Između dva sveta

Brojevi

Moj blog već ima dva posta o brojevima, u nekom prenesenom značenju. Ako ste pomislili da će i ovaj post biti o njima, donekle se varate. Svakako ću ih pomenuti jer bez njih ne možemo skoro ništa. A možda i ništa.

Kada brojevi postanu pretesni

Jeste li spremni za jedan zaokret? Za transformaciju nekoga ko čitavog života profesionalno barata egzaktnim brojevima, a "spas i slobodu" pronalazi u slovima? Jer ja slovima dajem blogu dubinu i autentičnost.

Iako već ne radim duži period, i dalje u glavi imam Excel tabele sa raznim pregledima faktura. Moj posao zahteva preciznost i tačnost i u njemu nema mesta za možda i otprilike. Brojevi su gospodari - jasni su i neumoljivi. Oni su okvir koji drži konstrukciju mog radnog dana.

Međutim, primetila sam, od kada sam na bolovanju, brojevi su počeli da gube bitku. Slova su polako počela da se izdižu iznad njih. Brojevi mi daju granice, a slova me oslobađaju teskobe u svakom pogledu. Brojevi ne mogu opisati osećanja tuge ili radosti. I ne samo to.

Brojevima ne mogu napisati slova. 

Znam, neko će reći da postoji binarni kod, da su nule i jedinice stvorile svaki karakter koji vidite na ekranu. Ali to je samo hladna konstrukcija. Binarni kod može da generiše slovo "T", ali ne može da prenese drhtaj u glasu ili težinu zagrljaja u poruci "Tu sam". Dok slovima... slovima mogu ispisati sve moguće brojeve i još im udahnuti dušu.

Bilans duše

U kriznim momentima, kada anksioznost pokaže svoje ralje ili me tuga povuče u ponor, jasno mi je da spas ne tražim u brojevima. Od njih to i ne očekujem - oni su nemi svedoci mog stanja. Ono što tada instinktivno tražim su slova.

Poslednja situcija mi je "lupila šamar" jer sam mislila da će ta spasonosna slova doći od stručnog lica. Onako, upakovana u preciznu terminologiju i logična objašnjenja koja će me otrgnuti iz tog mraka. Ali realnost me je demantovala. Najveći lek nije stigao kroz hladnu analizu, već kroz nespretne ali tople reči prijatelja.

Postoji neka posebna lepota u tom trenutku kada prijatelji, možda i sami zatečeni mojom težinom, ne znaju odmah šta da kažu. Naslućujem kako u tišini prebiraju po sopstvenim mislima, traže, biraju i pažljivo slažu slova samo za mene. Oni ne barataju stručnim izrazima, nego srcem.

Kada mi te reči napokon upute, one se na meni tope kao melem. One ublažavaju ono rastrojstvo tela i uma koje je ispalo iz balansa, ono što nijedna tabela ne može da izniveliše. Prijatelji mi pozajmljuju slova dok ja ne pronađem svoja, i u tom prenosu nežnosti dešava se onaj pravi "izron" na površinu.

Možda ću se jednog dana vratiti u svet kolona i zbirova. Ali to više neću biti ona ista ja. Jer, dok su me brojevi učili kako da budem korisna, slova mojih prijatelja su me naučila kako da preživim.

Brojevi će uvek biti tu da drže konstrukciju sveta, ali ja biram slova - jer ona su ta koja tom svetu daju boju, miris i ono najvažnije - ljudskost.

Ako se i vi trenutno osećate "zaglavljeno" u sopstvenim brojevima, potražite prijatelje. Sigurna sam da će bar jedan od njih moći da vas razume i pomogne.

A stručna lica - neka se drže brojeva.

Biti dobar

Budi fin. Budi vaspitan. Budi kulturan. Budi susretljiv. Budi saosećajan. Budi DOBAR. Kome? Sebi ili drugima? Zapravo, to bi trebalo da ide jedno s drugim ali nije obavezno. No, teško je to ponekad razdvojiti. I kako? Ja to ne znam i ne umem! A nekima to baš dobro ide. Dobri su samo sebi.

Živimo u veoma sirovom i surovom svetu. A ko taj svet čini? Ljudi. I upravo zbog tih ljudi koji nisu ništa od nabrojanog - kome ćemo biti dobri ako ne bar sami sebi. Gde god se okreneš, neka pakost, jer ona davnašnja ljubomora koja je bila benigna, je tako passe. Danas je IN biti zloban do koske, toliko povrediti nekog psihički da oseti i fizičku bol. Mislite da je to nemoguće ili smešno? Nije. Opet, ti isti ljudi koji su sve samo ne dobri, su u stanju mnogo da vas  povrede. Da li im treba dozvoliti da se njihova žuč izliva po nama? Ne treba. Ali, lako je to reći, lako je savetovati. Teško je to sprovesti u praksi. Ali nije nemoguće. Ono što je potrebno je da budete jaka i stabilna ličnost i da ne dozvolite nikogovićima i usputnim prolaznicima kroz vaš život, da vas dotaknu. A ako se pak i desi taj jadan pokušaj besramnih ljudi, otresite ih sa sebe. I to tako glasno, da se čuje kada padnu. E onda ih zgazite. Normalno, sve ovo govorim figurativno da neko ne pomisli da se radi o nekakvom fizičkom razračunavanju. Znači, verbalno ih "uništite".

Znam neke ljude koji su nekada bili dobri. Bili. Da, u prošlosti. I sad više to nisu. Lomio ih život - kažu, a i nema nikakve vajde od dobrote. OK. Svako ima pravo da (ne)bude dobar. Niko nije potpisao nikakav ugovor i obavezao se. Ali kuda to vodi? Šta će biti ako jednom svi prestanemo biti dobri? Na šta će da liči ovaj svet? Inače u poslednjih nekoliko godina postajemo (generalno) sve lošiji - gledano i na uzrast i pol i status. Nema više pravila. Grabimo punim gasom. Takmičenje odavno traje. Ne znam više ni kada je počelo. Ponekad je toliko "igrača" u igri da ne znaš ni ko ti je sve "protivnik" niti koliko ih je u isto vreme. Trend, kažu. Ne slažem se sa tim nikako. Biti loš je stvar izbora kao i većina ostalih stvari. I krivica jeste pojedinačna, ali inicijalna kapisla i nekada čak i odgovornost je na mnogima. No, TI si uvek taj koji je u datom trenutku sebi "presudio" da ne bude dobar čovek. TI si taj koji se hvata u kolo sa "đavolima". TI si taj koji misli da će, ako budeš loš, stvari biti bolje po tebe. Jer, neka luda vremena su, pa kao imaš izgovor. OK, imaš pravo da razmišljaš i na taj način.

No, to ne znači da si u pravu. Samo tražiš opravdanje za svoje loše postupke i naravno, uvek je neko drugi kriv za tvoj izbor - jer "naterali" su te. Ne vidiš dalje od svog nosa, a možda i ne želiš, jer ti je tako lakše. Imaš taj neki štit, ponašajući se kako ne doliči i ne razmišljaš da će jednom da ti se olupa o glavu. Tako zanesen i ogrezao u lošim stvarima koje radiš i ne možeš drugačije. Teško ćeš se vratiti u neke dobre vode, jer za to je potrebna svest. Ne kažu tek tako za nekog "nije svestan svoje nesvesti". Zna se šta se misli kad se tako kaže. Uostalom, kako nesvestan može i biti svestan?  Mislim da neki mogu ali da ne žele. I to je za mene bar, još gore. Jer kada svesno činiš loše stvari, smišljeno, ti si loš čovek koji neće a može isto tako da čini i dobre. Eto, opet stvar opredeljenja. No, kako očekuješ da drugi budu dobri prema tebi kada sam to nisi? Zamisli se ponekad...ako ništa drugo.

Nadam se da će ova luda vremena jednim proći i da će neki staviti prst na čelo, sesti i porazgovarati sa sobom i promeniti se na bolje. Nadam se. A do tada, ja ću se truditi da budem još bolji čovek jer drugačije ne mogu i ne želim.