Nasleđe od mastila - Priča o tri žene i jednom daru

Geni se ne biraju, ali ja verujem da se neki geni neguju. U mojoj porodici, talenat za pisanje nije bio samo slučajnost – bio je to nevidljivi konac koji je povezivao moju prabaku, moju mamu i mene. Kod nas se reči nisu samo izgovarale - one su disale i slagale se na papir kao najfiniji vez.

Od „moranja“ do slobode

Sećam se školskih dana i onih pismenih zadataka. Dok su drugi brzo žvrljali, ja sam dugo sedela nad praznim listom, tražeći način kako da započnem, da „otključam“ tu prvu rečenicu. A onda, kada bi krenulo, reči su izlazile same, kao da su jedva čekale da ugledaju svetlost dana.

Ipak, moja ljubav prema pisanju imala je i svoje neprijatelje. Najveći je bio onaj čuveni dnevnik za vreme raspusta. To je bilo čisto "moranje". Budimo realni, šta dete radi na raspustu? Igra se. Ali pravila su bila stroga - mora se napisati kada sam ustala, šta sam doručkovala i sa kim sam i kako provela dan. Pisanje je tada, u mojim dečijim očima, bilo dosadno - puko nabrajanje istih sati u istim letnjim danima.

"Neki nasleđuju zlato, ja sam nasledila potrebu da svaki otkucaj srca pretvorim u redove koji ostaju zabeleženi dok je ovog digitalnog sveta."

 

Tajna sakrivena na skrovitom mestu

Sve se promenilo u starijim razredima. Pisanje je prestalo da bude domaći zadatak i postalo je prostor slobode. Dnevnik je poprimio novu dimenziju – pojavila su se imena simpatija, nacrtana srca i misli koje su morale ostati tajna. Čuvala sam ga na najskrovitijem mestu u kući, ubeđena da niko ne zna za moj mali svet.

Naravno, mama je znala.

Tek mnogo godina kasnije, kada smo postale dve odrasle žene, priznala mi je tu svoju malu tajnu. Ali tada to više nije bilo važno. Mama nije bila samo neko ko je „znao gde je dnevnik“; ona je bila moj prvi i najvažniji lektor. Svaki moj tekst, svaka misao koju sam želela da uobličim, prolazila je kroz njene ruke. Ispravljala me je, usmeravala i tiho učila veštini kojoj me niko drugi ne bi mogao naučiti.

Dar koji nema cenu

Danas svuda viđam mentore i „učitelje kreativnog pisanja“. Ljudi su naučili kako da unovče tu veštinu. Meni oni nisu potrebni. Mene je davno moja mama naučila svemu što treba da znam – kako da ostanem dosledna temi i kako da budem izražajna u onome što osećam.

Pisanje je za mene previše dragoceno da bi imalo cenu u tom smislu. Ne bih mogla da naplatim savet nekome ko želi da nauči kako da se izrazi. Sama spoznaja da sam nekome pomogla da pronađe pravu reč, meni je dovoljna nagrada.

Pisanje za mene, nije posao. To je ono što jesam, ono što su bile one pre mene i ono što će uvek ostati u meni – dar koji se ne prodaje, već se živi. Neki nasleđuju zlato, ja sam nasledila potrebu da svaki otkucaj srca pretvorim u redove koji ostaju zabeleženi dok je ovog digitalnog sveta.

Dan majki - Materice

Moja tuga ima pravo da postoji, naročito danas, jer mi ona govori koliko mi je bila važna.

I dalje je prisutna u meni, iako je nema već dvanaest godina. Postoje datumi kada sam posebno tužna, a naročito praznici. Tada me tuga zagrli i ne pušta. Sećanja naviru, a zajedno s njima i čitav spektar osećanja - istovremeno. Teško je to opisati rečima.

I važno mi je da se zna: to nema veze sa godinama. Ni sa mojim, ni sa godinama koje su protekle bez nje. Ne ulazim u tuđa osećanja, ali ne dozvoljavam ni da se meni dele saveti tipa:

„to je ciklus života“,

„zar nisi previše stara da se tako osećaš“,

„prošlo je mnogo vremena“.

Ja ne tražim savete. Ne trebaju mi. A još manje kritike. Svako neka nosi svoju tugu onako kako zna i ume. Ja svoju nosim ovako.

Nije me briga da li će me neko smatrati nezrelom ili neostvarenom (kao majku). Nikada me takve izjave nisu doticale. Uostalom, ja nikome ne „solim pamet“, naročito kada su u pitanju vrlo osetljive teme.

Danas je Dan majki. U kalendaru je obeležen crnim slovima.

Za mene, moja MAMA je crveno slovo. Zauvek. 

Pet godina

Prošlo je pet godina od kako si "otišla". Kada se osvrnem unazad, sve je tako kristalno čisto, svega se sećam kao da se desilo pre pet dana. Ni jedan detalj nije iščezao iz sećanja. Nema tu mesta zaboravu. I da hoću, ne mogu.
A svašta se izdešavalo od tada. I lepog i ružnog. Razvlačio me život (po običaju) kao da je po ko zna koji put proveravao moju životnu (podrazumeva se i borbenu) gotovost. Da sam bar vojnik, onda se ne bih ni pitala zašto. Možda je samo otkucao gong koji znači kraj sa nekim novim početkom.
Koliko god da sam prihvatala tvoj "odlazak" u nekim momentima mi je bilo mnogo teško suočiti se sa bolnom istinom, da nisi više sa mnom, sa nama. Ali život...pa to je takav mentor, učitelj, savetodavac, da nema boljeg od njega. Sve lekcije zna, čak i one za koje možda nikada nećemo čuti...
A ti, ti si ih itekako znala. Samo, ne tako retko ja nisam bila spremna za neke. Nedostaješ mi da me posavetuješ (znam šta bi mi sad rekla), da mi gunđaš, zavitlavaš i svašta toga...još. A najviš od svega da me poljubiš i zagrliš. To ne može niko da mi nadomesti...i ništa.
Volim te....MAMA. 💟

Moj rođendan

Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten)  kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.

Život posle nje

Dve godine već...NEDOSTAJE. I nedostajaće dok i ja postojim.

Nekada su dani tako dugi bez nje, njenog prisustva...njenog glasa, njenog dodira, čak i kritike. Suvišno je reći, bez njene ljubavi. Dve duge godine u kojoj su se listali dani, nedelje i meseci. U početku su dani bez nje bili tako jednolično prazni. Pretvarali su se u nedelje koje nisu bile ništa drugačije.
Nema ništa gore od otupelosti. Ne osećaš ništa i živiš kao robot. Nedelje su se nanizale u mesece koji su za nijansu bili bolji od proteklih dana. Pokušavala sam da se otrgnem od stanja u kojem sam bila. Sve je i dalje bilo kao na traci osim bola koji je malo utihno. A tuga - neopisiva. I opet ću ponoviti da je ona VREME LEČI SVE, najveća glupost ikada izrečena. Vreme ne leči - samo te nauči da živiš bez nekog koga si i ko je tebe neizmerno i bezuslovno voleo.
Eto i danas posle dve godine to tvrdim. Čovek je velika životinja, nekada veća i od nje same. Svašta može da izdrži, jer se priroda za to postarala. Ostanu rane koje nikad ne zacele, ali sam naučila sa njima da živim.
Sećanja su ta koja me dižu i daju snage za dalje, za život. Jer da nije bilo nje koja me je rodila ne bi bilo ni mene. I upravo zbog nje, ja živim i dišem jer joj to dugujem. Jer pola nje i dalje živi u meni. Ona, moja MAJKA, danas živi kroz mene.
Meni ostaje da budem zahvalna što me je baš ona rodila, odgajila, vaspitala, usmerila i dala ovaj skroman talenat za pisanje.
Život se nekada promeni za 360 stepeni i u trenutku (koji zna da traje) se ne znate snaći. Važno je samo da se ne predate.
Sa posvetom, mojoj MAMI.

Blogovanje...posledica rimovanja

Od kako znam za sebe, muzika je bila veoma važna i dosta prisutna u mom životu. Mada sam odrastala u porodici gde su se slušale narodne i izvorne pesme, moji roditelji su slušali i nešto što nije bilo sa naših prostora. Sećam se...jednog dana dok je moja majka kačila veš na žicu za sušenje, na radiju se čula pesma od grupe ABBA. Te zlatne 70-e godine... Pesma je bila jedna od mnogih njihovih hitova ali ja to nisam tada znala. Ja sam u tom trenutku bila srećna što čujem poznatu mi pesmu, jer kao da su je samo za i zbog mene - emitovali. Kako sam samo bila ushićena, dok sam je pevušila (a tada nisam znala engleski). Valjda sam, slušajući je često, neke reči nesvesno naučila napamet. I nije bilo važno što ništa nisam razumela, pesma me je nosila, dizala...a ja sam se zadovoljno vrtela oko stuba za veš.

Godine su prolazile, ja sam izgrađivala svoj muzički ukus, koji se dosta razlikovao od ukusa mojih roditelja. Nisu oni ni hteli (a ni mogli) da utiču na njega. Postajala sam zrelija, učila sam taj famozni engleski jezik, sama - kod kuće (jer sam u školi učila neka druga dva koja sad jako malo znam). Slušala sam muziku, gledala filmove, kupila rečnik i kao đak početnik, krenula od starta, sa kućnim časovima. Na svu sreću imam brata koji ga je dobio u školi kao prvi strani jezik. Tako je počelo...

Moja glad za poznavanjem engleskog jezika, bivala je sve veća..počela sam da prepisujem tekstove meni dragih pesama, pa sam uz pomoć rečnika - prevodila. Uvidela sam da čist, sirovi prevod, nije baš romantičan u nekoj divnoj pesmi i shvatila da se ne može sve bukvalno prevesti.

Kažu, samo zaljubljena osoba može pisati stihove koji imaju veliku težinu, i da samo ta težina ostavlja na čitaoca (ili slušaoca) dubok trag. Nije baš tako, ali, istina je da sam napisala punu svesku pesmica u zaljubljnim fazama. Mada, i kada nisam volela, ja sam nešto pisala i to se nekako ustalilo. Tako sam, ako se to može grubo reći, utrenirala sebe. Nastavila sam sa piskaranjem, a talenat ili dar sam nasledila od mame.

Jednog dana sam se osmelila, pa sam spojila svoje dve ljubavi, muziku i pisanje. Bojažljivo sam napisala jednu strofu pesme i prevela je na engleski. Ali, nije bilo rime. Htela sam da to zvuči dobro i za uši ali i kad se prevede da ima nekog smisla.
Kasnije, moja najveća inspiracija su bile pesme Celine Dion. Učila sam čitajuci i naravno slušajući njene pesme. I tako sam posle nekog vremena, uspela da napišem pesmicu koja je dobro "izgledala". I mnogo sam bila ponosna na sebe. Shvatila sam da je to mnogo teže nego pisati priču. Bar je meni tada to tako delovalo.

Danas, kada se osvrnem, vidim da je podjednako lako napisatii i jedno i drugo. Kažem lako, jer kada nešto pišem, ja unosim i dajem sebe totalno. Ako ne “osećam” to sto pišem, to je znak da ne treba tada ni da pišem.

Tako sam došla do druge sveske u kojoj su se nizale priče koje su nekada izgledale kao da vodim dnevnik, a nekada nešto ni nalik tome. Preslikavala sam neka svoja zapažanja, davala dugine boje tom belom papiru u svesci. Bilo je raznih osećanja i dešavanja koja su ostala zabeležena u njoj. Mnogo ljudi, mnogo mojih emocija je tamo. A pisala sam kao da ću to sa nekim podeliti, kao da će to jos neko čitati – a nije. To je ipak bila moja intima, niko nije imao pristup kako toj, tako ni svesci sa stihovima. Obe su bile na skrovitom mestu. Daleko od svih očiju.

Odrastajući, menjali smo se, kako ja tako i moj stil pisanja. Godine su me učinile zrelijom osobom, ali su sa sobom donele kako lepe tako i ružne a ponekad i tužne trenutke. Često sam beležila, sve te već jednom preživljene situacije. I svaki put kada bih čitala to što sam napisala, ja sam to doživljavala ponovo. Šta više, bivalo je tako stvarno.

Internet je dosta pozitivnog uneo u moj život. Naravno, u svakom dobru ima i malo zla, ali ja sam ipak dosta pozitivnijeg osetila. Chat, mail, povezivanje preko raznih društvenih mreža…sve je to uticalo na razvoj mene kao ličnosti. Dosta vremena sam provodila u ćaskanju, kako sa našim, tako i sa ljudima iz drugih država – naravno, na engleskom jeziku koji sam u međuvremenu dosta dobro savladala. Sva ta četovanja su bila i od koristi, nisu samo bila zabavna. Svaki put sam naučila da li sam nešto ispravno napisala. I dan danas učim…

Pričala sam i pisala sa ljudima bez obzira na raspoloženje…slušala njihove a oni moju priču. Razmenjivali smo iskustva, nadmudrivali se, šalili se. Bilo je situacija kada sam u razgovor ulazila neraspoložena, no uz priču bih izašla rasterećena (ili bar ne tužna). Da, priča (u ovom slucaju chat) dosta su mi pomagali u raznim mojih neveselim trenucima. Kao da sam pisajući sa nekim, delila taj svoj neki teret na pola. Neki ljudi su u meni budili taj nagon za pisanjem, inspirisali me. HVALA IM. Mislim da ne znaju baš svi da su "krivci".
Nešto kasnije su mi se "desili" Facebook i Twitter koji su mi ponekad bili omiljeni “izlasci u grad” gde sam se jako dobro provodila. I kao vrhunac svega, napravila sam svoj BLOG… Sve sam sama (kao pravi amater) odradila jer danas to nije tako teško. 

I nije bitno da li mudrujem (što većina ne preferira) ili se šalim - ja “ludujem” sa svojim mislima, poneku podelim sa ostalima i sebe napunim pozitivnom energijom. I nije bitno da li sam napisala jednu ili sto jednu rečenicu, makar to pročitala još samo jedna osoba. A znam da hoće…jer svako slovo svog čitaoca ima. Kao i ova ovde… I ovaj post nije ni morao ugledati svetlost dana - ja bih se svakako osećala ispunjeno.

Ako ste po prvi put na blogu "škrabotine" - dobro mi došli. Neki tekstovi su preuzeti sa drugih sajtova ali su takođe moje "vlasništvo".

...dedicated to my mother...up there with the angels...