Proračunati

Perfidna ravnodušnost. Proračunata tišina. Informacioni embargo. Monopol na empatiju.

Znate one osobe koje se hrane pričama sa lošim sadržajem – onima koje u sebi nose miris bolesti, nesreće ili smrti? Nikada mi nisu bile jasne te njihove potrebe za informacijama sa kojima bi "trgovale". Jer, dok je lošu vest teško saopštiti, neko prosto žudi da je prepričava na sto strana, koristeći tuđu muku kao sopstvenu valutu.

Takve osobe ne traže empatiju od sagovornika - one traže hranu za razgovor. Što je tuđa priča pogodnija za dramatično prepričavanje, to je njihov apetit veći. Oni postaju "bitni" samo onda kada su u centru pažnje kao ekskluzivni izvori informacija. Međutim, tu nastaje onaj najmračniji deo njihove kalkulacije: ako procene da se prenosom vesti više ništa od njih ne očekuje i da više neće biti "bitne", u stanju su da prećute i najteže trenutke bliskih ljudi. Čine to samo da bi zadržale taj zamišljeni status važnosti u sopstvenoj glavi.

Nikada, naravno, neće priznati da su to uradile smišljeno. Braniće se "običnim propustom" ili zaboravnošću. A istina je zapravo hirurški precizno prećutkivanje. To nije zaborav, već selekcija. To je onaj najniži tip ljudske sitničavosti – onaj gde neko ne može da podnese čak ni "tragičnu važnost" druge osobe.

Oni profitiraju na tuđoj nesreći tako što je pretvaraju u javnu sagu, postajući "zvezde" ili "hit nedelje" na račun tuđe tuge. Ali tamo gde ne mogu da budu režiseri drame, oni biraju da "ugase svetlo".

Na kraju, takva tišina nije zaborav, već ogledalo. Ona ne briše tvoju istinu, niti umanjuje tvoju borbu, ali nepogrešivo razotkriva njihovu prazninu. Onaj ko informacijama trguje, a tugu dozira, zapravo je talac sopstvene nebitnosti.

Zato je moj mir jedini pravi odgovor na njihovu kalkulaciju. Jer dok oni biraju šta će reći, ja biram kome ću verovati. I u tom izboru, njihova proračunata tišina postaje moj najglasniji putokaz.

Tricikl i pomoćni točkići

Tricikl je prva lekcija iz stabilnosti. Tri tačke koje drže ravnotežu tamo gde dve daju stabilnost. Ali ipak prvi točak daje smernice i od njega sve zavisi. On se prvi susreće sa kišom, vetrom, on drži pravac i ne skreće naglo. Biti prvi točkić ne znači da imaš moć. Prvi, tj. prednji točkić ima poziciju odgovornosti.

Verujem da retko ko u detinjstvu nije vozio tu malu napravu za prevoz. Ja se čak sećam i kako je izgledala i koje je boje bila. Crvene, naravno. 

Tricikl je bio uvodni deo za manji bicikl, mada sa pomoćnim točkićima (ali brzo sam ih se rešila). Dok sam još vozila tricikl, sećam se da sam bila usmerena samo na taj prednji točak, ona zadnja dva su postojala ali nisu bila toliko važna. Bitno je bilo upravljanje a zadnji su tu bili...zbog sedišta (dečija perspektiva). I bila sam sva bitna kad obiđem neku rupu na asfaltu i kada skrenem u krivini. Biti prednji točak značilo je biti budan, ne udariti u trotoar ili nekog drugog vozača. Zadnji točkovi su samo pratili putanju ovog prvog glavnokomandujućeg.

A šta se desi kada ste treći točkić? I ko je na triciklu baš taj? Vreme brzo prođe i preraste tricikl i dobijete novi ali onaj sa pomoćnim. Odgovornost je opet na prvom točku ali sada zadnji ima potporu. No, vremenom se oslobodimo te pomoći i počinje "luda vožnja" na samo dva točka. Jer niko ne želi da bude taj treći točak, makar se radilo i o pomoćnom.

Na kraju, shvatiš da se pravi balans ne postiže brojem točkova, već kvalitetom osovine. Ja sam svoj prednji točak usmerila ka čistini. Skinula sam te pomoćne delove koji su služili samo da podupiru nesigurnost. Jer, prava "luda vožnja" nije ona u kojoj se grčevito držiš da ne padneš. 

Neki točkovi su tu da te nauče kako da kreneš, ali samo tvoja sopstvena ravnoteža te vodi do cilja. A tamo se stiže bez pomoćnih rekvizita.

Ispovest "špijuna" života

Često me pitaju, dok čitaju moje priče: "Odakle ti više te ideje? Kako imaš inspiraciju da pišeš baš svaki dan?"

Nasmešim se, pa im kažem da ja, gde god da pogledam, vidim priču. Radoznala sam i volim sve da čujem i vidim (dobro, ne baš baš sve). Moje objave nisu proizvod algoritma, one su plod posmatranja. Ja sam špijun života iz dva različita doba. Dobijem inspiraciju slušajući ono što drugi prečuju i gledajući ono što drugi ne vide.

I uvek sam uzbuđena istim žarom kada počnem da kucam. Znam da ću tu neku svoju emociju moći da podelim sa hiljadama ljudi samo jednim klikom.

Magacini nedovršenih misli

Moj digitalni prostor je moja svaštara. Tu nema strogog plana, samo čista potreba da se kaže. Čuvam svoje misli u draft folderima kao što sam nekada čuvala isečke iz novina. Ti folderi su moji magacini nedovršenih misli. Tamo čuvam "kosture" priča koji čekaju da narastu, kao testo pod krpom.

Pišem jer je to moj način da procesuiram ovu ubrzanu stvarnost, a da pritom ne izgubim onu devojčicu koja je nekada davno, mastiljavo-plavim prstima, ispisivala svoje prve dnevnike.

Analogno srce, digitalno pero

Neki kažu da je tehnologija hladna i da je udaljila ljude jedne od drugih. Ne delim to mišljenje. Za mene, tehnologija nije neprijatelj emocije, već samo njen novi provodnik. Ona je moje novo pero.

Moje srce je ostalo analogno, kuca u ritmu starog sata na zidu, ali moja slova sada putuju brže. I dok je u meni te radoznalosti koja me tera da otvorim novi prazan dokument, ja ću biti tu. Na granici svetova. Pola analogna, pola digitalna.

Neka tako i ostane.

Basna

Čudni spojevi u mojoj šumi

Ja sam samo jedan mali mrav koji živi i radi u jednoj velikoj šumi. Gledam samo svoja posla, ali imam oči da vidim i uši da čujem, čak i kada bih najradije okrenula glavu. I vidim ono što mi se ne sviđa, što ne želim, al' ko mene šta pita. A šuma k'o šuma, nastanjena je raznim životinjama. Pa... da ih upoznate.

Pored slonova, lavova i tigrova, u šumi se s vremena na vreme pojave i hijene. Verovatno bi bilo dosadno da nema raznih ptičica, onih što cvrkuću te razne tračeve pretočene u raznovrsne melodije. Majmuni se prosto podrazumevaju, jer kakva bi to šuma bila bez njih. Možda nije baš proporcionalan broj jakih i slabih životinja, ali raznolikost je zastupljena.

Ono što moju šumu čini drugačijom od ostalih je to, što su u paru životinje koje ne pripadaju istim vrstama. Tako se može videti majmun sa paunicom, lav sa zebrom, zmija sa žabom. Čudni spojevi su ovde normalni. Toliko normalni, da se iznenadiš kada vidiš par iste vrste – medveda i medvedicu ili jelena sa srnom. Retkost je ovde česta pojava. I svi nekako žive, manje-više ovako ili onako. Oni prefinjeniji gledaju samo svoja posla, ne majmunska. Dok onih drugih, što ne čiste "đubre ispred svog praga" ima svakako više. Čudna šuma u neku ruku, rekli bi. Mada, kada se uzmu u obzir te razne kombinacije, ti spojevi različitih vrsta u jednoj zajednici, ta čudnovatost više nije ni strana, ni zastrašujuća. Privikla se većina na sve to. No, ipak neki guraju svoje nosiće, da ne kažem slonovske surle, gde im nije mesto. Nekada je to simpatično, ali ne baš uvek. Kad-kad to bude iritantno a Boga mi zna biti i "opasno".

Živim ja i dalje svojim mravljim životom, i gledam samo na one koji mi nešto znače u životu. Ostale, samo okrznem pogledom ili prostrelim, zato što su mi preprečili put. Ne zanimaju me te neke koze koje se šepure pored svojih paunova. Ahhh, pa smešni su mi. Kako neće biti? Čuj molim te, koza "smotala" pauna. Pa zar treba komentar? Ili lisica, onako lukava koja pola šume može da "prevede žedne preko vode" dolijala onom smrdljivom tvoru. Tako to bude u životu.

Nisam ja tu da sudim, ali svakako pamtim, a i šuma pamti ko je gazio, a ko čuvao put.

Moja draga bića koja žive u toj šumskoj zajednici su mnogo više vredna pomena. Sa svima njima, iako su različite dobi i sorte, imam poseban odnos. Vreme sa njima prolazi u harmoniji, učenju, uzajamnom davanju i primanju...savetovanju i deljenju. Svakog novog dana, susreti sa njima su drugačiji, jedinstveni i neponovljivi.

Sva ta moja šumska bića imaju nešto što druga nemaju - dobrotu, plemenitost, iskrenost. Zato ih i čuvam, negujem i uvek sam tu za njih. Jer teško je mravu ako nema uz sebe nekog dobrog medu, slatko lane ili razigranog zeca. A i oni paze mene jer kada si "mali" svako može da te zgazi...i samo produži dalje. Jer šta je jedan mrav u milionskoj koloni?

P.S. Svako prepoznavanje je slučajnost a možda i nije.

Rok trajanja

Često idem u nabavku potrepština u jedan grčki market a da ne bi bilo da ga reklamiram, jer moj blog nije sponzorisan, neću mu pominjati ime. 

Elem, gurajući kolica dođoh do frižidera gde su razni jogurti. Starija žena uzima neki voćni ali ćerka koja je bila sa njom, pošto je videla da mu uskoro ističe rok upotrebe. joj ga uzima iz ruku i vraća natrag. Kažem joj da uzme iz dubine, one poslednje, jer iz prakse znam da tako slažu. Odmakla sam se i krenula dalje u svoje pohode. 

Istog dana uveče, posle jedne prepiske sa prijateljicom bacih se u razmišljanje. Eto, taj rok trajanja koji je utisnut na ambalaži je dostupan svima. Zna se dokle je nešto za upotrebu ali uvek možeš uzeti drugi proizvod sa dužim trajanjem. Čak i ne mora biti isti proizvođač.

A šta je sa ljudima, kako njima produžiti rok ili kako njih zameniti? Pa nikako. Traju dok traju, druženju, prijateljstvu, čemu god. A zameniti ih ne možemo. Kada odu, kad im istekne rok trajanja u našem životu, ostavljaju trag da su bili tu, prisutni u našem životu. I bez obzira što će doći neki drugi, ti novi ne mogu zameniti one što su "istekli". A ni one koji su tu ostali. Svako je za sebe. Niko nikoga ne menja. Neki dolaze i prolaze a tek poneko ostane.

Razočarenja su trenutna, ponekad budemo i povređeni. No, ne treba čovek da žali za ljudima čiji je "rok upotrebe" ograničen. To bi bilo kao da žalite što niste pojeli nešto čemu je rok za upotrebu istekao. U najblažem obliku, dobili bi dijareju i povraćali a ljudi koji bi ostali u vašem životu, ništa drugo do "toksični" po vas. 

Komunikacija je najbitnija, otvoren odnos u kom možete bez ustezanja sve reći - kako se i zašto tako osećate. I nije potrebno da uvek razumete onu drugu stranu, ne možemo imati stalno identična razmišljanja. Bitno je da podržite tog nekog, da ga ispoštujete. Tolerancija je magična reč a u nekim situacijama i presudna. Nikada nismo samo mi u pravu i nikada nije "greška" do onog drugog. Svega ima. I sve je ljudski. Dok ima ljubavi protkane poštovanjem, dotle će nešto i trajati. Čim počnemo meriti kao na kantar, to je znak da se u odnosu nešto poremetilo iz nekog razloga. Zato je razgovor u kojem će se nedoumice razjasniti vrlo bitan. Ako nema svih ovih elemenata, znači da postoji i onaj rok trjanja sa voćnog jogurta. 

Posvećeno D. L. koja traje... ❤

Blogovanje...posledica rimovanja

Od kako znam za sebe, muzika je bila veoma važna i dosta prisutna u mom životu. Mada sam odrastala u porodici gde su se slušale narodne i izvorne pesme, moji roditelji su slušali i nešto što nije bilo sa naših prostora. Sećam se...jednog dana dok je moja majka kačila veš na žicu za sušenje, na radiju se čula pesma od grupe ABBA. Te zlatne 70-e godine... Pesma je bila jedna od mnogih njihovih hitova ali ja to nisam tada znala. Ja sam u tom trenutku bila srećna što čujem poznatu mi pesmu, jer kao da su je samo za i zbog mene - emitovali. Kako sam samo bila ushićena, dok sam je pevušila (a tada nisam znala engleski). Valjda sam, slušajući je često, neke reči nesvesno naučila napamet. I nije bilo važno što ništa nisam razumela, pesma me je nosila, dizala...a ja sam se zadovoljno vrtela oko stuba za veš.

Godine su prolazile, ja sam izgrađivala svoj muzički ukus, koji se dosta razlikovao od ukusa mojih roditelja. Nisu oni ni hteli (a ni mogli) da utiču na njega. Postajala sam zrelija, učila sam taj famozni engleski jezik, sama - kod kuće (jer sam u školi učila neka druga dva koja sad jako malo znam). Slušala sam muziku, gledala filmove, kupila rečnik i kao đak početnik, krenula od starta, sa kućnim časovima. Na svu sreću imam brata koji ga je dobio u školi kao prvi strani jezik. Tako je počelo...

Moja glad za poznavanjem engleskog jezika, bivala je sve veća..počela sam da prepisujem tekstove meni dragih pesama, pa sam uz pomoć rečnika - prevodila. Uvidela sam da čist, sirovi prevod, nije baš romantičan u nekoj divnoj pesmi i shvatila da se ne može sve bukvalno prevesti.

Kažu, samo zaljubljena osoba može pisati stihove koji imaju veliku težinu, i da samo ta težina ostavlja na čitaoca (ili slušaoca) dubok trag. Nije baš tako, ali, istina je da sam napisala punu svesku pesmica u zaljubljnim fazama. Mada, i kada nisam volela, ja sam nešto pisala i to se nekako ustalilo. Tako sam, ako se to može grubo reći, utrenirala sebe. Nastavila sam sa piskaranjem, a talenat ili dar sam nasledila od mame.

Jednog dana sam se osmelila, pa sam spojila svoje dve ljubavi, muziku i pisanje. Bojažljivo sam napisala jednu strofu pesme i prevela je na engleski. Ali, nije bilo rime. Htela sam da to zvuči dobro i za uši ali i kad se prevede da ima nekog smisla.
Kasnije, moja najveća inspiracija su bile pesme Celine Dion. Učila sam čitajuci i naravno slušajući njene pesme. I tako sam posle nekog vremena, uspela da napišem pesmicu koja je dobro "izgledala". I mnogo sam bila ponosna na sebe. Shvatila sam da je to mnogo teže nego pisati priču. Bar je meni tada to tako delovalo.

Danas, kada se osvrnem, vidim da je podjednako lako napisatii i jedno i drugo. Kažem lako, jer kada nešto pišem, ja unosim i dajem sebe totalno. Ako ne “osećam” to sto pišem, to je znak da ne treba tada ni da pišem.

Tako sam došla do druge sveske u kojoj su se nizale priče koje su nekada izgledale kao da vodim dnevnik, a nekada nešto ni nalik tome. Preslikavala sam neka svoja zapažanja, davala dugine boje tom belom papiru u svesci. Bilo je raznih osećanja i dešavanja koja su ostala zabeležena u njoj. Mnogo ljudi, mnogo mojih emocija je tamo. A pisala sam kao da ću to sa nekim podeliti, kao da će to jos neko čitati – a nije. To je ipak bila moja intima, niko nije imao pristup kako toj, tako ni svesci sa stihovima. Obe su bile na skrovitom mestu. Daleko od svih očiju.

Odrastajući, menjali smo se, kako ja tako i moj stil pisanja. Godine su me učinile zrelijom osobom, ali su sa sobom donele kako lepe tako i ružne a ponekad i tužne trenutke. Često sam beležila, sve te već jednom preživljene situacije. I svaki put kada bih čitala to što sam napisala, ja sam to doživljavala ponovo. Šta više, bivalo je tako stvarno.

Internet je dosta pozitivnog uneo u moj život. Naravno, u svakom dobru ima i malo zla, ali ja sam ipak dosta pozitivnijeg osetila. Chat, mail, povezivanje preko raznih društvenih mreža…sve je to uticalo na razvoj mene kao ličnosti. Dosta vremena sam provodila u ćaskanju, kako sa našim, tako i sa ljudima iz drugih država – naravno, na engleskom jeziku koji sam u međuvremenu dosta dobro savladala. Sva ta četovanja su bila i od koristi, nisu samo bila zabavna. Svaki put sam naučila da li sam nešto ispravno napisala. I dan danas učim…

Pričala sam i pisala sa ljudima bez obzira na raspoloženje…slušala njihove a oni moju priču. Razmenjivali smo iskustva, nadmudrivali se, šalili se. Bilo je situacija kada sam u razgovor ulazila neraspoložena, no uz priču bih izašla rasterećena (ili bar ne tužna). Da, priča (u ovom slucaju chat) dosta su mi pomagali u raznim mojih neveselim trenucima. Kao da sam pisajući sa nekim, delila taj svoj neki teret na pola. Neki ljudi su u meni budili taj nagon za pisanjem, inspirisali me. HVALA IM. Mislim da ne znaju baš svi da su "krivci".
Nešto kasnije su mi se "desili" Facebook i Twitter koji su mi ponekad bili omiljeni “izlasci u grad” gde sam se jako dobro provodila. I kao vrhunac svega, napravila sam svoj BLOG… Sve sam sama (kao pravi amater) odradila jer danas to nije tako teško. 

I nije bitno da li mudrujem (što većina ne preferira) ili se šalim - ja “ludujem” sa svojim mislima, poneku podelim sa ostalima i sebe napunim pozitivnom energijom. I nije bitno da li sam napisala jednu ili sto jednu rečenicu, makar to pročitala još samo jedna osoba. A znam da hoće…jer svako slovo svog čitaoca ima. Kao i ova ovde… I ovaj post nije ni morao ugledati svetlost dana - ja bih se svakako osećala ispunjeno.

Ako ste po prvi put na blogu "škrabotine" - dobro mi došli. Neki tekstovi su preuzeti sa drugih sajtova ali su takođe moje "vlasništvo".

...dedicated to my mother...up there with the angels...