Dok smo odrastali, svet je bio pun misterija i nepoznanica. Naši prvi strahovi bila su čudovišta ispod kreveta, zli vuk iz bajke ili veštica. Ti donekle opipljivi likovi u dečjem svetu bili su realna pretnja jer je strah koji su izazivali bio stvaran, iako je uzrok bio imaginaran. Njih smo prevazilazili zahvaljujući pričama i umirujućim rečima roditelja. Ti strahovi su bili bezazleni, a njihova uloga je bila da nas nauče kako da se nosimo s nepoznatim i, ne nužno, da nas očeliče.
Odrasle i zrele osobe suočavaju se s mnogo složenijim, čak i apstraktnim strahovima. Više nas ne plaše babaroge, već neke životne situacije – strah od neuspeha, usamljenosti, pa čak i od prolaznosti. Da li je on odraz naših dubokih unutrašnjih nesigurnosti, pređašnjih iskustava, ali i realnih, doživljenih situacija? Ko odrasle uči kako se taj strah prevazilazi? Univerzalni udžbenik ne postoji jer je svaki strah priča za sebe, a neretko smo prepušteni sami sebi da učimo kroz lična iskustva. Da li mora da bude tako?
Iako je prirodna reakcija, vrlo je važno da mu ne dozvolimo da nas parališe. Ali, nekada ne možemo ili ne umemo da mu se suprotstavimo. Suočavanje sa realnim strahom zahteva prihvatanje situacije, prepoznavanje malih signala i traženje konkretnih rešenja.
Ja sam jedna od mnogih koje nisu uspele same da se izbore sa svojim strahom, pa sam potražila stručnu pomoć kakvu sam i dobila u dnevnoj bolnici psihijatrije Kliničkog centra Srbije. Tačnije, u Centru za parcijalnu hospitalizaciju mentalnih poremećaja "Prof. Dr Dimitrije Milovanović".
Na prijemu smo kroz pitanja i moje odgovore prešli skoro ceo moj život. Dok je za lekare to bila samo dijagnostika, zbog šire slike o mom stanju, za mene je to bio bolan i stresan proces, posebno zbog ponovnog proživljavanja saobraćajne nesreće.
Moj strah se manifestovao kao strah od putovanja autobusom, pogotovo trasom puta na kojoj se nesreća dogodila. Dva meseca nisam smela da uđem ni u jedan autobus. Vremenom, zahvaljujući terapiji lekovima i stručnoj podršci, počela sam da se vozim gradskim prevozom, ali po jednu ili dve stanice. Tada sam naučila kako da posebnom metodom disanja sebi olakšam nadolazeći napad anksioznosti. Naglasiću da nikada sebe nisam previše izložila strahu kako ne bih dobila panični napad. Ti mali koraci su bili od presudnog značaja, jer su me vodili ka cilju, da ponovo uđem u autobus bez izlaženja na stanicama i da se njime vozim do krajnje destinacije, na posao.
Boravila sam na Odeljenju VII, gde je broj korisnika, od mlađih do onih pred penziju, stalno varirao. Jedni su odlazili, drugi dolazili, a boravak je u većini slučajeva bio na dobrovoljnoj bazi. Posebno mi se dopalo što se umesto reči "pacijent" koristi termin "korisnik".
Četiri meseca, radnim danima sam jedan deo dana provodila u jednoj drugoj porodici, tačnije na Odeljenju VII.
Da nisam sama potražila stručnu pomoć, nikada ne bih saznala da u našem zdravstvu ipak postoje "beli mantili" koji su nama korisnicima stvorili okruženje puno podrške, razumevanja, empatije i konkretne pomoći. Tu su strahovi i ranjivost prepoznati i prihvaćeni, tu se dobija snaga koja otvara vrata za povratak u "normalan" život.
Dve sestre, radni terapeut, psihijatri, psiholozi, načelnica odeljenja ali i socijalni radnik su žene koje su na raspolaganju za bilo koji problem.
Svakog jutra, tokom vizite, uz prvu dozu lekova, delili smo utiske o tome kako smo proveli ostatak prethodnog dana ili vikend. Uvek smo razgovarali o tome kako se osećamo, uključujući i diskusije o terapiji – da li nam lekovi prijaju, kako bi se pronašla najbolja kombinacija za svakog.
Osim individualnih razgovora, imali smo i grupne terapije: utorkom sa psihijatrom, a sredom sa psihologom. Na tim sesijama smo otvoreno pričali o raznim problemima i tražili načine za njihovo rešavanje. One su za mene bile jedno posebno iskustvo. Upravo ta grupna podrška i razumevanje pomogli su mi da se otvorim. Spoznala sam da nisam sama u svojoj borbi.
Svaki dan je bio ispunjen aktivnostima koje su deo radne terapije. Igrali smo društvene igre, šah, domine, a neki su uživali u bojankama za odrasle. Među nama je bilo i talentovanih umetnika – crtača, slikara i majstora ručne izrade – čije su kreacije svakodnevno inspirisale. Ponedeljkom smo uvek imali dobro osmišljen kviz, a igrali smo se i pantomime. Kroz te aktivnosti smo se opuštali, družili i bili na drugi način lek jedni drugima.
Na Odeljenju VII su svi jednaki bez obzira na vrstu zdravstvenog problema. Podrška, razumevanje i osećaj pripadnosti čine dnevni boravak sigurnom lukom za oporavak. Neki je zovu mala oaza gde se može i plakati a da te niko ne gleda popreko niti ti zamera. Bukvalno je "Svi za jednog, jedan za sve"... šta god da se desi.
Vizite četvrtkom za mene su bile mnogo više od običnog razgovora, jer te celokupan tim stručnjaka zaista sluša i svaki novonastali problem sagledava iz različitih uglova, što mi je govorilo da sam na pravom mestu.
Za kraj, jedna poruka za sve kojima je iz bilo kog razloga potrebna stručna pomoć, a nisu je potražili - ne morate sami da nosite breme svog zdravstvenog problema. Druga poruka je za sve zaposlene, koje čine Odeljenje VII oazom mira i spokoja, sa belim mantilom ili bez njega - za mene ste jedina svetla tačka u zdravstvenom sistemu. Zato vam mnogo hvala.
Mada, vi to već znate.
*slika je preuzeta sa interneta*
