418 dana

Danas sam prvi put posle 418 dana mogla da stavim slušalice u prevozu.

Kada bih vas ostavila samo sa ovim podatkom, verovatno biste se zapitali svašta. Pomislili biste da sam imala neki fizički problem. Ali, ne. To je broj dana od saobraćajne nesreće i od tada (i dalje) teško podnosim gužve, visoke tonove i buku generalno. Danas sam se osmelila i slušala sam muziku u prevozu nekih 15 minuta. Kažem „osmelila“, jer sam do danas morala da čujem svaki zvuk dok se vozim; da budem u pripravnosti za naglo kočenje i sve ostalo što su moja čula mogla registrovati, što audio, što vizuelno.

Tih 15 minuta nisu bili samo muzika. Bili su tišina koju sam konačno dopustila sebi unutar sopstvene glave.

Dugo sam mislila da je moj strah moja zaštita. Verovala sam da će me to što čujem svaku škripu guma ili promenu brzine motora spasiti ako se „ono“ ponovo desi. Ali istina je da me je taj stalni oprez držao zarobljenom u tom jednom, istom danu pre više od godinu dana. Slušalice su bile zid koji nisam smela da podignem, jer šta ako iza tog zida propustim trenutak koji odlučuje o svemu?

Danas sam shvatila da preživeti ne znači samo ostati nepovređen. Preživeti znači ponovo naučiti kako da veruješ svetu oko sebe. Čak i ako je to samo na 15 minuta, uz omiljenu pesmu koja prigušuje buku motora.

Sklonila sam slušalice nakon prvih pet minuta. Kao da sam tražila od sebe potvrdu da sam se zaista izolovala od spoljašnjih zvukova. Vratila sam ih posle par sekundi slušanja žamora ljudi i uobičajene saobraćajne vreve. Proverila sam – svet je i dalje tu, a ja sam i dalje bezbedna.

Možda sutra neću imati snage za isto. Možda će mi opet trebati svih pet čula na „gotovs“. I to je u redu. Oporavak nije prava linija, već niz malih pobeda poput ove današnje. Danas sam pobedila buku. Sutra ćemo videti.

Ipak, taj kratki period izolacije od spoljnog sveta bio je jedan veliki pređeni put u ovih 418 dana. Često zaboravljamo da se rane koje se ne vide na koži leče najduže. Ako ne brojite dane od nekog sudara, možda brojite dane od trenutka kada ste prestali da radite nešto što volite jer vas je bilo strah.

Koji je vaš broj? I šta je to što ponovo radite "prvi put"?

Ljudi zvani pesma

Muzika mi je uvek bila jedan od pokretača. Točkić, koji pokrene sve u meni. I uvek će u meni prodrmati svaki atom mog bića. Naravno, ne doživim svaki žanr isto, nemaju svaka nota i takt onu emociju, ONU - koja mene "dira".

Jedne vezujem za neki događaj, druge za ljude, neke treće pesme su one koje prosto traju. I sve one imaju svoj razlog moje "naklonosti".

Ništa se ne može porediti sa zvukom koji prija mom celom biću, naročito kada je u sprezi sa određenom, posebnom osobom. A malo je takvih, što osoba, što pesama. Jer, kakva bi to posebnost bila ako bi svaka druga pesma bila - e baš ta?! Ne bih ni mogla da je zovem tim imenom. A tek ljudi?

Posebni, oni MOJI, su oni koji su ostavili dubok trag u mom životu. Za njih me ne vezuje prostor. Vreme? Donekle. Jer upoznala sam ih u nekom trenutku. Ali i ono, ako može za vreme da se kaže, VREMENOM, postaje manje bitan faktor. Ono je imalo svoju misiju, da me "spoji" sa tim nekim. So, mission complete.

Neopisiv je osećaj, kada mi telom prođe jeza od pesme, tih umilnih nota a u isto vreme mislim na tu posebnu osobu. Celo biće mi je obuzeto nekom "dragošću". Volim te ljude iz dubine duše jer oni su PESMA. 

Blogovanje...posledica rimovanja

Od kako znam za sebe, muzika je bila veoma važna i dosta prisutna u mom životu. Mada sam odrastala u porodici gde su se slušale narodne i izvorne pesme, moji roditelji su slušali i nešto što nije bilo sa naših prostora. Sećam se...jednog dana dok je moja majka kačila veš na žicu za sušenje, na radiju se čula pesma od grupe ABBA. Te zlatne 70-e godine... Pesma je bila jedna od mnogih njihovih hitova ali ja to nisam tada znala. Ja sam u tom trenutku bila srećna što čujem poznatu mi pesmu, jer kao da su je samo za i zbog mene - emitovali. Kako sam samo bila ushićena, dok sam je pevušila (a tada nisam znala engleski). Valjda sam, slušajući je često, neke reči nesvesno naučila napamet. I nije bilo važno što ništa nisam razumela, pesma me je nosila, dizala...a ja sam se zadovoljno vrtela oko stuba za veš.

Godine su prolazile, ja sam izgrađivala svoj muzički ukus, koji se dosta razlikovao od ukusa mojih roditelja. Nisu oni ni hteli (a ni mogli) da utiču na njega. Postajala sam zrelija, učila sam taj famozni engleski jezik, sama - kod kuće (jer sam u školi učila neka druga dva koja sad jako malo znam). Slušala sam muziku, gledala filmove, kupila rečnik i kao đak početnik, krenula od starta, sa kućnim časovima. Na svu sreću imam brata koji ga je dobio u školi kao prvi strani jezik. Tako je počelo...

Moja glad za poznavanjem engleskog jezika, bivala je sve veća..počela sam da prepisujem tekstove meni dragih pesama, pa sam uz pomoć rečnika - prevodila. Uvidela sam da čist, sirovi prevod, nije baš romantičan u nekoj divnoj pesmi i shvatila da se ne može sve bukvalno prevesti.

Kažu, samo zaljubljena osoba može pisati stihove koji imaju veliku težinu, i da samo ta težina ostavlja na čitaoca (ili slušaoca) dubok trag. Nije baš tako, ali, istina je da sam napisala punu svesku pesmica u zaljubljnim fazama. Mada, i kada nisam volela, ja sam nešto pisala i to se nekako ustalilo. Tako sam, ako se to može grubo reći, utrenirala sebe. Nastavila sam sa piskaranjem, a talenat ili dar sam nasledila od mame.

Jednog dana sam se osmelila, pa sam spojila svoje dve ljubavi, muziku i pisanje. Bojažljivo sam napisala jednu strofu pesme i prevela je na engleski. Ali, nije bilo rime. Htela sam da to zvuči dobro i za uši ali i kad se prevede da ima nekog smisla.
Kasnije, moja najveća inspiracija su bile pesme Celine Dion. Učila sam čitajuci i naravno slušajući njene pesme. I tako sam posle nekog vremena, uspela da napišem pesmicu koja je dobro "izgledala". I mnogo sam bila ponosna na sebe. Shvatila sam da je to mnogo teže nego pisati priču. Bar je meni tada to tako delovalo.

Danas, kada se osvrnem, vidim da je podjednako lako napisatii i jedno i drugo. Kažem lako, jer kada nešto pišem, ja unosim i dajem sebe totalno. Ako ne “osećam” to sto pišem, to je znak da ne treba tada ni da pišem.

Tako sam došla do druge sveske u kojoj su se nizale priče koje su nekada izgledale kao da vodim dnevnik, a nekada nešto ni nalik tome. Preslikavala sam neka svoja zapažanja, davala dugine boje tom belom papiru u svesci. Bilo je raznih osećanja i dešavanja koja su ostala zabeležena u njoj. Mnogo ljudi, mnogo mojih emocija je tamo. A pisala sam kao da ću to sa nekim podeliti, kao da će to jos neko čitati – a nije. To je ipak bila moja intima, niko nije imao pristup kako toj, tako ni svesci sa stihovima. Obe su bile na skrovitom mestu. Daleko od svih očiju.

Odrastajući, menjali smo se, kako ja tako i moj stil pisanja. Godine su me učinile zrelijom osobom, ali su sa sobom donele kako lepe tako i ružne a ponekad i tužne trenutke. Često sam beležila, sve te već jednom preživljene situacije. I svaki put kada bih čitala to što sam napisala, ja sam to doživljavala ponovo. Šta više, bivalo je tako stvarno.

Internet je dosta pozitivnog uneo u moj život. Naravno, u svakom dobru ima i malo zla, ali ja sam ipak dosta pozitivnijeg osetila. Chat, mail, povezivanje preko raznih društvenih mreža…sve je to uticalo na razvoj mene kao ličnosti. Dosta vremena sam provodila u ćaskanju, kako sa našim, tako i sa ljudima iz drugih država – naravno, na engleskom jeziku koji sam u međuvremenu dosta dobro savladala. Sva ta četovanja su bila i od koristi, nisu samo bila zabavna. Svaki put sam naučila da li sam nešto ispravno napisala. I dan danas učim…

Pričala sam i pisala sa ljudima bez obzira na raspoloženje…slušala njihove a oni moju priču. Razmenjivali smo iskustva, nadmudrivali se, šalili se. Bilo je situacija kada sam u razgovor ulazila neraspoložena, no uz priču bih izašla rasterećena (ili bar ne tužna). Da, priča (u ovom slucaju chat) dosta su mi pomagali u raznim mojih neveselim trenucima. Kao da sam pisajući sa nekim, delila taj svoj neki teret na pola. Neki ljudi su u meni budili taj nagon za pisanjem, inspirisali me. HVALA IM. Mislim da ne znaju baš svi da su "krivci".
Nešto kasnije su mi se "desili" Facebook i Twitter koji su mi ponekad bili omiljeni “izlasci u grad” gde sam se jako dobro provodila. I kao vrhunac svega, napravila sam svoj BLOG… Sve sam sama (kao pravi amater) odradila jer danas to nije tako teško. 

I nije bitno da li mudrujem (što većina ne preferira) ili se šalim - ja “ludujem” sa svojim mislima, poneku podelim sa ostalima i sebe napunim pozitivnom energijom. I nije bitno da li sam napisala jednu ili sto jednu rečenicu, makar to pročitala još samo jedna osoba. A znam da hoće…jer svako slovo svog čitaoca ima. Kao i ova ovde… I ovaj post nije ni morao ugledati svetlost dana - ja bih se svakako osećala ispunjeno.

Ako ste po prvi put na blogu "škrabotine" - dobro mi došli. Neki tekstovi su preuzeti sa drugih sajtova ali su takođe moje "vlasništvo".

...dedicated to my mother...up there with the angels...