Poslednji rok za tvoje vreme

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

Jesi li ti - TI? Ili je bolje te da pitam - da  li si dovoljno TI? Mislim da znaš na šta mislim.

Budimo iskreni, biti "dovoljno TI" često ima visoku cenu. Košta nesporazuma sa okolinom, gubitka onih koji su voleli našu "umivenu" verziju, ili suočavanja sa sopstvenim mrakom. To nije udoban proces. To je hirurgija na živo, bez anestezije društvenog odobravanja. Ali to je jedina operacija koja na kraju dana ne ostavlja onaj gorak ukus u ustima - ukus izdaje samog sebe. Jer, biti lažan je na duže staze mnogo skuplje nego biti iskren.

Ako si spreman da platiš tu cenu, zapitaj se još nešto:

Za čijom potvrdom zapravo juriš? Da li je to aplauz ljudi koji te poznaju samo površno? Ili samo želiš unutrašnji mir?

Šta ostaje od tebe kada ti oduzmu titule, uloge i očekivanja? Ko je ta(j) TI koja ostaje u tišini kada utihnu razgovori?

Da li je "svoje vreme" samo izgovor za strah od "tvog vremena"? Jer lakše je čekati sudbinu nego doneti odluku da se maska skine odmah.

Nije stvar u tome da li ćeš uspeti da budeš autentičan. Stvar je u tome da li možeš sebi da priuštiš da to ne budeš? Jer ako sad nisi TI, kada planiraš da to postaneš?

I po koju cenu ćeš na kraju otplatiti taj dug prema sebi?

Čuvar nerođenih reči

Ona može biti teška poput olova, ali i laka kao pero kada donese mir. Neretko je znak mudrosti, tihi svedok naše zrelosti. Ipak, ako predugo traje između dvoje koji se vole, taj čuvar postaje graditelj nevidljivog zida koji malo ko ume da sruši.

Nema glas, a ponekad odjekuje bolnije od vriska. Može ti biti najodaniji savetnik ali i najsuroviji sudija kada te usred gužve ostavi ogoljenog pred samim sobom.

Jer svaka reč koju pustimo u svet, samo je mali deo onoga što ovaj "čuvar" zauvek zadrži za sebe.

 

Jedni od nje beže, zatrpavajući prostor bukom i nebitnim stvarima samo da je ne bi sreli. Drugi je traže kao utočište, jer tek kada ona nastupi – maske padaju. Iako naizgled prazna, ona je zapravo krcata svim onim za šta nismo imali hrabrosti.

Čim reči utihnu, ona preuzima presto. Ne traži dozvolu, jednostavno se useli u pogled, u stisak ruke ili u praznu stolicu preko puta tebe. Verovatno ste i sami, čitajući ovo, osetili njen prisutan dah.

Tu je, odmah iza poslednje tačke.

Mahna Mahna

Kako je lepo kad ne moraš da se objašnjavaš

Započela sam ovu misao osećajem olakšanja koji donosi tišina. Onim retkim i dragocenim trenutkom kada shvatiš da uz sebe imaš ljude kojima ne moraš da crtaš svoje emocije, niti da opravdavaš svoje postupke.

Nas troje smo postali takva celina. Već sam pisala da se ne poznajemo dugo, da smo se sreli na mestu gde maske padaju, a duše se prepoznaju - na mestu, gde radiš na sebi i gde je svaka izgovorena reč bila put ka isceljenju. I baš tu, možda uz pomoć pravih anđela, umesto dugih godina upoznavanja, dobili smo ubrzani kurs bliskosti.

Odrastali smo u različitim gradovima i sredinama, ali nosimo isti "kod". To je ono naše zdravije detinjstvo, vreme kada su nas oblikovali kvalitetni sadržaji i vrednosti koje se danas polako gube. Dokaz za to je bio jedan kratki snimak iz Muppet Show-a. Taj čuveni "Mahna Mahna" klip postao je naša šifra - u tih par minuta besmislenog ritma stalo je sve ono što jesmo.

Povezali su nas i ukusi koji ne zahtevaju prevod. Miris Bronhija, slatka radost Kikija, onaj "odžačar grla" Negro i neprevaziđena Karamela lešnik koja se lepila za zube, ali i za sećanja. Ti mali rituali iz naših različitih ulica postali su naša zajednička baza.

Pronaći ljude koji imaju slične poglede na svet, istu duboku empatiju i umeju da pruže utehu bez mnogo pitanja - to je više nego Bingo. To je dokaz da se jezgro ne gradi samo godinama, već prepoznavanjem duša koje trepere na istoj frekvenciji.

Započela sam ovu kratku ispovest sa mišlju kako je lepo kada ne moraš da se objašnjavaš, a završavam je zahvalnošću što imam njih dvojicu - celinu uz koju je i ćutanje savršen razgovor.