Ljudski godovi

Drvo ima godove. A šta ima čovek? Kako se zovu ožiljci koji ostave neizbrisive tragove? Da li su ljudski godovi unutrašnji čvorovi, mesta gde je tkivo duše i nervnog sistema moralo da otvrdne da ne bi puklo? Kažu, glava pamti. A telo? Ooo, da.

Kada se ogrebemo ili padom zaradimo veću razderotinu, realno je očekivati da će nam ostati ožiljak. Ali na koži. I on se može tretmanima možda skroz anulirati. A šta ćemo sa unutrašnjim razderotinama, kako njih zakrpiti? Nevidljive, a postoje. One su mnogo gore za tretiranje.

Ti ljudski godovi, iako nevidljivi, i te kako su prisutni u telu i nikada ne znaš kada će se aktivirati. Šta im je okidač i u kom trenutku – to je ono što mi ne možemo kontrolisati.

I tada, kada kontrola nestane, preostaje samo prepuštanje. Telo se u nekom trenutku jednostavno zaledi, utihne u sopstvenom odbrambenom grču. A u toj tišini, dok nepomično čekamo da prođe, ti ljudski godovi ne miruju. Oni u telu prave svoje produžetke, puštajući korenje kroz naš sistem i menjajući nas iznutra.

Ti pipci ne daju telu da zaboravi traumu koju vučemo ko zna koliko dugo. Oni prave nove, unutrašnje razderotine kojima iznova treba vreme da zacele. I tako, kao da smo u začaranom krugu: stara rana rađa novi strah, novi strah pravi novu rasekotinu, a telo ostaje zarobljeno u večitoj odbrani.

Kako onda živeti sa tim unutrašnjim reljefom?

Možda odgovor nije u uzaludnom pokušaju da te godove izbrišemo, jer gumica za unutrašnje zapise ne postoji. Možda je jedini put prihvatanje da smo prosto preorani nekim olujama. Ti nevidljivi zapisi jesu teret koji se ne najavljuje i koji parališe, ali su ujedno i svedočanstvo o žilavosti. Čovek, baš kao i drvo, nastavlja da lista i da raste oko svojih čvorova. Ne uprkos njima, nego sa njima. Krug jeste začaran, ali činjenica da smo i posle svake paralize ponovo tu, na nogama, dokaz je da je život unutar nas ipak jači od sopstvenog korenja straha.

Eho 27. januara

Kada crveno slovo postane ožiljak

Postoje datumi koje svet obeležava svečano, u miru i tišini praznika. Za mene, 27. januar nije samo Sveti Sava koji se praznuje i kao školska slava. To je dan koji je u mom kalendaru upisan najcrvenijim slovom - onim koji će za par dana, pa godinu kasnije, krvari kroz sećanja.

Kako se taj datum bliži, moja podsvest odbija poslušnost. U kom trenutku mozak dobije komandu da premota film unazad? Zašto se taj film uopšte pali bez pitanja? Noćas me je taj eho, u teškom snu, vratio u onaj autobus. Ponovo sam proživela udes, ponovo osetila onaj miris od kojeg mi se ledi krv, miris koji i sada, dok sam budna, osećam u nozdrvama. Ponovo sam bila na tom jednom sedištu koje me je delilo od smrti.

Osvanula sam slomljena, sa pritiskom u slepoočnicama i suzama koje su tekle same, bez prestanka.

Danas je bio dan za vizitu u dnevnoj bolnici. Pred grupom psihijatara, psihologa i sestara, iz mene je, sa svom tugom, jedom i bespomoćnošću, izletela rečenica koja je ogolila moju istinu:

"Ne znam da li ćete me razumeti, ali prvi put sam noćas pomislila da bi možda bilo bolje da sam ostala u onom autobusu, nego što prolazim ovaj pakao."

To nije bila suicidna misao. To je bio krik duše koja je umorna od preteškog bremena traume. Kada sam to izgovorila, nastupila je neobična tišina. Nije to bio prazan muk, već trenutak u kojem sam osetila kako se njihov prag kontrolisane empatije spustio za jedan stepenik. Danas su, u toj tišini, beli mantili prestali da budu samo stručnjaci. Postali su obični ljudi, žene koje su me čule bez osude i bez pokušaja da me ućutkaju.

Moja doktorka i načelnica su mi tiho objasnile: to je eho. To je 27. januar koji kuca na vrata mog sećanja. Povećale su mi terapiju, ali ono što me je zapravo umirilo bila je ta spoznaja da moja patnja nije nevidljiva.

Takođe, za dizanje raspoloženja zaslužan je i Miša, moj divni anđeo - a čovek, sa velikim Č. On se toliko trudio da mi skrene misli i oraspoloži, pričajući neke svoje dogodovštine.

Večeras pišem ovo sa blagom glavoboljom, ali i sa nekom novom vrstom mira. Shvatila sam da, iako je moje breme preteško, postoje trenuci kada ga ne moram nositi sama. Ponekad je najviše što čovek za čoveka može da uradi upravo to – da u tišini prizna njegovu bol.

Dok završavam ove redove, pritisak u slepoočnicama polako popušta. Shvatam da pisanje nije izbrisalo ono što se desilo, niti je promenilo datum u kalendaru, ali je izvuklo bol iz mraka na svetlost. Večeras neću pokušavati da prisilno zaustavim suze ako krenu. Pustiću ih da teku, jer svaka od njih ispira po jedan delić onog mirisa benzina i straha. Sutra je novi dan, a ja sam – uprkos svemu i uprkos onom autobusu – i dalje ovde.

Prošla godina mi je „uzela“ sebe

Danas je 6. januar, Badnji dan. I približava se godišnjica saobraćajne nesreće. Već polako osećam blagu anksioznost kako se bliži taj dan - 27. januar.

Nije to panika.

Više je tiha napetost u telu, onoga što pamti a što bih ja volela da zaboravim.

Iako je to po crkvenom kalendaru Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve i ujedno školska slava, za mene je to dan kada sam, prosto rečeno, ostala živa.

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće.

https://saranijagara.blogspot.com/2025/10/borba-sa-posttraumatskom-anksioznoscu.html?m=1

Ali tišina koja usledi nakon tih pitanja me podseti da se vreme ne vraća unazad.

Osvrćući se na 2025. godinu, mimo tog nemilog događaja i niza zdravstvenih problema koji su usledili, vidim je kao godinu „preuređenja“. I onog vidljivog, spoljašnjeg, i onog tihog, unutrašnjeg - koji je prosto presložio sve što sam bila.

2025. godina mi je uzela sebe

kakvu sam poznavala.

Ostavila mi je neku drugu -

oprezniju, sporiju, ali prisutniju.

I još uvek se upoznajemo.

Dok su se smenjivala sva četiri godišnja doba, ja sam ostala na istom mestu - bukvalno. Najdublja promena dogodila se u meni. Učila sam da dišem tehnikama, hodam bez nervoze i panike. Svet oko mene se menjao, nastavljao dalje, uobičajenim ritmom.

U tom „preuređenju“ promenio se i krug ljudi oko mene. Neki su se udaljili tiho - bez drame, bez sukoba, bez objašnjavanja. A drugi su se isto tako tiho pojavili, tačno onda kada je trebalo. Onako, kako samo život zna da namesti. Ne bučno. Ne spektakularno.

Pitam se... da li bismo se ikada zaista upoznali, ti ljudi i ja, da me taj dan nije zaustavio. Ponekad se pogledam u ogledalo i tražim onu staru sebe. Onu koja nije mislila da gospodari svakom situacijom, ali je živela u uverenju da upravlja sopstvenim koracima.

Ali nje više nema.

🌟 Investicija u sebe (Lekcije iz grupne terapije)

Da ste me pre godinu dana pitali šta znači ulaganje u sebe, verovatno bih nabrojala kurseve, novu garderobu ili putovanja. To su svakako lepe stvari, ali danas znam da postoji investicija koja daleko nadmašuje sve materijalno – investicija u sopstveni um, emocije i obrasce ponašanja. Moja najveća i najteža, ali i najisplativija investicija bio je početak terapije (grupne i individualne), pod stručnim vođstvom psihijatra i psihologa.

Kada sam prvi put sela u tu prostoriju, okružena ljudima koje nisam poznavala, mislila sam da ću brzo rešiti problem zbog kojeg sam tu i došla. Ali... Iz nedelje u nedelju, nisam samo slušala tuđe priče. Gledala sam sebe kako funkcionišem u minijaturnom univerzumu, a to mi je otkrilo delove ličnosti za koje nisam ni znala da postoje. Ne bi bilo fer reći da je to uvek prijatan proces, ponekad je to mač sa dve oštrice.

🔪 Mač sa dve oštrice: Kada terapija boli

Ovaj tekst nije o tome kako terapija popravlja probleme (iako to radi), već o neverovatnim i neočekivanim lekcijama koje sam naučila o sebi tek kada sam bila spremna da se "otvorim" pred grupom. Ipak, taj put ka sebi nije uvek jednostavan.

1. Ponovno proživljavanje (Retraumatizacija)

Najveći izazov je shvatanje da grupa može biti mesto za suočavanje sa bolom. Kada bi neko opisao svoju situaciju, neko drugi bi se prepoznao u sceni iz prošlosti i ja tada mogu da pretpostavim koliko je to teško. No, desila se situacija kada sam i ja bila u retraumatizaciji. Tada terapija "boli". I veoma je mučno nositi se sa bolom u takvim situacijama. To su veoma teške emocije koje vas "zagrle" i ne daju vam da dišete.

Kažu, da bi rana zarasla, mora prvo da se očisti.

2. Kada se problemi marginalizuju

Drugi bolan aspekt je trenutak kada se susretnete sa tuđom percepcijom problema. Svi dolazimo sa različitim "težinama" u ruksaku. Pre par dana je neko od članova grupe, diskutujući o svojim strahovima, potpuno marginalizovao nečiji zaista ozbiljan problem. U trenutku sam bila razočarana, kako se lako sa straha od vožnje autobusom, mraka i onog neizbežnog – smrti, "skliznulo" na malog crnog miša.

Da li je i to lekcija? Jeste. Svi naši strahovi i problemi imaju jednaku važnost za nas same, bez obzira da li su objektivno "veliki" ili "mali". I ne smemo dozvoliti da nas tuđa neosetljivost ućutka.

🚀 Najisplativija Odluka

Grupna terapija nije brzi kurs za "popravljanje" života, već je intenzivna obuka za život sa samim sobom, pre svega. Najveća promena leži u promeni unutrašnjeg dijaloga. Tamo gde bih ranije sebe kritikovala, sada zastanem i budem dobra prema sebi.

Ako razmišljate o terapiji, zapamtite: biće teško. Nije uvek prijatno i možda ćete u prvi mah imati osećaj da nema rezultata. Vraćaćete se unazad pre nego što krenete napred. Vi ste važni. Vaš problem zaslužuje pažnju i obradu. To nije sebičluk. Čovek koji ne valja sebi, ne valja ni drugima oko sebe.

Investirajte u sebe. Posle nekog vremena ćete uživati u plodovima te investicije. Ako još uvek niste sebi toliko važni, razmislite o tome.

Trauma - dželat mentalnih okova

Nedavno sam počela čitati knjigu "Dželat ljubavi" Irvina D. Yaloma, po preporuci moje psihološkinje. Jedna od priča, po kojoj knjiga i nosi naziv, podstakla me je da napišem ovaj post.

Yalom, poznati psihijatar i psihoterapeut, je svoje seanse pretočio u priče. "Dželat ljubavi" je priča o Telmi, starijoj ženi koja je potražila pomoć zbog neuzvraćene, opsesivne ljubavi prema svom mnogo mlađem terapeutu, čiji je pacijent bila pre osam godina. Iako su u knjizi imena, mesta i ostali detalji izmenjeni (zbog zaštite pacijenata), u jednom trenutku sam se zapitala: kako je Telma, inače u sedmoj deceniji života, potražila stručnu pomoć zbog ljubavnih jada, a ja... zbog prokletog autobusa?

Telmina "drama" na prvi pogled zvuči grandiozno i filmski, dok je moja borba nekako prizemna. Ipak, shvatila sam da anksioznost ne pravi razliku između romantične tragedije i prevoznog sredstva.

Povreda koja se ne vidi

Moj strah od vožnje autobusom nije nastao iz hira. On je rezultat traume. Pre osam meseci sam bila jedna od povređenih u autobuskoj nesreći. Iako su fizičke povrede zarasle, moj um je zadržao taj osećaj bespomoćnosti i iznenadnog gubitka kontrole. Još uvek ne mogu da uđem u taj "prokleti autobus". Moje telo reaguje pre nego što um stigne da razmisli. Srce kuca kao da trčim maraton. Osećam mučninu, vrtoglavicu i imam neodoljivu potrebu da pobegnem – hitno, sada. Javlja se katastrofično razmišljanje: "Šta ako se desi ponovo? Šta ako ne mogu da izađem? Šta ako poginem?" Za mene je ulazak u taj autobus "mission impossible", ali bez Toma Cruisea.

Ta posttraumatska reakcija mi je ukrala slobodu kretanja.

Rado bih se menjala sa Telmom, iako je fiktivni lik. Ali, možda sam tek čitajući njenu priču shvatila da suština psihoterapije nije u razlogu dolaska, već u posledici.

Telma ne prihvata da je njena romansa bila samo kratka avantura, pa je zarobljena u opsesiji i neprihvatanju gubitka, za razliku od mene koja prihvatam da je život nepredvidiv i da rizik postoji, ali sam i dalje zarobljenica unutrašnjih stanja koja me sprečavaju da živim normalnije.

Njena priča govori o opsesivnoj ljubavi, moja o parališućem strahu, ali obe govore o istoj stvari: borbi za oslobađanje života od mentalnih okova.

Anksioznost me i dalje sprečava da uđem u autobus. Taj moj strah nije "običan". On je važan i zaslužuje da se o njemu priča.

Možda bi trebalo da pronađem svog Irvina koji će moje strahove i sva doživljena anksiozna stanja pretočiti u priče? Ili sam ja sama sebi svoj Irvin???

*slika je preuzeta sa interneta*