🌳 Šumska psihologija

 

*Kada mrav posmatra anksioznost, depresiju i PTSP *

Sećate me se ako ste pročitali "Basnu" 

Živim i dalje svojim mravljim životom. Svakodnevno posmatram tu moju šumu, pratim tragove, gledam čudne spojeve i one koje volim. Ali u poslednje vreme, u šumi se nešto čudno dešava. Neke životinje o kojima sam ranije pisala, a ima i novopridošlih, kao da su izgubile kompas. Mada, ni ja ne mogu da se pohvalim svojom orjentacijom ili spokojem.

🐇 Zec na traci za trčanje

Zec, ko zec, hop-hop. Uvek u pokretu, nije imao mira. Ali sada kao da je na traci za trčanje. Ponekad samo tupka u mestu i nešto osluškuje i nigde ne ode. Srce mu toliko lupa da se plašim da će eksplodirati. Ne može da miruje, ne može da jede, ne može da spava. Često samo stoji na sredini staze, prestravljen sopstvene senke. Gledam ga i pitam se – koga se plaši? Nema predatora u blizini, ali on je i dalje u grču, spreman da skače do iznemoglosti, da beži. Jednom je samo pao od iscrpljenosti. 

🐌 Lenjivac, najtužnija životinja

Lenjivac je odavno tu, samo što se kad-kad pojavi među ostalim životinjama. On je trom, težak, kao da je svaka dlaka na njemu natopljena kišom. Njegovi pokreti su tako usporeni. Danju spava, a kada je budan, samo gleda u jednu tačku, vireći iz neke krošnje. Čini mi se, da je najtužnija životinja u šumi – previše težak da bi poleteo, previše spor da bi pobegao... od sebe. 

🐺 Vuk koji zavija na prošlost

Uveče, čujem zavijanje vuka. Nije to zavijanje zbog gladi. To je zavijanje ranjene životinje. Kao da ga je strah da dođe bliže, jer, kažu druge životinje, ne želi da ponovo prođe situaciju u kojoj je bio. Prošlost ga vuče nazad u brlog. Iako na prvi pogled izgleda agresivno, on se zapravo plaši onoga što je jednom preživeo pa je previše oprezan. 

🐜 Svi vodimo tihe bitke

Shvatila sam nešto. Sve ove životinje nisu samo stanari u šumi. One u sebi nose ova stanja, ali ona su mogla da se zapate u bilo kojoj drugoj – kako snažnom lavu, lukavoj lisici, tako i u meni – malom mravu. Svi oni vode neke svoje bitke, a ne borbu za teritoriju.

Te unutrašnje, koje su nevidljive, a opet nimalo zanemarljive, su najteže. Zato se trudim da pomognem zeki sa anksioznošću, lenjivcu sa depresijom i vuku sa PTSP-jem.

Tihe borbe dugo traju, a ima dana kada se ne znaš nositi sa bilo kojom od njih.

 

Pitanje za čitaoce:

A koja vas životinja iz ove šume trenutno najviše podseća na vas ili nekoga koga volite?

Basna

Čudni spojevi u mojoj šumi

Ja sam samo jedan mali mrav koji živi i radi u jednoj velikoj šumi. Gledam samo svoja posla, ali imam oči da vidim i uši da čujem, čak i kada bih najradije okrenula glavu. I vidim ono što mi se ne sviđa, što ne želim, al' ko mene šta pita. A šuma k'o šuma, nastanjena je raznim životinjama. Pa... da ih upoznate.

Pored slonova, lavova i tigrova, u šumi se s vremena na vreme pojave i hijene. Verovatno bi bilo dosadno da nema raznih ptičica, onih što cvrkuću te razne tračeve pretočene u raznovrsne melodije. Majmuni se prosto podrazumevaju, jer kakva bi to šuma bila bez njih. Možda nije baš proporcionalan broj jakih i slabih životinja, ali raznolikost je zastupljena.

Ono što moju šumu čini drugačijom od ostalih je to, što su u paru životinje koje ne pripadaju istim vrstama. Tako se može videti majmun sa paunicom, lav sa zebrom, zmija sa žabom. Čudni spojevi su ovde normalni. Toliko normalni, da se iznenadiš kada vidiš par iste vrste – medveda i medvedicu ili jelena sa srnom. Retkost je ovde česta pojava. I svi nekako žive, manje-više ovako ili onako. Oni prefinjeniji gledaju samo svoja posla, ne majmunska. Dok onih drugih, što ne čiste "đubre ispred svog praga" ima svakako više. Čudna šuma u neku ruku, rekli bi. Mada, kada se uzmu u obzir te razne kombinacije, ti spojevi različitih vrsta u jednoj zajednici, ta čudnovatost više nije ni strana, ni zastrašujuća. Privikla se većina na sve to. No, ipak neki guraju svoje nosiće, da ne kažem slonovske surle, gde im nije mesto. Nekada je to simpatično, ali ne baš uvek. Kad-kad to bude iritantno a Boga mi zna biti i "opasno".

Živim ja i dalje svojim mravljim životom, i gledam samo na one koji mi nešto znače u životu. Ostale, samo okrznem pogledom ili prostrelim, zato što su mi preprečili put. Ne zanimaju me te neke koze koje se šepure pored svojih paunova. Ahhh, pa smešni su mi. Kako neće biti? Čuj molim te, koza "smotala" pauna. Pa zar treba komentar? Ili lisica, onako lukava koja pola šume može da "prevede žedne preko vode" dolijala onom smrdljivom tvoru. Tako to bude u životu.

Nisam ja tu da sudim, ali svakako pamtim, a i šuma pamti ko je gazio, a ko čuvao put.

Moja draga bića koja žive u toj šumskoj zajednici su mnogo više vredna pomena. Sa svima njima, iako su različite dobi i sorte, imam poseban odnos. Vreme sa njima prolazi u harmoniji, učenju, uzajamnom davanju i primanju...savetovanju i deljenju. Svakog novog dana, susreti sa njima su drugačiji, jedinstveni i neponovljivi.

Sva ta moja šumska bića imaju nešto što druga nemaju - dobrotu, plemenitost, iskrenost. Zato ih i čuvam, negujem i uvek sam tu za njih. Jer teško je mravu ako nema uz sebe nekog dobrog medu, slatko lane ili razigranog zeca. A i oni paze mene jer kada si "mali" svako može da te zgazi...i samo produži dalje. Jer šta je jedan mrav u milionskoj koloni?

P.S. Svako prepoznavanje je slučajnost a možda i nije.