Kada telo kaže dosta

Mislila sam da su zidovi koje sam gradila oko sebe konačno postali neprobojni. Da sam naučila da balansiram, da sam „očvrsnula“. A onda je došao dan koji mi je srušio tu iluziju kao kulu od karata.

Đavolak sa levog ramena je baš bio raspoložen. I pored loših dešavanja iz prethodnog, vrlo kratkog perioda, dan je sručio na mene strepnju, zabrinutost i vesti bez „popravnog“. Odjednom su me tuđe sudbine razvukle do pucanja.

Pitala sam se da nisam možda na nekom testu izdržljivosti? Ako jesam, neka mi neko kaže - "Jesi". Gde je onaj anđeo sa desnog ramena kada mi najviše treba? Da li me je možda zaštitio a da nisam toga svesna?

Dovela sam sebe u stanje blagog paničnog napada. Odjednom, to više nisu bile samo tuđe priče - sve sam ih izvrtela u glavi nekoliko puta i telo je počelo da se buni. I nije to bio samo tremor ruku, celo telo je drhtalo nekontrolisano. Čekala sam da lek proradi, ali minuti su bili kao sati. Ta unutrašnja borba - bila je borba da se vratim u "normalu". I činila mi se kao večnost.

Platila sam taj dan svojim tankim živcima. Shvatila sam, dok sam cela drhtala, da ne mogu da se razapnem na više strana, a da mi psiha ostane netaknuta. Svaka informacija koju sam primila bila je novi nemir, bodež koji je gađao pravo u nerv.

Najviše od svega me je zabolelo saznanje da još uvek ne vodim brigu o sebi koliko je potrebno. Opet nisam sebi bila prioritet, opet sam dozvolila da me tuđe brige „sprže“ jer nisam znala sebi da kažem: "Dosta, ovo je previše."

Sada, dok kuckam ove reči, ruke su mirne, ali je lekcija ostala urezana: Nisam ojačala tako što sam naučila da trpim više. Ojačaću tek kada naučim da se zaštitim. Ovo sebi više ne smem da uradim. Dugujem to onoj devojčici u sebi koja se tog "preplavljenog dana" toliko plašila.

Da li je izdaja pustiti tugu da ode?

Postoje dani kada reči jednostavno nisu dovoljne da opišu težinu koju nosim u grudima. Uvek mi nedostaje još nešto, još taj jedan delić slagalice, da bih tu težinu mogla da uobličim. Dugo sam razmišljala kako da je nazovem, kako da je opišem, i shvatila sam da čak i reč "predstaviti" zvuči previše jednostavno, skoro pogrešno. Tuga se ne predstavlja; ona se ne izlaže kao slika na zidu. Ona se živi, ona pritiska, ona preplavljuje. Ovih dana ja živim upravo takve dane – one u kojima moja osećanja daleko prevazilaze jezik kojim govorim.

Uvek se nađu dežurni savetnici da mi pričaju o tome kako treba „prevazići“ loša stanja, kako treba „pobediti“ tugu i krenuti dalje. Ali niko ne zna da mi kaže šta se dešava kada ta tuga ne želi da ode – ili još gore, kada ja sama još uvek nisam spremna da je pustim. Ovaj tekst je nastao u trenucima kada je tišina postala preglasna, a suze jedini preostali način da se prodiše. Ovo je moja istina o borbi sa dve „prijateljice“ koje nisam zvala na kafu, a koje su ipak odlučile da se usele bez pitanja.

Kako se zove tuga koja vas uzme pod svoje i drži kao taoca? Okovana njenim lancima, ne uspevam da joj objasnim da mi ona nije najbolja prijateljica, iako se upravo tako ponaša. Plačem već danima. Suze same kreću, a ja ih ne sputavam - mislim da bi me ugušile kada bih pokušala da ih zadržim. Moje telo još uvek zadrhti onim prepoznatljivim nemirom kada ova druga „prijateljica“, anksioznost, odluči da se pravi važna. „Druženje“ je u toku i neprijatno je. Ali, kada je tuga bila prijatna?

Zagrlila me je čvrsto, onako kako grliš nekog svog koga dugo nisi videla, pa se raduješ svim čulima. Na trenutke imam osećaj da se implementirala u mene. Više je ne osećam kao strano telo, što je zastrašujuće. Kao da ne treba da ode; kao da bi njen odlazak značio još jedan, konačan gubitak.

Pustiti je da ode činilo bi se kao izdaja. Da li je svesno čuvam? Jesam li nesvesno dozvolila da pusti korenje u meni? Jesam li se ja to „pokvarila“?

Onaj deo mene koji je kao mašina i dalje radi po komandi. Donekle sam funkcionalna. Ali onaj drugi deo, emocionalni – on me razara i lomi u paramparčad. Zbog njega sam rastrojena, anksiozna, u stalnom iščekivanju sledećeg paničnog napada. To me iscrpljuje toliko da se osećam kao da sam lično upregla volove i ceo dan orala zemlju.

Možda ipak nisam „pokvarena“. Možda je ovo samo moj način da preživim ono što se rečima ne može obuhvatiti. Dok sedim u ovom tesnom zagrljaju tuge i anksioznosti, učim da ne bežim od sebe, čak ni kada se taj susret čini nepodnošljivim. Možda će sutra biti lakše, a možda će tuga samo promeniti boju. Do tada, puštam suze da teku, jer one su jedini dokaz da je taj izlomljeni deo mene i dalje itekako živ.

A vi? Da li ste i vi nekada čuvali svoju tugu kao najvrednije blago, plašeći se da će, ako ona ode, ostati samo nepodnošljiva praznina?