Između dva sveta

Brojevi

Moj blog već ima dva posta o brojevima, u nekom prenesenom značenju. Ako ste pomislili da će i ovaj post biti o njima, donekle se varate. Svakako ću ih pomenuti jer bez njih ne možemo skoro ništa. A možda i ništa.

Kada brojevi postanu pretesni

Jeste li spremni za jedan zaokret? Za transformaciju nekoga ko čitavog života profesionalno barata egzaktnim brojevima, a "spas i slobodu" pronalazi u slovima? Jer ja slovima dajem blogu dubinu i autentičnost.

Iako već ne radim duži period, i dalje u glavi imam Excel tabele sa raznim pregledima faktura. Moj posao zahteva preciznost i tačnost i u njemu nema mesta za možda i otprilike. Brojevi su gospodari - jasni su i neumoljivi. Oni su okvir koji drži konstrukciju mog radnog dana.

Međutim, primetila sam, od kada sam na bolovanju, brojevi su počeli da gube bitku. Slova su polako počela da se izdižu iznad njih. Brojevi mi daju granice, a slova me oslobađaju teskobe u svakom pogledu. Brojevi ne mogu opisati osećanja tuge ili radosti. I ne samo to.

Brojevima ne mogu napisati slova. 

Znam, neko će reći da postoji binarni kod, da su nule i jedinice stvorile svaki karakter koji vidite na ekranu. Ali to je samo hladna konstrukcija. Binarni kod može da generiše slovo "T", ali ne može da prenese drhtaj u glasu ili težinu zagrljaja u poruci "Tu sam". Dok slovima... slovima mogu ispisati sve moguće brojeve i još im udahnuti dušu.

Bilans duše

U kriznim momentima, kada anksioznost pokaže svoje ralje ili me tuga povuče u ponor, jasno mi je da spas ne tražim u brojevima. Od njih to i ne očekujem - oni su nemi svedoci mog stanja. Ono što tada instinktivno tražim su slova.

Poslednja situcija mi je "lupila šamar" jer sam mislila da će ta spasonosna slova doći od stručnog lica. Onako, upakovana u preciznu terminologiju i logična objašnjenja koja će me otrgnuti iz tog mraka. Ali realnost me je demantovala. Najveći lek nije stigao kroz hladnu analizu, već kroz nespretne ali tople reči prijatelja.

Postoji neka posebna lepota u tom trenutku kada prijatelji, možda i sami zatečeni mojom težinom, ne znaju odmah šta da kažu. Naslućujem kako u tišini prebiraju po sopstvenim mislima, traže, biraju i pažljivo slažu slova samo za mene. Oni ne barataju stručnim izrazima, nego srcem.

Kada mi te reči napokon upute, one se na meni tope kao melem. One ublažavaju ono rastrojstvo tela i uma koje je ispalo iz balansa, ono što nijedna tabela ne može da izniveliše. Prijatelji mi pozajmljuju slova dok ja ne pronađem svoja, i u tom prenosu nežnosti dešava se onaj pravi "izron" na površinu.

Možda ću se jednog dana vratiti u svet kolona i zbirova. Ali to više neću biti ona ista ja. Jer, dok su me brojevi učili kako da budem korisna, slova mojih prijatelja su me naučila kako da preživim.

Brojevi će uvek biti tu da drže konstrukciju sveta, ali ja biram slova - jer ona su ta koja tom svetu daju boju, miris i ono najvažnije - ljudskost.

Ako se i vi trenutno osećate "zaglavljeno" u sopstvenim brojevima, potražite prijatelje. Sigurna sam da će bar jedan od njih moći da vas razume i pomogne.

A stručna lica - neka se drže brojeva.

Mahna Mahna

Kako je lepo kad ne moraš da se objašnjavaš

Započela sam ovu misao osećajem olakšanja koji donosi tišina. Onim retkim i dragocenim trenutkom kada shvatiš da uz sebe imaš ljude kojima ne moraš da crtaš svoje emocije, niti da opravdavaš svoje postupke.

Nas troje smo postali takva celina. Već sam pisala da se ne poznajemo dugo, da smo se sreli na mestu gde maske padaju, a duše se prepoznaju - na mestu, gde radiš na sebi i gde je svaka izgovorena reč bila put ka isceljenju. I baš tu, možda uz pomoć pravih anđela, umesto dugih godina upoznavanja, dobili smo ubrzani kurs bliskosti.

Odrastali smo u različitim gradovima i sredinama, ali nosimo isti "kod". To je ono naše zdravije detinjstvo, vreme kada su nas oblikovali kvalitetni sadržaji i vrednosti koje se danas polako gube. Dokaz za to je bio jedan kratki snimak iz Muppet Show-a. Taj čuveni "Mahna Mahna" klip postao je naša šifra - u tih par minuta besmislenog ritma stalo je sve ono što jesmo.

Povezali su nas i ukusi koji ne zahtevaju prevod. Miris Bronhija, slatka radost Kikija, onaj "odžačar grla" Negro i neprevaziđena Karamela lešnik koja se lepila za zube, ali i za sećanja. Ti mali rituali iz naših različitih ulica postali su naša zajednička baza.

Pronaći ljude koji imaju slične poglede na svet, istu duboku empatiju i umeju da pruže utehu bez mnogo pitanja - to je više nego Bingo. To je dokaz da se jezgro ne gradi samo godinama, već prepoznavanjem duša koje trepere na istoj frekvenciji.

Započela sam ovu kratku ispovest sa mišlju kako je lepo kada ne moraš da se objašnjavaš, a završavam je zahvalnošću što imam njih dvojicu - celinu uz koju je i ćutanje savršen razgovor.