Poslednji prozor u mart

Noćas su se kazaljke pomerile jedan sat unapred. To letnje računanje vremena uvedeno je davne 1983. godine i od tada nam svakog prolećnog dana kradu komadić sna u zamenu za prividno duži dan.

Zamislite, jutros kada ste otvorili oči, sat nije bio na noćnom ormariću. Nije bilo ni ormarića, čak ni zidova. Sve što ste imali je nestalo. Probudili ste se u svetu koji više ne kuca, već vibrira – u 2126. godini. Čitav jedan vek nam je promakao u snu.

Nema prekidača za svetlo, a zidovi – ako su se tako uopšte mogli nazvati – sazdani su od zgusnute svetlosti. Nema kvaka, nema mirisa jutarnje kafe, samo sterilna, pulsirajuća frekvencija koja pokušava da se sinhronizuje sa vašim dahom. Ljudi ne hodaju, oni klize kroz prostor, umreženi nevidljivim nitima informacija.

Pokušali biste da izgovorite obično "Dobar dan", ali reči bi zvučale kao tupi udarci kamena o kamen u svetu koji komunicira mislima. Postali ste digitalni fosili. Arhaični ostatak civilizacije koja je verovala u papir, mastilo i težinu izgovorene reči.

Najteže je sa sećanjima. U 2126. godini prošlost se ne pamti, ona se skladišti. A vi? Vi u svojim dlanovima još uvek osećate hrapavost onog ormarića kojeg više nema i miris marta koji se, negde usput, izgubio u toku jedne noći.

U 2026. godini smo se plašili za lozinke, a ovde su nam misli javne površine. Više nemate luksuz unutrašnjeg monologa. Svi "čuju" vašu tišinu. U tom svetu bez tajni, tuga je postala sistemska greška. Vaša čežnja za mirnim kutkom sopstvene glave tretira se kao kvar na mreži. Pokušavate da sakrijete lik majke, miris stare knjige ili boju nečijih očiju u neki neistraženi ugao uma, ali algoritmi te slike odmah prepoznaju i pretvaraju u binarne kodove. Više niste vlasnici ni sopstvene nostalgije.

Nema više onog "Kako si?" na koje se može odgovoriti kratkim "Dobro sam", dok se u vama lome svetovi. Ovde se vaši lomovi vide kao titranje na zidovima od svetlosti. Vaša duša je postala podatak dostupan svima, izmerena u bitovima, ogoljena do poslednjeg miligrama autentičnosti koju još uvek grčevito čuvate.

Ironija je potpuna. Te 1983. godine uveli su nam kraći dan pod izgovorom svetlosti, obećavajući nam više vremena za život, a zapravo su nam uvek iznova krali onaj najdragoceniji sat – sat mira u kojem se snovi polako pretvaraju u javu. Taj jedan sat nam je "ukrao" čitav jedan vek.

Ali u tom proleću 2126. godine, dok klizimo kroz sterilnu večnost, shvatamo surovu istinu - u tom jednom ukradenom satu sna ostalo je sve što nas je činilo ljudima. Pravo na tajnu, mastilo na papiru i blagoslov da nas niko ne čuje dok ćutimo sami sa sobom.

A onda... otvarate oči.

Probudili ste se, ali ne u toj budućnosti. Sve je tu. Niste izgubili rano proleće. Ono pravo, koje miriše na zemlju i kišu, a ne na frekvenciju. Bio je to samo san.

418 dana

Danas sam prvi put posle 418 dana mogla da stavim slušalice u prevozu.

Kada bih vas ostavila samo sa ovim podatkom, verovatno biste se zapitali svašta. Pomislili biste da sam imala neki fizički problem. Ali, ne. To je broj dana od saobraćajne nesreće i od tada (i dalje) teško podnosim gužve, visoke tonove i buku generalno. Danas sam se osmelila i slušala sam muziku u prevozu nekih 15 minuta. Kažem „osmelila“, jer sam do danas morala da čujem svaki zvuk dok se vozim; da budem u pripravnosti za naglo kočenje i sve ostalo što su moja čula mogla registrovati, što audio, što vizuelno.

Tih 15 minuta nisu bili samo muzika. Bili su tišina koju sam konačno dopustila sebi unutar sopstvene glave.

Dugo sam mislila da je moj strah moja zaštita. Verovala sam da će me to što čujem svaku škripu guma ili promenu brzine motora spasiti ako se „ono“ ponovo desi. Ali istina je da me je taj stalni oprez držao zarobljenom u tom jednom, istom danu pre više od godinu dana. Slušalice su bile zid koji nisam smela da podignem, jer šta ako iza tog zida propustim trenutak koji odlučuje o svemu?

Danas sam shvatila da preživeti ne znači samo ostati nepovređen. Preživeti znači ponovo naučiti kako da veruješ svetu oko sebe. Čak i ako je to samo na 15 minuta, uz omiljenu pesmu koja prigušuje buku motora.

Sklonila sam slušalice nakon prvih pet minuta. Kao da sam tražila od sebe potvrdu da sam se zaista izolovala od spoljašnjih zvukova. Vratila sam ih posle par sekundi slušanja žamora ljudi i uobičajene saobraćajne vreve. Proverila sam – svet je i dalje tu, a ja sam i dalje bezbedna.

Možda sutra neću imati snage za isto. Možda će mi opet trebati svih pet čula na „gotovs“. I to je u redu. Oporavak nije prava linija, već niz malih pobeda poput ove današnje. Danas sam pobedila buku. Sutra ćemo videti.

Ipak, taj kratki period izolacije od spoljnog sveta bio je jedan veliki pređeni put u ovih 418 dana. Često zaboravljamo da se rane koje se ne vide na koži leče najduže. Ako ne brojite dane od nekog sudara, možda brojite dane od trenutka kada ste prestali da radite nešto što volite jer vas je bilo strah.

Koji je vaš broj? I šta je to što ponovo radite "prvi put"?

Kada telo kaže dosta

Mislila sam da su zidovi koje sam gradila oko sebe konačno postali neprobojni. Da sam naučila da balansiram, da sam „očvrsnula“. A onda je došao dan koji mi je srušio tu iluziju kao kulu od karata.

Đavolak sa levog ramena je baš bio raspoložen. I pored loših dešavanja iz prethodnog, vrlo kratkog perioda, dan je sručio na mene strepnju, zabrinutost i vesti bez „popravnog“. Odjednom su me tuđe sudbine razvukle do pucanja.

Pitala sam se da nisam možda na nekom testu izdržljivosti? Ako jesam, neka mi neko kaže - "Jesi". Gde je onaj anđeo sa desnog ramena kada mi najviše treba? Da li me je možda zaštitio a da nisam toga svesna?

Dovela sam sebe u stanje blagog paničnog napada. Odjednom, to više nisu bile samo tuđe priče - sve sam ih izvrtela u glavi nekoliko puta i telo je počelo da se buni. I nije to bio samo tremor ruku, celo telo je drhtalo nekontrolisano. Čekala sam da lek proradi, ali minuti su bili kao sati. Ta unutrašnja borba - bila je borba da se vratim u "normalu". I činila mi se kao večnost.

Platila sam taj dan svojim tankim živcima. Shvatila sam, dok sam cela drhtala, da ne mogu da se razapnem na više strana, a da mi psiha ostane netaknuta. Svaka informacija koju sam primila bila je novi nemir, bodež koji je gađao pravo u nerv.

Najviše od svega me je zabolelo saznanje da još uvek ne vodim brigu o sebi koliko je potrebno. Opet nisam sebi bila prioritet, opet sam dozvolila da me tuđe brige „sprže“ jer nisam znala sebi da kažem: "Dosta, ovo je previše."

Sada, dok kuckam ove reči, ruke su mirne, ali je lekcija ostala urezana: Nisam ojačala tako što sam naučila da trpim više. Ojačaću tek kada naučim da se zaštitim. Ovo sebi više ne smem da uradim. Dugujem to onoj devojčici u sebi koja se tog "preplavljenog dana" toliko plašila.

Dan majki - Materice

Moja tuga ima pravo da postoji, naročito danas, jer mi ona govori koliko mi je bila važna.

I dalje je prisutna u meni, iako je nema već dvanaest godina. Postoje datumi kada sam posebno tužna, a naročito praznici. Tada me tuga zagrli i ne pušta. Sećanja naviru, a zajedno s njima i čitav spektar osećanja - istovremeno. Teško je to opisati rečima.

I važno mi je da se zna: to nema veze sa godinama. Ni sa mojim, ni sa godinama koje su protekle bez nje. Ne ulazim u tuđa osećanja, ali ne dozvoljavam ni da se meni dele saveti tipa:

„to je ciklus života“,

„zar nisi previše stara da se tako osećaš“,

„prošlo je mnogo vremena“.

Ja ne tražim savete. Ne trebaju mi. A još manje kritike. Svako neka nosi svoju tugu onako kako zna i ume. Ja svoju nosim ovako.

Nije me briga da li će me neko smatrati nezrelom ili neostvarenom (kao majku). Nikada me takve izjave nisu doticale. Uostalom, ja nikome ne „solim pamet“, naročito kada su u pitanju vrlo osetljive teme.

Danas je Dan majki. U kalendaru je obeležen crnim slovima.

Za mene, moja MAMA je crveno slovo. Zauvek. 

Ovo nije kvar, ovo je faza

Danas sam na "Shut Down-u".

Ponekad se sistem jednostavno ugasi. Bez upozorenja, bez odbrojavanja. Danas je bio taj dan.

Mozak je postao preopterećen. Preplavljen je informacijama i nije u mogućnosti da sve to procesuira. Sav teret je preneo na telo. U jednom trenutku, osećaj je bio fizički opipljiv - kao da me je stena pritisla svom težinom i nisam mogla da izdržim.

Znak za uzbunu je kada ni rituali koji me uvek „vrate u život“ ne deluju. Čak ni tuširanje danas nije moglo da spere taj osećaj težine.

Težina. Teskoba. Smenjivale su se. Disala sam na škrge. Skoro da sam se "ugasila".

U jednom trenutku mi je stigla pomoć u vidu potpore. Rekla sam sebi:

„Ovo je faza. Ne brini. Proći će kroz mene.“

Kako preživeti sopstveno "gašenje"?

Kada se desi ovaj shut down, najgore što možemo da uradimo jeste da silimo sistem da se ponovo pokrene. Zamislite kompjuter koji instalira pretežak update - a vi ga požurujete stalnim kliktanjem. Samo ćete ga zbuniti, i instalacija neće biti kompletna.

Šta raditi kada stena pritiska?

Pokoravam se situaciji. Prvi korak je prestanak borbe. Kažem naglas: "Danas nisam produktivna, preumorna sam i to je u redu." Otpor troši više energije nego umor.

Buka - na minimum. Gasim notifikacije i prigušujem svetla. Ako mozak ne može da procesuira svet, smanjujem dotok informacija.

Fizičko uzemljenje. Ako ne pomaže udobno sedenje sa svom težinom tela na krevetu, onda legnem. Dozvoljavam podlozi da me drži.

Zašto je važno znati da ovo nije "kvar"?

Živimo u svetu koji nas tera da verujemo da moramo biti stalno "uključeni". Ne moramo! Jer mašina koja se nikada ne gasi na kraju pregori. Ovaj moj današnji mrak nije znak da sam slaba. To je odbrambeni mehanizam mog organizma. Moje telo je pametnije od mojih želja. Ono je reklo „dosta“ pre kratkog spoja.

Pusti. Proći će.

Sutri je novi dan, a moja vrednost ne zavisi od toga koliko sam tereta danas uspela da ponesem.

SVEJEDNO

Svane tako dan

kada mi je svejedno

šta sam na sebe obukla...

kada mi je svejedno

da li sija Sunce...

kada mi je svejedno

hoću li videti draga lica...

kada mi je svejedno

koja muzika svira na radiju...

kada mi je svejedno

da li ću jesti i piti...

kada mi je svejedno

šta radiš i gde si...

kada mi je svejedno

hoću li dobiti poruku ili mejl...

kada mi je svejedno

da li će mi telefon zazvoniti...

kada mi je svejedno

sa kim ću za stolom sedeti...

kada mi je svejedno

kojim ću putem proći...

kada mi je svejedno

kuda će me misli odvesti...

kada mi je svejdno

hoću li pričati sa nekim...

Svane tako dan

kada mi je svejedno,

što mi je svejedno.

OVIH DANA

Stalno se ljudi vraćaju u prošlost... kako je bilo nekad...onda je bilo tako i tako...malo, malo pa osvrt u tamo neke godine. Kapiram osvrte, ali nikako poređenja. Jer danas živimo takvim tempom, osiromašeni u svakom pogledu, toliko drugačije, da se i meseci više ne mogu porediti, a kamo li godine. Mnogo saveta (o kojima ne bih više) ali previše je zluradosti. PREVIŠE. Što bre da komšiji crkne krava? Šta ti imaš od toga, ti malecki čoveče???

Tokom proteklih dana je bilo raznih dešavanja u beogradskom ataru. Pored redovnog pljuvanja po nekim ljudima, medijima, napadima, zgražavanjima, posetio nas je i Stiven Sigal, a najbiitniji događaj je svakako misija OEBS-a. Svako je ispratio neki događaj, ali ljudi koji su zaposleni u ćerki-firmi PRO TENT, sa adresom OBRENOVAC (čitaj - poplavljena beogradska opština) sigurno su imali druge "poglede". U utorak, 1.decembra pola firme je izgubilo posao na tenderu. I šta sad? Kuda će ti ljudi, gde će naći novi posao? Nisu to samo radnici, tu su i njihove porodice. I što je najgore u celoj priči, ti ljudi sa svojim porodicama se još nisu "oporavili" od poplave. E zato ne mogu da se porede sa nekim drugim ljudima, nekim drugim firmama, nekim drugim gradovima. Jer, mnogi još uvek žive u tuđim kućama, pod kreditima. Ali ljudi, ko ljudi...sve porede. I babe i žabe. A ne mogu svi u istu košaru. Ili moraju (treba)?

I opet je ta empatija zatajila. I opet je đavolska (ljudska) strana izašla na videlo. Zašto je onima koji su već doživeli sudbinu zaposlenih u PRO TENT-u, svejedno? Zašto ih ne dotiče nekadašnja, njihova, priča? Zar ne bi trebalo, upravo ti, koji su već izgubili posao, nebitno u kojoj firmi i kada, da saosećaju sa ovim (većim delom) mladim ljudima? Mnogo očekujem, je l' da?

Neshvatljivo mi je ali prihvatam (jer ne mogu im ja menjati svest) da im je tako lakše, da ne bude samo njima teško. Jer, ljudi se generalno uvek teše sa tuđim ljudskim nesrećama. Lakše podnose sopstvene gubitke, ako se to desi još nekom. No, ne mogu da razumem to naslađivanje, to smejanje "u brk" (e da vidiš i ti kako je to).

Ova "priča" navodno nije završena. Ima rasplet (kao sastav koji ima razradu). Ostaje nam da sačekamo i zaključak. U iščekivanju odluke (sudbine), zamoliću najkulturnije - sve nekulturne i pakosne tzv. ljude, da gledaju "svoja posla". Jer, brzo mečka zaigra i pred drugim vratima.

Pozdrav svim ljudima, koji normalno razmišljaju, koji će bar moralno dati podršku PRO TENT-u, firmi koja radi za TE Nikola Tesla, ogranak EPS-a. Podrška RADNICIMA koji rade za najvećeg proizvođača struje u Srbiji. Podrška, jer rade za duplo manje plate od radnika EPS-a.

PODRŠKA, JER SU JE ZASLUŽILI DA BUDU PODRŽANI.

Moj rođendan

Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten)  kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.

Dani i noći

Ima takvih dana kada u meni ljubav spava.

Ima i nekih noći kad ne znam kuda poći.

Ima dana kada sam vesela i razdragana.

Ima i noći za koje kažem da će proći.

Ima dana svih nijansi boja

Ali svaka je i tvoja i moja.

Ima noći koje kao da nisu naše

Jer mrak je i nekad nas se plaše.

Ima dana kada smo baš daleko ti i ja

Ali ljubav naša nas i daljinom spaja.

Postoje trenuci kada mislim da se svet ruši

Ali već sledećeg se setim ko mi je u duši.

I kada me grozote i nepravde jako bole

Dovoljno je što znam kako se naše duše vole.