Između košmara i ružičastih snova

 

Sanjamo svaku noć, ali se ne sećamo svega. Zapravo, možda je tako i bolje. Verovatno jeste.

​A šta je sa onim snovima kojih se sećamo? Kako se vrši ta selekcija? Jer, budimo iskreni, ti preživeli fragmenti nisu uvek lepi. Često su to upravo oni koje bismo najradije izbrisali.

Ipak, s vremena na vreme, kroz to gusto sito podsvesti proleti i poneka nit čistog, vazdušastog spokoja. To su oni ružičasti snovi, meki i topli poput starog ćebeta, koji nas ne bude lupanjem srca, već nas ostavljaju da plutamo u nekom čudnom miru dugo nakon što otvorimo oči. U tim trenucima mozak nam poklanja predah, crtajući svet onakvim kakav bi mogao biti da nema strahova. Iako ih ne pamtimo onako oštro i precizno kao košmare, ti bljeskovi su nam preko potrebni. Oni služe kao emocionalni balans i utočište koje nas podseća da u sebi i dalje nosimo mir, a ne samo strahove.

​Kažu da psihologija ima odgovor i na to zašto nas košmari proganjaju i na javi. Ako sam dobro razumela Junga, taj naš "unutrašnji filter" nije pokvaren - on je zapravo vrlo precizan. Ružni snovi nisu greška u sistemu. To je susret sa onim delovima nas koje preko dana uporno guramo pod tepih, krijemo kako od drugih, tako i od samih sebe. Psiha namerno bira da zapamtimo baš te neprijatne slike koje su tu da nas nateraju na suočavanje.

​Dok spavamo, u nama se odvija onaj teški, rudarski posao podsvesti o kojem retko razmišljamo (kako ko). Kao da sećanje propuštamo kroz neko gusto rešeto - zadrži se samo ono što je bilo dovoljno glasno, dovoljno bolno, da ne proleti kroz te tesne proreze zaborava. Te slike koje preteknu do jutra nisu tu slučajno. One su poruke koje nam kucaju na vrata, a koje mi uporno odbijamo da otvorimo. Iako te teške snove isprva doživljavam kao neku vrstu noćne kazne, oni su zapravo najsiroviji način na koji se mozak čisti od svega onoga što smo tokom dana prećutali.

​Iza REM faze krije se zapravo čitav jedan noćni pogon. Dok nam oči titraju pod kapcima (rapid eye movement) mozak pokušava da uvede kakav-takav red u sav onaj haos koji smo proživeli tokom dana. Ne pamtimo mi te snove jer su nam dragi, već zato što nas naglo izbace iz kreveta, ostavljajući nas da sedimo u mraku sa srcem u grlu. To su oni trenuci nabijeni sirovim strahom ili tugom, koje mozak pokušava da "svari" dok smo nepomični. To je njegova, često surova, noćna terapija - suočavanje sa emocijom koju na javi nismo imali hrabrosti da pogledamo u oči.

​Ponekad se, međutim, taj fini mehanizam saplete o sopstvenu logiku i baci nas u onaj jezivi procep koji zovemo paraliza sna. To je onaj trenutak kada se svest probudi pre fizičkog bića, pa ostaneš zarobljen u sopstvenom telu koje odbija poslušnost. I dok nas ta nepokretnost zapravo čuva da ne potrčimo u snu, u tom vakuumu se dešava ono najgore. Ono što je trebalo da ostane zaključano duboko u podsvesti, odjednom dobija formu i bukvalno iskorači pred nas, tu, pored kreveta.

​Osećaj je paralizujući, u svakom smislu. To je trenutak u kojem nas sopstvena glava primorava da budemo prisutni dok se suočavamo sa onim od čega smo najviše bežali. Možda takve trenutke pamtimo najduže jer u njima nema bezbedne distance. San se više ne gleda kao film, on se proživljava svakim delom našeg bića, svakim nervom.

​Na kraju, ta selekcija se ne vrši po principu lepote, već po principu hitnosti. Pamtimo ono što nas "žulja i bode", jer nas upravo taj bol tera da se ujutru probudimo makar za mrvicu svesniji sebe.

Poslednji rok za tvoje vreme

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

Jesi li ti - TI? Ili je bolje te da pitam - da  li si dovoljno TI? Mislim da znaš na šta mislim.

Budimo iskreni, biti "dovoljno TI" često ima visoku cenu. Košta nesporazuma sa okolinom, gubitka onih koji su voleli našu "umivenu" verziju, ili suočavanja sa sopstvenim mrakom. To nije udoban proces. To je hirurgija na živo, bez anestezije društvenog odobravanja. Ali to je jedina operacija koja na kraju dana ne ostavlja onaj gorak ukus u ustima - ukus izdaje samog sebe. Jer, biti lažan je na duže staze mnogo skuplje nego biti iskren.

Ako si spreman da platiš tu cenu, zapitaj se još nešto:

Za čijom potvrdom zapravo juriš? Da li je to aplauz ljudi koji te poznaju samo površno? Ili samo želiš unutrašnji mir?

Šta ostaje od tebe kada ti oduzmu titule, uloge i očekivanja? Ko je ta(j) TI koja ostaje u tišini kada utihnu razgovori?

Da li je "svoje vreme" samo izgovor za strah od "tvog vremena"? Jer lakše je čekati sudbinu nego doneti odluku da se maska skine odmah.

Nije stvar u tome da li ćeš uspeti da budeš autentičan. Stvar je u tome da li možeš sebi da priuštiš da to ne budeš? Jer ako sad nisi TI, kada planiraš da to postaneš?

I po koju cenu ćeš na kraju otplatiti taj dug prema sebi?

Eho 27. januara

Kada crveno slovo postane ožiljak

Postoje datumi koje svet obeležava svečano, u miru i tišini praznika. Za mene, 27. januar nije samo Sveti Sava koji se praznuje i kao školska slava. To je dan koji je u mom kalendaru upisan najcrvenijim slovom - onim koji će za par dana, pa godinu kasnije, krvari kroz sećanja.

Kako se taj datum bliži, moja podsvest odbija poslušnost. U kom trenutku mozak dobije komandu da premota film unazad? Zašto se taj film uopšte pali bez pitanja? Noćas me je taj eho, u teškom snu, vratio u onaj autobus. Ponovo sam proživela udes, ponovo osetila onaj miris od kojeg mi se ledi krv, miris koji i sada, dok sam budna, osećam u nozdrvama. Ponovo sam bila na tom jednom sedištu koje me je delilo od smrti.

Osvanula sam slomljena, sa pritiskom u slepoočnicama i suzama koje su tekle same, bez prestanka.

Danas je bio dan za vizitu u dnevnoj bolnici. Pred grupom psihijatara, psihologa i sestara, iz mene je, sa svom tugom, jedom i bespomoćnošću, izletela rečenica koja je ogolila moju istinu:

"Ne znam da li ćete me razumeti, ali prvi put sam noćas pomislila da bi možda bilo bolje da sam ostala u onom autobusu, nego što prolazim ovaj pakao."

To nije bila suicidna misao. To je bio krik duše koja je umorna od preteškog bremena traume. Kada sam to izgovorila, nastupila je neobična tišina. Nije to bio prazan muk, već trenutak u kojem sam osetila kako se njihov prag kontrolisane empatije spustio za jedan stepenik. Danas su, u toj tišini, beli mantili prestali da budu samo stručnjaci. Postali su obični ljudi, žene koje su me čule bez osude i bez pokušaja da me ućutkaju.

Moja doktorka i načelnica su mi tiho objasnile: to je eho. To je 27. januar koji kuca na vrata mog sećanja. Povećale su mi terapiju, ali ono što me je zapravo umirilo bila je ta spoznaja da moja patnja nije nevidljiva.

Takođe, za dizanje raspoloženja zaslužan je i Miša, moj divni anđeo - a čovek, sa velikim Č. On se toliko trudio da mi skrene misli i oraspoloži, pričajući neke svoje dogodovštine.

Večeras pišem ovo sa blagom glavoboljom, ali i sa nekom novom vrstom mira. Shvatila sam da, iako je moje breme preteško, postoje trenuci kada ga ne moram nositi sama. Ponekad je najviše što čovek za čoveka može da uradi upravo to – da u tišini prizna njegovu bol.

Dok završavam ove redove, pritisak u slepoočnicama polako popušta. Shvatam da pisanje nije izbrisalo ono što se desilo, niti je promenilo datum u kalendaru, ali je izvuklo bol iz mraka na svetlost. Večeras neću pokušavati da prisilno zaustavim suze ako krenu. Pustiću ih da teku, jer svaka od njih ispira po jedan delić onog mirisa benzina i straha. Sutra je novi dan, a ja sam – uprkos svemu i uprkos onom autobusu – i dalje ovde.

🌳 Šumska psihologija

 

*Kada mrav posmatra anksioznost, depresiju i PTSP *

Sećate me se ako ste pročitali "Basnu" 

Živim i dalje svojim mravljim životom. Svakodnevno posmatram tu moju šumu, pratim tragove, gledam čudne spojeve i one koje volim. Ali u poslednje vreme, u šumi se nešto čudno dešava. Neke životinje o kojima sam ranije pisala, a ima i novopridošlih, kao da su izgubile kompas. Mada, ni ja ne mogu da se pohvalim svojom orjentacijom ili spokojem.

🐇 Zec na traci za trčanje

Zec, ko zec, hop-hop. Uvek u pokretu, nije imao mira. Ali sada kao da je na traci za trčanje. Ponekad samo tupka u mestu i nešto osluškuje i nigde ne ode. Srce mu toliko lupa da se plašim da će eksplodirati. Ne može da miruje, ne može da jede, ne može da spava. Često samo stoji na sredini staze, prestravljen sopstvene senke. Gledam ga i pitam se – koga se plaši? Nema predatora u blizini, ali on je i dalje u grču, spreman da skače do iznemoglosti, da beži. Jednom je samo pao od iscrpljenosti. 

🐌 Lenjivac, najtužnija životinja

Lenjivac je odavno tu, samo što se kad-kad pojavi među ostalim životinjama. On je trom, težak, kao da je svaka dlaka na njemu natopljena kišom. Njegovi pokreti su tako usporeni. Danju spava, a kada je budan, samo gleda u jednu tačku, vireći iz neke krošnje. Čini mi se, da je najtužnija životinja u šumi – previše težak da bi poleteo, previše spor da bi pobegao... od sebe. 

🐺 Vuk koji zavija na prošlost

Uveče, čujem zavijanje vuka. Nije to zavijanje zbog gladi. To je zavijanje ranjene životinje. Kao da ga je strah da dođe bliže, jer, kažu druge životinje, ne želi da ponovo prođe situaciju u kojoj je bio. Prošlost ga vuče nazad u brlog. Iako na prvi pogled izgleda agresivno, on se zapravo plaši onoga što je jednom preživeo pa je previše oprezan. 

🐜 Svi vodimo tihe bitke

Shvatila sam nešto. Sve ove životinje nisu samo stanari u šumi. One u sebi nose ova stanja, ali ona su mogla da se zapate u bilo kojoj drugoj – kako snažnom lavu, lukavoj lisici, tako i u meni – malom mravu. Svi oni vode neke svoje bitke, a ne borbu za teritoriju.

Te unutrašnje, koje su nevidljive, a opet nimalo zanemarljive, su najteže. Zato se trudim da pomognem zeki sa anksioznošću, lenjivcu sa depresijom i vuku sa PTSP-jem.

Tihe borbe dugo traju, a ima dana kada se ne znaš nositi sa bilo kojom od njih.

 

Pitanje za čitaoce:

A koja vas životinja iz ove šume trenutno najviše podseća na vas ili nekoga koga volite?

TRIGGER

💣 Okidač ili Trigger?  

Pitanje je terminologije, ali bol je isti. Danas smo na grupnoj terapiji opet pričali strahu. To je lepeza tema, puna nijansi. Odmah smo zaronili u lične ponore. A onda je progovorila jedna mlada žena, opisujući svoj strah vezan za vožnju autobusom.

🛑 Trenutak paralize (Freeze reakcija)

Njen glas, njene reči, su prodirale do same srži mog bića. Opisivala je detalje svog straha. Ja...kao da sam se u trenu skamenila i prestala da dišem. To je bio trenutak paralize – stanje zamrznutosti (freeze reakcija) stanje, koje nikada do sada nisam doživela.

Želela sam da ustanem, da odem, da prestanem da slušam nešto što me je ponovo guralo u sećanje. Ali, bila sam zakovana za stolicu. Ta nesposobnost da kontrolišem sopstvene pokrete, bila je skoro jednako zastrašujuća kao i sam trigger. Moj mozak je procenio da je opasnost ponovo stvarna i reaktivirao je moj instinkt za preživljavanje. Kao da sam se izdvojila u drugu dimenziju. Nisam mogla da se nadovežem na priču – bila sam blokirana i fizički i psihički. To je ono što trigger radi: izoluje nas usred gužve.

Trigger koji me je potpuno paralisao. Govorim o emotivnom mehanizmu koji baca nazad u traumu, a ne o nekom mehaničkom delu. Trigger je postao moja bolna stvarnost. Neću se pravdati što koristim stranu reč, jer u psihološkom kontekstu, ona nosi preciznost. Važno je pronaći reči – bile one srpske ili engleske – da opišem bol koji me muči.

🔍 Moj strah nije "Tek Tako"

Iako možda neki smatraju da je strah od autobusa preteran, on je za mene apsolutno realan i opravdan. Moj strah ima svoje ime, datum i posledice, jer sam preživela saobraćajnu nesreću o kojoj sam u nekoliko postova pisala. Zbog toga, trenutak kada je pomenuta žena počela da govori, više nisam bila u terapijskoj sobi. Čula sam je ali nisam mogla da reagujem. Ona je postepeno i upornošću prevazišla taj problem. Ja svoj strah i dalje strahujem.

Trenutak olakšanja došao je kada su pomenuti neki drugi strahovi, čak i onaj što ga verovatno svi imamo - strah od smrti, nije mi bio strašan. Delimično sam se vratila u sadašnjost i uspela da čujem jedan odličan rezime današnje teme. Ipak, moje telo je bilo prikovano za stolicu, dok je pola mozga i dalje obrađivalo traumu.

Kada se terapija završila, razgovori sa par korisnika su mi bili teški ali lekoviti. Oči su suzile, ali se nisam olakšala plakanjem.

✍️ Od teskobe do teksta

Pisanje je, za mene, oduvek bio način da se oslobodim tereta – da prevedem haos iz glave u uređene rečenice. I to upravo radim sada, iako sam još u nekom blagom šoku. Pišem, iako osećam taj blagi šok i razmišljam o novitetu - zaleđenosti.

Ta freeze reakcija, iako bolna i nova, samo je još jedan putokaz u mom terapijskom procesu. Ona mi govori da se mora nastaviti sa radom na traumi. Jer telo koje reaguje, leči se.

---

Sliku generisao ChatGPT

🌟 Radost koja traje

Kako se vi radujete?

To je pitanje koje mi se par dana vrzma po glavi. Imam utisak da smo prihvatili da je radost postala kratkotrajna poslastica – bljesak ushićenja koji zavisi od nekog spoljašnjeg događaja. Kupovina, koncert ili utakmica. A kad taj stimulans prođe, osećaj se izgubi i ostaje tiha praznina – kao da ništa nije ni bilo. Da li smo zaboravili kako izgleda i kako se manifestuje ona radost koja traje – ona koja nas drži danima, ona koja može da bude protivotrov za anksioznost i depresiju?

Moj Primer: Radost pisanja reči iz duše

Podeliću sa vama svoje radovanje od pre par dana.

Pišući jednu rođendansku čestitku, podsetila sam sebe koliko je velika razlika između ta dva osećaja radosti i zašto je aktivno samoradovanje ključ za mentalno zdravlje.

Iskrena da budem, ne mogu svakome napisati čestitku iz duše. Pre svega, to mora da mi bude baš draga osoba, sa kojom imam "ono nešto". Jer svaka čestitka je pisana za određenu osobu i ne može se "kopirati" za drugu.

Dok sam pisala ovu koja je tema posta, razmišljala sam o toj osobi. Reči su same krenule da se nižu, jer sam se "konektovala" na nju. Duša, srce i mozak su radili zajedno bez pogovora. Sve vreme sam osećala toplinu u grudima jer sam već bila radosna što pišem reči iz duše. Taj osećaj miline je proizvodio još više lepih reči. Kada sam završila, čestitku sam pročitala nekoliko puta i osećala sam se predivno. Moja radost je trajala i dalje. Ispunila je neke praznine u mojoj duši.

A kakva je to radost, ako se ne deli?

Znala sam da će čestitka izazvati buru emocija, onih lepih koje se šire prostorom dalje, koje prave pozitivan vajb. Nije mi bio cilj da izazovem dramu, već da probudim onaj pravi, dugotrajni osećaj. I uspela sam. Kada je osoba kojoj je čestitka namenjena primila i pročitala moje reči, shvatila sam da je radost koja traje, proizvod aktivnog izbora i svesnog ulaganja u sebe i druge. Toplina u grudima se nije ugasila, ostala je da mi greje dušu.

Samoradovanje: Umetnost kreiranja i davanja

Samoradovanje je umetnost kreiranja i davanja lepih emocija. Svi bi mogli biti generatori, a ne samo potrošači.

Srećna osoba ima veći kapacitet za doživljavanje radosti, ali se kroz doživljaje radosti i njena sreća gradi i potvrđuje. Radost može postati trajni pratilac, a ne samo kratkotrajna poslastica.

Šta je Vaš aktivni izbor radosti?

Podelite sa mnom vašu omiljenu aktivnost, koja vas čini generatorom radosti?

P.S. Gemini, hvala još jednom, na fotografiji

Insomnia - Bekstvo iz sebe

 

Njeno Veličanstvo — Nesanica

Postoje noći koje nisu samo besane. One u sebi ne nose tišinu, već buku misli koje ne prestaju da odjekuju. One su pokazatelj koliko čovek zapravo može da izdrži kad se protivnik krije u njemu samom.

Još jedna noć koja se bori sa mnom.

Sve dok moj svesni deo ne pronađe mir s onim podsvesnim, moje telo i ja ćemo voditi rat. I to onaj - mentalni. Protivnik ima ime, ali je nevidljiv. Samo tako i može da pobedi. Lako je kad znaš protiv koga se boriš. Ali ovo… ovo je podla borba.

Generalica u ratu moje glave

Nesanica nije samo nedostatak sna. Ona je generalica u ratu moje glave - hladna, proračunata, neumoljiva. Pokazuje svoju moć držeći me budnom, iscrpljujući me dok se moj odbrambeni sistem urušava.

Pitala sam se da li je to moj neuspeh što telo ne može da utone u san. Ali svi moji pokušaji da zaspim čak i uz pomoćne točkiće (medikamente) su sabotirani od strane mog podsvesnog.

Svaka neprospavana noć je bila poruka: JA nemam kontrolu nad svojim unutrašnjim ja.

Kad svet spava, ona bdi

U dva ujutru, dok većina ljudi uveliko spava, ona kreće u inspekciju. Ona je špijun koji poznaje sve moje ranjivosti. Zna da je jedini način da me porazi taj da me natera da se borim protiv sopstvene glave. Kao pravi tiranin, drži me budnom. Svesni deo mene moli za mir, a podsvesni viče:

„Ne, ni noćas nećeš spavati.“

To je borba protiv sebe - a borba protiv sebe vodi u ludilo. I ona to zna. Zato nesanica i jeste moćna. Ona ne mora da me uništi, dovoljno je da me svake noći pomalo isprazni, pretvarajući me u ljušturu.
A kad svane, može da trijumfuje.

Zora kao privid pobede

Dok ležim sklupčana u jednoj od hiljadu isprobanih poza, pitam se:
Koliko još noći ću voditi ovaj rat, pre nego što moje unutrašnje ja prestane da sabotira mene?

Možda je svaka noć zapravo lekcija - surova, ali iskrena.
Možda nesanica ne pokušava da me uništi, već da me natera da čujem ono što dan uporno guši. Možda tek kad je pobedim iznutra, zora više neće izgledati kao poraz, već kao početak. Možda.

Kada se trauma vrati

Buđenje uspavane traume

​Počela sam da pišem ovaj post jer mi je glava u haosu. A mislila sam da sam stabilno. Saobraćajna nesreća koju sam doživela u autobusu je prošlost, ali ne i zaboravljena.

Već mesecima funkcionišem uz lekove pa je moje psihičko stanje pod kontrolom. Ali...

​Pročitah vest: Strašna saobraćajna nesreća kod Sremske Mitrovice (mog rodnog grada gde imam prijatelje). Radnički autobus sa oko 80 osoba se prevrnuo zbog...

U glavi mi se već ređaju bezbrojna pitanja: Koja firma, ko je povređen, ko su nastradali, da nisu moji prijatelji? Crni bilans: troje poginulih i više desetina povređenih. Srećom, nije niko od mojih bio u tom "prokletom" autobusu. Tek kada sam videla i sliku urnisanog autobusa u kanalu, klupko je počelo da se odmotava.

Ta sličnost me je dotukla. Nešto se u meni slomilo. Flešbekovi su počeli da se smenjuju kao slajdovi. Pojačana anksioznost i nemir... U jednom trenutku vidim fotografije iz medija, u sledećem – ja sam tamo, u svom autobusu i ponovo proživljavam udes. Moj mozak uklapa moju traumu i tuđu tragediju u jednu jezivu, zlokobnu sliku. Osećala sam se lošije nego pre par meseci.

​Znam, sada bi mi neki rekli da sam ja ta koja treba da kontroliše misli. Svi su pametni kada se radi o drugom. Ali ovo nije stvar volje. Ovo je stvar traume i njenih okidača.

Zašto se osećam ovako? 

Osećaj preplavljenosti i to što mozak deluje nezavisno od moje volje je najstresniji deo. Pokrenuo je reakcije koje su izvan mog svesnog upravljanja.

Šta je triger?

U mom slučaju, nesreća kod Sremske Mitrovice – radnički autobus, neprilagođena brzina, kolektivna tragedija, za mene je postala moćan okidač. Jer to nije samo "tamo neka nesreća"

"Okidač (trigger) može biti bilo šta što podseća mozak (podsvesno) na traumatičan događaj."

Aktivacija PTSP-a

"Amigdala je ključna za obradu emocija, pamćenje i donošenje odluka. Ima važnu ulogu u doživljaju straha, anksioznosti, zadovoljstva i agresije. Prerađuje i povezuje emocije sa drugim moždanim funkcijama, kao što su pamćenje i čula. Učestvuje u obradi straha i drugih emocionalnih reakcija." 

Kada se okidač pojavi, aktivira se amigdala. Moj mozak ne pravi razliku između gledanja vesti o nesreći i proživljavanja stvarne. Aktivira se alarm i odatle flešbekovi - ponovo doživljavam traumu. Mozak sklapa slike nove nesreće sa mojim stvarnim sećanjima, stvarajući haotično stanje u glavi. Pokušavajući da obradi i razume potencijalnu opasnost, on u tom procesu dezorganizuje i preplavljuje. To je neurobiološka reakcija (sve ovo sam pročitala i prenela ovde, reči stručnih ljudi).

​Jesam li nazadovala u terapiji?

​Ključno je da prestanem da brinem zbog trenutno lošijeg stanja. To što imam reakciju ne znači da je sav rad sa psihologom i sav moj trud, bio uzaludan. Moja trauma je i dalje prisutna (htela to priznati ili ne). Sada je pogođena nečim izuzetno jakim.

To je prirodna reakcija. U trenucima flešbeka, mozak je preplavljen. Fokus sada ne treba da bude na kontroli, već na regulaciji i stabilizaciji.

Kako da se vratim u "sadašnjost"?

​Budući da je ovo za mene "krizna situacija", moram se držati taktika koje me vraćaju u stvarnost i smanjuju preplavljenost.

Kao prvo, što pre ću se obratiti psihologu jer su flešbekovi i pojačana anksioznost znak da mi je potrebna dodatna podrška (pomoć).

Kao drugo, zaštitiću svoj um od ponovnog traumatizovanja (digitalna detoksikacija, potpuni prekid praćenja vesti).

Kao treće, primeniću tehniku "uzemljenja" (Grounding):

Pet stvari koje vidim, četiri stvari koje dodirujem, tri stvari koje čujem, dve stvari koje osećam mirisom i jedna stvar koju mogu da okusim.

Jer, kada krene flešbek, treba da se vratim u stvarnost i prekinem lanac sećanja.

Takođe, preporuka su i šetnje ili trčanje što u mom slučaju nije izvodljivo jer u tom stanju ne mogu ništa od toga. Za kraj je ono što još mogu da učinim za sebe je topla kupka, tišina i prihvatanje trenutne krize.

U ranijim postovima sam pisala da je ovo borba i to stvarna ali sa "nevidljivim neprijateljem".

​Oporavak je put sa usponima i padovima, a ponovna traumatizacija je pad koji je bolan, ali ne znači kraj. Traženje pomoći je znak snage a ne slabosti. Sada se fokusiram na jedan dan, jedan sat, jedan korak. Vraćam se "uzemljenju" tj. sebi.

​

P.S.

Ove godine sam dosta čitala i učila kako funkcioniše mozak, posebno u kontekstu traume. Mnogo stručne literature mi je prošlo kroz ruke. Zato sada "baratam" pojmovima kao što su amigdala i PTSP, koje ranije skoro da nisam ni imala u svom rečniku, a kamoli koristila u svojim tekstovima. Razumevanje ovih procesa nije lek, ali mi pomaže da prihvatim da moja reakcija nije hir, već naučno objašnjiva borba. To znanje mi daje snagu da budem nežna prema sebi i da se vratim na prave korake oporavka.

Borba sa posttraumatskom anksioznošću

Telo pamti, um pokušava da preživi.

Neke rane ne zarastu, ali naučimo da hodamo s njima. Ovo je priča o borbi koja traje -  tiho, uporno, iskreno.

Tihi, nevidljivi rat

Ovo nije priča o ozdravljenju. Nije ni priča o kraju bola. Ovo je priča o svakodnevnoj borbi - tihom, nevidljivom ratu koji se vodi između tela koje pamti i uma koji pokušava da preživi. Pišem je jer ćutanje boli više od priznanja, i jer će možda neko, čitajući ove redove, prepoznati i svoj dah pod teretom straha.

Anksioznost mi diše za vratom

Anksioznost mi diše za vratom. Prati me od saobraćajne nesreće. Od tada, svaki zvuk kočnica u iščekivanju udarca, oživi onaj trenutak.

Nekad se sakrije — danima je ne primetim, pomislim da je možda otišla. A onda, iz čista mira, „iskoči iz žbuna“. U prodavnici, na semaforu, dok stojim u nekom redu. Stegne mi grlo i ramena, kao da me nečija ruka povlači nazad u onaj sudar. Ljudi oko mene pričaju, smeju se, a ja pokušavam tehnikom disanja 4-7-8 da smirim nadolazeće nemire. Znam da je to samo u mojoj glavi, ali telo ne zna. Telo pamti i ne zaboravlja.

Kad me ščepa, sva čula se okrenu ka meni samoj. Čujem svoje srce kako lupa, kao da odjekuje u grudima. Usta su suva, dah kratak i plitak. U glavi mi je vrteška koju pokušavam zaustaviti. Kažu ljudi: „Idi, prošetaj se, biće ti bolje.“ A kako da šetam, kada noge nisu moje? Kao da hodam po neravnom terenu koji u nekom trenutku može da me saplete.

Poslednje atome snage trošim na disanje — ono svesno, vežbano, brojim u sebi do četiri, pokušavam da ubedim telo da je sve u redu. Nekad uspe, nekad ne. Plašim se brze vožnje, škripe kočnica, naglog skretanja. U glavi mi se unapred odmotava scenario nesreće, ali sada nov, ne onaj stari. Moj um ga stvara kao film u kojem sam uvek glavna uloga i uvek se završava isto — jakim udarcem, zvukom lomljave, oblakom guste prašine... i mrakom.

Simbol smrti na sedištima

Četiri meseca sam pričala sa psihijatrom i psihologom. Četiri meseca sam išla na grupne terapije, slušala tuđe priče, pokušavala da pronađem utehu u njihovim rečenicama. Pijem lekove, redovno, kako su rekli, da ublažim sve manifestacije anksioznosti, da mogu da dišem bez bola. I pomažu, donekle.

Samo, ja više ne smem da sednem u onaj prokleti autobus. On je za mene postao simbol smrti. Sam pogled na njega mi je dovoljan da mi telo zadrhti.

Kao da je tamo, među tim sedištima, ostao deo mene koji nikada nije izašao.

Pokušala sam nekoliko puta da se vozim, da se suočim sa tim. Kratke relacije, pa malo duže. Svaki put se završilo napadom panike. Posle svake „akcije“ bila sam bolesna dva dana. Isceđena, prazna, beživotna. Nisam tada korisna ni sebi ni drugima. Ta nesreća je ostavila predubok trag u meni. Ne znam da li ću ikada moći da se oslobodim tog straha.

Na jednoj seansi sam rekla psihologu da me moj um štiti. Jer da ponovo sednem u taj autobus, istom trasom, moj organizam bi to doživeo kao kraj. Verujem u to više nego u bilo šta drugo. Volela bih da me neko razoruža od tog straha i ubedi da mi se ništa neće desiti. To traže moje telo i moj um. I dalje se borim. Svaki dan.

Život sa komadom stakla u mesu

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće. Tih nekoliko sekundi urezalo se u mene kao oštar komad stakla u meso.

I kad zatvorim oči, još uvek vidim svetla, čujem zvuke, ljude koji viču, dozivaju u pomoć. Sve što sam bila pre tog trenutka ostalo je tamo, u zdrobljenom autobusu, kršu metala i stakla.

Od tada živim sa oprezom. Ne onim zdravim, već preteranim, bolnim, koji mi ne dozvoljava da dišem slobodno. Kad moram da izađem, planiram sve unapred: kojim putem ću, koliko će da traje, gde mogu da zastanem ako osetim nadolazeći talas. Ljudi misle da sam smirena, da sve imam pod kontrolom. A istina je da svaka moja odluka počinje sa pitanjem: hoću li moći da izdržim?

Oblačenje rane

U trenucima kad mi anksioznost diše za vratom, ja se borim tihim oružjem: disanjem, brojanjem, pogledom u neki predmet... Pogledam u svoje ruke i podsetim se da su još uvek moje, da nisam tamo. Ali moje telo me često izda. I onda sve krene iz početka -  borba, iscrpljenost, tihi poraz.

Ne znam dokle će ovo trajati. Kažu da vreme leči, ali ja ponekad mislim da vreme samo uči kako da živiš sa ranom, da je ne diraš previše, da je oblačiš svakog jutra zajedno sa odećom. Ja živim sa svojom ranom. I svakog dana iznova biram da ustanem, da dišem, da pokušam. Možda će me samo retki shvatiti - to jeste borba, ali to je i moj način da ostanem tu, gde sam živa.

Ako se i ti boriš sa anksioznošću ili posledicama traume — znaj da nisi sam(a). Borba ne mora da bude tiha.

Od uroka do trauma

Zašto smo devedesetih išli kod vidovnjaka, a danas imamo online seanse sa terapeutima?

Devedesete su bile doba nestašice, inflacije i snalaženja. Ispod slamarice se čuvala svota za "crne dane", a odgovore smo tražili u mistici. Posećivali smo vidovnjake, bele magove i astrologe, slepo verujući u moć zlih čini i lošeg rasporeda zvezda. Davali smo im i ono ispod slamarice, podvrgavajući se ritualima i noseći amajlije samo da nas "raščine". Živeli smo u haosu, ali i u ubeđenju da će nam magija srediti život. Vidovnjaci su koristili jezik misterije da bi dominirali, dobro zarađujući na tuđim problemima. Cena nade bila je visoka, ali je pružala brzi trenutak emotivnog olakšanja.

Danas, u eri AI, dronova i tehnološkog buma, preplavljeni smo life coach-evima, online terapeutima i ostalim digitalnim sveznalicama. Na prvi pogled, ovi fenomeni nemaju ništa zajedničko. A da li je tako? U suštini, oni su samo različite strane iste medalje.

Naša suštinska potreba za odgovorima nije se promenila; samo je vidovnjak dobio novo, digitalno ruho.

U eri društvenih mreža, na scenu stupaju digitalni gurui. Model ponašanja naizgled je isti: brzo i što više zaraditi od naivnih ljudi. Ti isti ljudi lako bivaju ubeđeni da nisu rešili traume iz detinjstva, da im je mindset loš i da su jedini krivci što im loše ide u životu. Jezik misterije zamenjen je korporativnim žargonom, a magovi su dobili titule poput life coach-a, mentora ili eksperta za "energetski protok." Stiče se osećaj da se mentalno zdravlje može kupiti i da je sporost terapije znak neefikasnosti.

Uzroci naših problema više nisu zle čini, već toksični ljudi, nedostatak postavljanja granica i, naravno, loš mindset. Digitalni gurui nam prvo ponude besplatan, viralni sadržaj (TikTok klipove o ADHD-u ili anksioznosti), a posle nas ubeđuju da će nam život biti ispunjeniji ako se prijavimo na neki webinar ili online kurs. Imamo poplavu "stručnjaka" – kvazi-psihoanalitičara, tj. kursadžija koji su psihologiju unizili, tretirajući je kao banalne stvari, a ne kao veoma delikatno područje ljudskog uma. Sve više se upada u kandže modernih magova koji nisu ni školovani niti imaju životnog iskustva da bi savetovali. Ali, za cenu se ne pita – poverenje je kupljeno marketingom.

Ako smo mislili da smo se sa mindsetom i algoritmima oslobodili potrebe za ritualima, varamo se. Današnja magija je samo digitalizovana i zvuči mnogo "naučnije."

Gde su Pravi Stručnjaci?

U celom tom haotičnom digitalnom svetu, ipak postoje pravi, školovani ljudi – psihijatri, psiholozi i psihoanalitičari. Oni se, međutim, ne promovišu agresivno kao ovi instant-gurui. Njihov rad zahteva etičnost, godine školovanja i spor, posvećen rad s klijentima. Zato je malo verovatno da ćete ih videti u viralnim TikTok klipovima kako obećavaju brzinsko "raščinjavanje" trauma – jer pravo rešavanje problema nikada nije instant.

Od vidovnjaka do life coach-eva, mi zapravo ne plaćamo rešenje, već plaćamo privremeni prestanak brige.

Na kraju, cilj ostaje isti: brzo rešenje za kompleksne probleme. Bilo da je to amajlija koja štiti od crne magije, ili kurs koji obećava finansijsku slobodu za sedam dana – suština je u trenutku nade i rasterećenja. Generacije su se promenile, mediji su se promenili, ali je suštinska potreba da kupimo malo mira i odgovora ostala konstanta.

Šta je po vama opasnije: verovanje u uroke i magiju ili preterano oslanjanje na brze online dijagnoze i life coaching?

Trauma - dželat mentalnih okova

Nedavno sam počela čitati knjigu "Dželat ljubavi" Irvina D. Yaloma, po preporuci moje psihološkinje. Jedna od priča, po kojoj knjiga i nosi naziv, podstakla me je da napišem ovaj post.

Yalom, poznati psihijatar i psihoterapeut, je svoje seanse pretočio u priče. "Dželat ljubavi" je priča o Telmi, starijoj ženi koja je potražila pomoć zbog neuzvraćene, opsesivne ljubavi prema svom mnogo mlađem terapeutu, čiji je pacijent bila pre osam godina. Iako su u knjizi imena, mesta i ostali detalji izmenjeni (zbog zaštite pacijenata), u jednom trenutku sam se zapitala: kako je Telma, inače u sedmoj deceniji života, potražila stručnu pomoć zbog ljubavnih jada, a ja... zbog prokletog autobusa?

Telmina "drama" na prvi pogled zvuči grandiozno i filmski, dok je moja borba nekako prizemna. Ipak, shvatila sam da anksioznost ne pravi razliku između romantične tragedije i prevoznog sredstva.

Povreda koja se ne vidi

Moj strah od vožnje autobusom nije nastao iz hira. On je rezultat traume. Pre osam meseci sam bila jedna od povređenih u autobuskoj nesreći. Iako su fizičke povrede zarasle, moj um je zadržao taj osećaj bespomoćnosti i iznenadnog gubitka kontrole. Još uvek ne mogu da uđem u taj "prokleti autobus". Moje telo reaguje pre nego što um stigne da razmisli. Srce kuca kao da trčim maraton. Osećam mučninu, vrtoglavicu i imam neodoljivu potrebu da pobegnem – hitno, sada. Javlja se katastrofično razmišljanje: "Šta ako se desi ponovo? Šta ako ne mogu da izađem? Šta ako poginem?" Za mene je ulazak u taj autobus "mission impossible", ali bez Toma Cruisea.

Ta posttraumatska reakcija mi je ukrala slobodu kretanja.

Rado bih se menjala sa Telmom, iako je fiktivni lik. Ali, možda sam tek čitajući njenu priču shvatila da suština psihoterapije nije u razlogu dolaska, već u posledici.

Telma ne prihvata da je njena romansa bila samo kratka avantura, pa je zarobljena u opsesiji i neprihvatanju gubitka, za razliku od mene koja prihvatam da je život nepredvidiv i da rizik postoji, ali sam i dalje zarobljenica unutrašnjih stanja koja me sprečavaju da živim normalnije.

Njena priča govori o opsesivnoj ljubavi, moja o parališućem strahu, ali obe govore o istoj stvari: borbi za oslobađanje života od mentalnih okova.

Anksioznost me i dalje sprečava da uđem u autobus. Taj moj strah nije "običan". On je važan i zaslužuje da se o njemu priča.

Možda bi trebalo da pronađem svog Irvina koji će moje strahove i sva doživljena anksiozna stanja pretočiti u priče? Ili sam ja sama sebi svoj Irvin???

*slika je preuzeta sa interneta*

SIGURNA LUKA

Dok smo odrastali, svet je bio pun misterija i nepoznanica. Naši prvi strahovi bila su čudovišta ispod kreveta, zli vuk iz bajke ili veštica. Ti donekle opipljivi likovi u dečjem svetu bili su realna pretnja jer je strah koji su izazivali bio stvaran, iako je uzrok bio imaginaran. Njih smo prevazilazili zahvaljujući pričama i umirujućim rečima roditelja. Ti strahovi su bili bezazleni, a njihova uloga je bila da nas nauče kako da se nosimo s nepoznatim i, ne nužno, da nas očeliče.

Odrasle i zrele osobe suočavaju se s mnogo složenijim, čak i apstraktnim strahovima. Više nas ne plaše babaroge, već neke životne situacije – strah od neuspeha, usamljenosti, pa čak i od prolaznosti. Da li je on odraz naših dubokih unutrašnjih nesigurnosti, pređašnjih iskustava, ali i realnih, doživljenih situacija? Ko odrasle uči kako se taj strah prevazilazi? Univerzalni udžbenik ne postoji jer je svaki strah priča za sebe, a neretko smo prepušteni sami sebi da učimo kroz lična iskustva. Da li mora da bude tako?

Iako je prirodna reakcija, vrlo je važno da mu ne dozvolimo da nas parališe. Ali, nekada ne možemo ili ne umemo da mu se suprotstavimo. Suočavanje sa realnim strahom zahteva prihvatanje situacije, prepoznavanje malih signala i traženje konkretnih rešenja.

Ja sam jedna od mnogih koje nisu uspele same da se izbore sa svojim strahom, pa sam potražila stručnu pomoć kakvu sam i dobila u dnevnoj bolnici psihijatrije Kliničkog centra Srbije. Tačnije, u Centru za parcijalnu hospitalizaciju mentalnih poremećaja "Prof. Dr Dimitrije Milovanović".

Na prijemu smo kroz pitanja i moje odgovore prešli skoro ceo moj život. Dok je za lekare to bila samo dijagnostika, zbog šire slike o mom stanju, za mene je to bio bolan i stresan proces, posebno zbog ponovnog proživljavanja saobraćajne nesreće.

Moj strah se manifestovao kao strah od putovanja autobusom, pogotovo trasom puta na kojoj se nesreća dogodila. Dva meseca nisam smela da uđem ni u jedan autobus. Vremenom, zahvaljujući terapiji lekovima i stručnoj podršci, počela sam da se vozim gradskim prevozom, ali po jednu ili dve stanice. Tada sam naučila kako da posebnom metodom disanja sebi olakšam nadolazeći napad anksioznosti. Naglasiću da nikada sebe nisam previše izložila strahu kako ne bih dobila panični napad. Ti mali koraci su bili od presudnog značaja, jer su me vodili ka cilju, da ponovo uđem u autobus bez izlaženja na stanicama i da se njime vozim do krajnje destinacije, na posao.

Boravila sam na Odeljenju VII, gde je broj korisnika, od mlađih do onih pred penziju, stalno varirao. Jedni su odlazili, drugi dolazili, a boravak je u većini slučajeva bio na dobrovoljnoj bazi. Posebno mi se dopalo što se umesto reči "pacijent" koristi termin "korisnik".

Četiri meseca, radnim danima sam jedan deo dana provodila u jednoj drugoj porodici, tačnije na Odeljenju VII.

Da nisam sama potražila stručnu pomoć, nikada ne bih saznala da u našem zdravstvu ipak postoje "beli mantili" koji su nama korisnicima stvorili okruženje puno podrške, razumevanja, empatije i konkretne pomoći. Tu su strahovi i ranjivost prepoznati i prihvaćeni, tu se dobija snaga koja otvara vrata za povratak u "normalan" život.

Dve sestre, radni terapeut, psihijatri, psiholozi, načelnica odeljenja ali i socijalni radnik su žene koje su na raspolaganju za bilo koji problem.

Svakog jutra, tokom vizite, uz prvu dozu lekova, delili smo utiske o tome kako smo proveli ostatak prethodnog dana ili vikend. Uvek smo razgovarali o tome kako se osećamo, uključujući i diskusije o terapiji – da li nam lekovi prijaju, kako bi se pronašla najbolja kombinacija za svakog.

Osim individualnih razgovora, imali smo i grupne terapije: utorkom sa psihijatrom, a sredom sa psihologom. Na tim sesijama smo otvoreno pričali o raznim problemima i tražili načine za njihovo rešavanje. One su za mene bile jedno posebno iskustvo. Upravo ta grupna podrška i razumevanje pomogli su mi da se otvorim. Spoznala sam da nisam sama u svojoj borbi.

Svaki dan je bio ispunjen aktivnostima koje su deo radne terapije. Igrali smo društvene igre, šah, domine, a neki su uživali u bojankama za odrasle. Među nama je bilo i talentovanih umetnika – crtača, slikara i majstora ručne izrade – čije su kreacije svakodnevno inspirisale. Ponedeljkom smo uvek imali dobro osmišljen kviz, a igrali smo se i pantomime. Kroz te aktivnosti smo se opuštali, družili i bili na drugi način lek jedni drugima.

Na Odeljenju VII su svi jednaki bez obzira na vrstu zdravstvenog problema. Podrška, razumevanje i osećaj pripadnosti čine dnevni boravak sigurnom lukom za oporavak. Neki je zovu mala oaza gde se može i plakati a da te niko ne gleda popreko niti ti zamera. Bukvalno je "Svi za jednog, jedan za sve"... šta god da se desi.

Vizite četvrtkom za mene su bile mnogo više od običnog razgovora, jer te celokupan tim stručnjaka zaista sluša i svaki novonastali problem sagledava iz različitih uglova, što mi je govorilo da sam na pravom mestu.

Za kraj, jedna poruka za sve kojima je iz bilo kog razloga potrebna stručna pomoć, a nisu je potražili - ne morate sami da nosite breme svog zdravstvenog problema. Druga poruka je za sve zaposlene, koje čine Odeljenje VII oazom mira i spokoja, sa belim mantilom ili bez njega -  za mene ste jedina svetla tačka u zdravstvenom sistemu. Zato vam mnogo hvala.

Mada, vi to već znate.

*slika je preuzeta sa interneta*

Sebi od mene

Sigurno ste čuli nekog da kaže da ga boli duša a možda i vi ponekad koristite tu frazu.

Duševni bol je nešto mnogo intenzivnije. To je miks fizičkih i psihičkih "manifestacija". Retko mi se desi ali svaki put je drugačiji. Možda je negde zapisano da treba da iskusim sve moguće kombinacije od nelagode, straha, vrtoglavice, tremora, problema sa varenjem i ubrzanog rada srca. Ako sam nešto i izostavila...od nabrojanih vas udara grom anksioznosti. Ona je pravi primer duševnog bola.

Verovatno da svako od nas ko "bije te bitke" ima i neki svoj način borbe sa istom. Ali ona je, da je osoba, rekla bih pokvarena, loša, zla. U suštini, naš neprijatelj koji napada sa raznih strana u različita vremena i sa različitim "oružjem". U startu je nefer borba, nepoštena, nepravedna i nadasve, bez pravila. 

Moram priznati da je kao protivnik u toj borbi, veoma uporna i jaka. Ali na kraju ipak bude savladana i potlačena. Računa se svaka dobijena bitka. Samo tako, pobeđujući sve te fizičke i psihičke boli, možemo dočekati novi nalet (ne zna se kada) jer ako se jednom ne pridignemo i dozvolimo da nas na ružan i nepravedan način savlada, nikada više nećemo biti u skladu ni sa dušom ni sa telom a naročito psihom. Svaka dobijena borba je važna ma koliko bila teška (a jeste). Anksioznosti, pripazi... nisam ni ja "mačiji kašalj."

https://youtu.be/IpXj5tgt9uk?si=apk01PNHVdP0ZTxM