Mahna Mahna

Kako je lepo kad ne moraš da se objašnjavaš

Započela sam ovu misao osećajem olakšanja koji donosi tišina. Onim retkim i dragocenim trenutkom kada shvatiš da uz sebe imaš ljude kojima ne moraš da crtaš svoje emocije, niti da opravdavaš svoje postupke.

Nas troje smo postali takva celina. Već sam pisala da se ne poznajemo dugo, da smo se sreli na mestu gde maske padaju, a duše se prepoznaju - na mestu, gde radiš na sebi i gde je svaka izgovorena reč bila put ka isceljenju. I baš tu, možda uz pomoć pravih anđela, umesto dugih godina upoznavanja, dobili smo ubrzani kurs bliskosti.

Odrastali smo u različitim gradovima i sredinama, ali nosimo isti "kod". To je ono naše zdravije detinjstvo, vreme kada su nas oblikovali kvalitetni sadržaji i vrednosti koje se danas polako gube. Dokaz za to je bio jedan kratki snimak iz Muppet Show-a. Taj čuveni "Mahna Mahna" klip postao je naša šifra - u tih par minuta besmislenog ritma stalo je sve ono što jesmo.

Povezali su nas i ukusi koji ne zahtevaju prevod. Miris Bronhija, slatka radost Kikija, onaj "odžačar grla" Negro i neprevaziđena Karamela lešnik koja se lepila za zube, ali i za sećanja. Ti mali rituali iz naših različitih ulica postali su naša zajednička baza.

Pronaći ljude koji imaju slične poglede na svet, istu duboku empatiju i umeju da pruže utehu bez mnogo pitanja - to je više nego Bingo. To je dokaz da se jezgro ne gradi samo godinama, već prepoznavanjem duša koje trepere na istoj frekvenciji.

Započela sam ovu kratku ispovest sa mišlju kako je lepo kada ne moraš da se objašnjavaš, a završavam je zahvalnošću što imam njih dvojicu - celinu uz koju je i ćutanje savršen razgovor.