primila bila je novi nemir, bodež koji je gađao pravo u nerv.

Najviše od svega me je zabolelo saznanje da još uvek ne vodim brigu o sebi koliko je potrebno. Opet nisam sebi bila prioritet, opet sam dozvolila da me tuđe brige „sprže“ jer nisam znala sebi da kažem: "Dosta, ovo je previše."

Sada, dok kuckam ove reči, ruke su mirne, ali je lekcija ostala urezana: Nisam ojačala tako što sam naučila da trpim više. Ojačaću tek kada naučim da se zaštitim. Ovo sebi više ne smem da uradim. Dugujem to onoj devojčici u sebi koja se tog "preplavljenog dana" toliko plašila.

Između mirne luke i razapetih jedara

Rado bih se vratila u period iskrenosti, nevinog držanja za ruke, dugih šetnji i poljubaca od kojih su trnule usne. Tada nismo znali za strategije, skrivene namere ili strah od toga šta donosi sutra.

On nije bio momak iz komšiluka. Nije bio ni lice sa naslovnice. Ali je bio moj dečko, meni najlepši i najbolji. Visok, sa malo dužom kosicom, bili smo par za kojim su se mnogi okretali. Uz njega sam se osećala kao da je ceo svet naš, i voleli smo se tako nevino i bezuslovno. Tada nismo ni slutili koliko će nas život učiti nekim novim lekcijama, i to na teži način. Ali smo naučili najvažniju – da se srce može dati drugoj osobi bez pravljenja rezervnog plana.

Bila sam tako ponosna. U mojim očima, to što sam ja, srednjoškolka, imala dečka par godina starijeg od sebe, bila je moja velika sreća. Mada, ta razlika se fizički nije mnogo primećivala. Uz njega sam učila o svetu koji sam tek trebalo da upoznam, osećajući se sigurnom jer me za ruku drži neko ko već zna kuda idemo. Dok su moje vršnjakinje još uvek rešavale školske drame, ja sam uz mog visokog i dugonogog polako postajala žena, nesvesna da ta zrelost nekad dolazi sa cenom koju ćemo tek platiti.

Njegova zrelost se najjasnije ogledala u razgovoru sa mojim roditeljima. Dok su moji vršnjaci smišljali izgovore i izbegavali kućne pragove, on je stajao pred njima mirno, sa poštovanjem koje se ne uči iz knjiga. U tim razgovorima, gde su se merile njegove namere i moja budućnost, on je ponajmanje bio "moj dečko sa dugom kosicom". Bio je neko ko je umeo da odgovori i na njihova prećutna pitanja i umiri njihove strahove. Gledajući ga takvog, osećala sam neopisiv ponos. Znala sam da pored sebe imam nekoga ko ne beži od odgovornosti, već je nosi prirodno, kao svoj stari sako.

Kada sam završila školu, preda mnom su se otvarala vrata fakulteta i hiljadu novih mogućnosti. Ali život nekada ume da bude surov. Postavi vam prepreke koje u tom trenutku, koliko god se trudili, ne možete preskočiti.

U njegovim očima, ja sam već bila žena spremna da gradi dom i osnuje porodicu. On je bio spreman za mirnu luku, dok sam ja tek želela da razapnem jedra. Ta razlika u zrelosti, koja me je nekada činila ponosnom, postala je moj nepremostiv zid. Bila sam razapeta između ljubavi prema njemu i ljubavi prema budućnosti koju sam tek počela da sanjam.

Postali smo dva sveta koja se razilaze, a nekada smo bili svetovi koji su se dopunjavali. Bio je to prvi put da sam shvatila – nekada nije dovoljno samo voleti da bi se opstalo.

I tako smo od jednog savršenog para o kojem su pričali i staro i mlado, postali dva stranca. Dva nespojiva sveta koja nisu znala da usaglase svoje želje.

Danas, onaj stari sako i koraci visokog, dugonogog momka žive samo u redovima ove priče, kao podsetnik na vreme kada smo imali sve, osim zajedničkog sutra.

Da li se "blokada" piše sa jednim ili više besnih komšija?

Pitam za drugaricu... ma, šalim se. Trenutno se osećam kao da su mi slova ukinula pravo glasa. A mi se (slova i ja) družimo odavno. Ko zna kakva će vremena doći, možda se posvađamo pa situacija postane napeta. Tu se neće znati ko će izvući deblji kraj. Mada, pravo da vam kažem, ne znam ni šta taj kraj nosi sa sobom. Možda izvučem tanji? 

Slova ne možeš da nateraš na poslušnost. Ma lažem, možeš. Ne moraš ih potkupljivati niti moliti – nemaju ona ego. Ali, ako osete da ih koristiš samo da bi, reda radi, nešto naškrabala – pobegnu. I onda džabe moje pravo glasa, mogu samo da se slikam sa onom drugaricom zbog koje sam navodno i pitala za blokade.

Mislim da ću ubuduće potražiti neki drugi izraz za ovo moje stanje. Kako koje stanje?!? Pa ovo: blokadno, bloknuto, blokadersko. Zamislite, prepozna me neko na ulici (ipak sam ja poznata faca u svom ulazu) i odjednom krene rulja na mene. Ne traže autogram, nego krivca. Naš narod slabo razlikuje termine, a još slabije te sluša šta pričaš. Zapravo, selektivno se sluša. Aktiviraju se antene na neke "opasne" reči. Jedna od njih je i reč: BLOKADA.

I dok bih ja pokušavala da objasnim da je u pitanju samo moja unutrašnja, literarna kriza, oni bi me omlatili ko Panta pitu ili kao organizatora uličnih protesta. Uzalud bih vikala: "Ljudi, to je samo metafora, samo me znaci interpunkcije nešto zezaju!" Džabe, u meni bi videli blokaderku koja im je jutros zatvorila most. A nisam. Uff, što ne volim taj izraz...

Vraćam se ja radije svom laptopu. Shvatila sam - sa slovima se ne ratuje, sa njima se pregovara. Ne možeš ih naterati da rade prekovremeno, ali možeš ih podmititi iskrenošću. Čim osete da ne glumiš ni drugaricu, ni poznatu facu, ni žrtvu sistema, već da si to samo ti - ona ista blogerka koja ih voli odavno - polako će početi da se vraćaju.

Jedno po jedno, kao pokisli svatovi, posedaće na tastaturu. Zauzeće svoja mesta. Uspostavićemo novi mirovni sporazum jer je važno da se slova i ja razumemo, po mogućnosti, uvek. Jer bitno je šta imamo da kažemo jedno drugom.

A ona "drugarica" s početka priče? Neka je, neka odmori. Ipak je išla devet puta kod tetke zbog leka. Ne mora da zna da sam "kao" ovo pitala zbog nje.