Moja tuga ima pravo da postoji, naročito danas, jer mi ona govori koliko mi je bila važna.
I dalje je prisutna u meni, iako je nema već dvanaest godina. Postoje datumi kada sam posebno tužna, a naročito praznici. Tada me tuga zagrli i ne pušta. Sećanja naviru, a zajedno s njima i čitav spektar osećanja - istovremeno. Teško je to opisati rečima.
I važno mi je da se zna: to nema veze sa godinama. Ni sa mojim, ni sa godinama koje su protekle bez nje. Ne ulazim u tuđa osećanja, ali ne dozvoljavam ni da se meni dele saveti tipa:
„to je ciklus života“,
„zar nisi previše stara da se tako osećaš“,
„prošlo je mnogo vremena“.
Ja ne tražim savete. Ne trebaju mi. A još manje kritike. Svako neka nosi svoju tugu onako kako zna i ume. Ja svoju nosim ovako.
Nije me briga da li će me neko smatrati nezrelom ili neostvarenom (kao majku). Nikada me takve izjave nisu doticale. Uostalom, ja nikome ne „solim pamet“, naročito kada su u pitanju vrlo osetljive teme.
Danas je Dan majki. U kalendaru je obeležen crnim slovima.
Za mene, moja MAMA je crveno slovo. Zauvek.
