Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.

Između dva sveta

Brojevi

Moj blog već ima dva posta o brojevima, u nekom prenesenom značenju. Ako ste pomislili da će i ovaj post biti o njima, donekle se varate. Svakako ću ih pomenuti jer bez njih ne možemo skoro ništa. A možda i ništa.

Kada brojevi postanu pretesni

Jeste li spremni za jedan zaokret? Za transformaciju nekoga ko čitavog života profesionalno barata egzaktnim brojevima, a "spas i slobodu" pronalazi u slovima? Jer ja slovima dajem blogu dubinu i autentičnost.

Iako već ne radim duži period, i dalje u glavi imam Excel tabele sa raznim pregledima faktura. Moj posao zahteva preciznost i tačnost i u njemu nema mesta za možda i otprilike. Brojevi su gospodari - jasni su i neumoljivi. Oni su okvir koji drži konstrukciju mog radnog dana.

Međutim, primetila sam, od kada sam na bolovanju, brojevi su počeli da gube bitku. Slova su polako počela da se izdižu iznad njih. Brojevi mi daju granice, a slova me oslobađaju teskobe u svakom pogledu. Brojevi ne mogu opisati osećanja tuge ili radosti. I ne samo to.

Brojevima ne mogu napisati slova. 

Znam, neko će reći da postoji binarni kod, da su nule i jedinice stvorile svaki karakter koji vidite na ekranu. Ali to je samo hladna konstrukcija. Binarni kod može da generiše slovo "T", ali ne može da prenese drhtaj u glasu ili težinu zagrljaja u poruci "Tu sam". Dok slovima... slovima mogu ispisati sve moguće brojeve i još im udahnuti dušu.

Bilans duše

U kriznim momentima, kada anksioznost pokaže svoje ralje ili me tuga povuče u ponor, jasno mi je da spas ne tražim u brojevima. Od njih to i ne očekujem - oni su nemi svedoci mog stanja. Ono što tada instinktivno tražim su slova.

Poslednja situcija mi je "lupila šamar" jer sam mislila da će ta spasonosna slova doći od stručnog lica. Onako, upakovana u preciznu terminologiju i logična objašnjenja koja će me otrgnuti iz tog mraka. Ali realnost me je demantovala. Najveći lek nije stigao kroz hladnu analizu, već kroz nespretne ali tople reči prijatelja.

Postoji neka posebna lepota u tom trenutku kada prijatelji, možda i sami zatečeni mojom težinom, ne znaju odmah šta da kažu. Naslućujem kako u tišini prebiraju po sopstvenim mislima, traže, biraju i pažljivo slažu slova samo za mene. Oni ne barataju stručnim izrazima, nego srcem.

Kada mi te reči napokon upute, one se na meni tope kao melem. One ublažavaju ono rastrojstvo tela i uma koje je ispalo iz balansa, ono što nijedna tabela ne može da izniveliše. Prijatelji mi pozajmljuju slova dok ja ne pronađem svoja, i u tom prenosu nežnosti dešava se onaj pravi "izron" na površinu.

Možda ću se jednog dana vratiti u svet kolona i zbirova. Ali to više neću biti ona ista ja. Jer, dok su me brojevi učili kako da budem korisna, slova mojih prijatelja su me naučila kako da preživim.

Brojevi će uvek biti tu da drže konstrukciju sveta, ali ja biram slova - jer ona su ta koja tom svetu daju boju, miris i ono najvažnije - ljudskost.

Ako se i vi trenutno osećate "zaglavljeno" u sopstvenim brojevima, potražite prijatelje. Sigurna sam da će bar jedan od njih moći da vas razume i pomogne.

A stručna lica - neka se drže brojeva.

Broj

Što bi neki rekli, obrni-okreni, svuda si neki broj. Od samog porodilišta pa kroz ceo život...do kraja.

Sad će neki drugi reći da se ne osećaju tako i da nisu brojevi. Nemam ni nameru ni želju da nekog u nešto ubeđujem. 

Samo svoje misli spuštam ovde, vidljive svima a vi, vođeni radoznalošću ili nekim drugim razlozima, ćete ih pročitati.

Jeste, imamo imena i prezimena i po tome nas spajaju, razdvajaju, izdvajaju, prozivaju i da više ne mozgam, zaustaviću se na reči prebrojavaju. Dakle, ima veze sa brojevima. Jer, ceo svet je sazdan od brojeva.

Igra brojevima može biti zabavna. Na primer, sudoku. Ko voli matematiku i logički razmišlja, uživa u njoj. Lično ne preferiram pomenutu igru jer više volim slova što se da i videti. 

Beba po rođenju dobije neki broj, ocenu. U školskom dnevniku ste pod nekim brojem. Studentski indeks ima svoj broj. Kada se zaposlite, firma vas umatiči pod nekim brojem. "Najlepši" brojevi su oni kada se igramo raznih igara i uvek težimo da dobijemo ili zaslužimo neki "dobar". 

Za kraj sam ostavila najmanje popularne, brojeve zdravstvene knjižice i kartona. Ne moramo nužno biti bolesni jer i zdravi idemo na neke sistematske preglede...i opet smo broj.

Ništa od ovog ne bih pisala da me upravo taj zdravstveni nije naveo na razmišljanje. Ponavljam, svuda se manje-više svodimo na broj ali u zdravstvu je, za mene, neprihvatljivo. Sve je OK do trenutka dok ne postaneš višak. A šta se radi sa viškom (a da nisu žive pare)? Pa oslobađamo ga se. Zašto, kako...paaa, ispod crte si. Bitna je statistika koja svojim podacima pruža izveštaj i zadovoljava glavešine. I tako od pacijenta postaneš suvišan - broj. Ali tu se otvara nova tema za novi post. I koliko god ja volela slova, brojevi su ti što vladaju svetom.

Je l' i dalje mislite da niste samo broj?

 slika je preuzeta sa interneta

*Ne znam kako bi ovaj tekst izgledao u binarnom obliku.*