Digitalno utočište

Koliko god da se borim između analognog i digitalnog, vreme u kojem živim ipak diktira određeni tempo i način bitisanja. Zato je moj mikrokosmos ipak – digitalan.

​Odavno sam slušala pojedince kako kažu: "Imam svoj mikrokosmos i ne zanima me šta se dešava van njega." Dugo to nisam mogla da prihvatim – da neko, pre svega, tako razmišlja, a potom da se zaista tako i ponaša. Međutim, došla sam i ja na red, verovatno među poslednjima, da svesno priznam postojanje sopstvenog unutrašnjeg sveta. Zapravo, ja njega gradim već petnaest godina, ali ga do sada nisam tako definisala.

​Ovaj moj blog je moje utočište od svega, pa i od spoljašnjeg makrokosmosa. I dok se napolju vode razne "bitke", ja se ušuškam u svoja slova i pronađem mir.

​Danas sam razgovarala sa jednom mladom doktorkom, psihijatrom. Otresita je, svesna da joj nedostaje životno iskustvo, ali otvorena da uči, baš kao što sam i ja spremna da čujem mlađe od sebe. Kroz razgovor sam joj pomenula da na svom blogu pišem o svemu – i o anksioznim stanjima, i o onoj saobraćajnoj nesreći koja mi je ostala urezana u sećanju i zauvek promenila život. Verovatno me je zato, iz najbolje namere, posavetovala da napravim pauzu i da par dana uopšte ne pišem. Valjda je mislila da će me to "kopanje" po prošlosti dodatno uznemiriti.

​Ali, ono što ona ne zna, jeste da za mene stvaranje nije "rad" koji umara – ono je disanje koje me spasava od gušenja u makrokosmosu koji je pred pucanjem. Možda je za svet napolju predah neophodan, ali u mom mikrokosmosu, slova su filter. Ne pišem ja da bih ponovo proživljavala ono ružno što mi je pre dve noći provalilo u san, već da bih ga izbacila napolje. Moje digitalno utočište nije mesto gde se drama nastavlja, već prostor gde ona prestaje da bude gospodarica mog mira. To je moj način da kažem: "Dosta je bilo, ovde ja određujem pravila."

​Čovek jednostavno nije stvoren da svakodnevno živi pod stresom. Čak i najsavršenija mašina bi se u nekom trenutku pokvarila pod tolikim opterećenjem, a kamoli naša krhka ljudska priroda.

​I zato, kada pronađete svoj mikrokosmos, gledajte da "uronite" u njega i uživate, ma kako kratko trajalo to vreme koje ćete mu posvetiti. On će vas napojiti energijom koja vam je potrebna za surovi svet van njega. I ne zaboravite – svaki naš "mikro" je delić tog velikog makrokosmosa. Ne dozvolite da mulj, talog i grozote prodru u vaš mali raj koji ste stvorili sebi za zbeg i odmor.

Umiveno siromaštvo

Siromaštvo – šta za vas znači ovaj pojam? Kako biste opisali osobu koja je siromašna? Da li pod tim pojmom podrazumevate one što prose i čeprkaju po kontejnerima ili su to možda i neki drugi ljudi?

Za mene, siromaštvo je stanje stalnog grča. To je onaj tihi, neprekidni proračun u glavi - ako kupim ovo, neću imati za ono. Siromaštvo je gubitak slobode izbora. Kada tvojim životom više ne upravljaju tvoje želje, već isključivo tvoji računi, ti si siromašan.

Danas je moj "okidač" bio jedan momak na ulici. Prodavao je pozorišne karte, nudio ih u pola cene, sa onim entuzijazmom nekoga ko veruje da nudi ulaznicu za bolji svet. Morala sam da ga odbijem. Taj jednostavni odgovor  "ne" pokrenuo je lavinu. U psihologiji se često priča o okidačima za anksioznost, ali retko ko pominje ove svakodnevne, tihe udarce koji prave kuršlus u organizmu. Taj trenutak odbijanja nije bio samo štednja - bio je to i fizički bol, tuga koja te podseti gde se tačno nalaziš na toj nevidljivoj mapi moći. Taj okidač nije rezervisan samo za teška psihička stanja. On dolazi iz realnosti koja te guši dok ne postane anksioznost.

Kada kažemo "siromašna osoba", većina ljudi odmah pomisli na vizuelne ekstreme - ljude u iscepanoj odeći, koji preturaju po kontejneru, kupovinu po pekarama koje prodaju upola cene ono što se nije prodalo tokom celog dana. To je vidljivo siromaštvo, koje društvo često ignoriše jer je previše bolno za gledanje. A možda i nije. Možda ovo društvo i ne zanimaju ljudi koji žive na ivici.

Međutim, mnogo je opasnije ono "umiveno" tj. nevidljivo siromaštvo. To su obično ljudi koji imaju staru ali čistu, ispeglanu košulju, oni koji plaćaju račune na vreme, ali nakon toga žive na barenom krompiru do sledećeg primanja. Ti ljudi skoro uvek izbegavaju sva druženja, pa i rođendane, jer nemaju novca za poklon. I da naglasim, to su i oni koji su nekada ispratili svaku premijeru filma ili pozorišne predstave, a sada ne mogu da kupe ni karte na popustu.

Čega se još odreći a da ostaneš da hodaš po ivici, da ne sklizneš na onu drugu stranu - stranu koja liči na fijasko? I gde prestaje čovek, a počinje preživljavanje?

Prvo odlaze sitni luksuzi, pa onda oni krupniji. Onog momenta kada ne možeš da sakriješ da ti je kosa neuredna jer je frizer postao misaona imenica, kada se suzdržavaš da se nasmeješ jer ti osmeh kvare zubi koji nedostaju. Taj "fijasko" je zapravo više strah da će nas drugi videti onakvima kakvi se plašimo da postajemo.

Svi ti blještavi izlozi, reklame za koncerte i nove filmove... Oni više nisu poziv na zabavu, već provokacija. Svaki bilbord te podseća na ono što više ne možeš da priuštiš.

Da li je taj klizav teren zapravo stid? Dokle god uspevaš da sakriješ grč u očima dok plaćaš na kasi, ti si "na ovoj strani". Ali postoji strah od onog momenta kada će tvoj novčanik postati providan, a borba za goli život - javna.

Čega se još odreći, a da ne postaneš samo broj u statistici "socijalno ugroženih"? Svaki korak gradom je balansiranje na žici. Sa jedne strane je ovaj privid normalnosti, ispeglana košulja i uredna frizura, a sa druge... onaj ambis u kojem te niko ne vidi i niko ne čuje.

Taj fijasko nije samo moj, on je dijagnoza sveta koji nas uči da vredimo ukoliko možemo da platimo ulaznicu za sopstveni život.

Kada telo kaže dosta

Mislila sam da su zidovi koje sam gradila oko sebe konačno postali neprobojni. Da sam naučila da balansiram, da sam „očvrsnula“. A onda je došao dan koji mi je srušio tu iluziju kao kulu od karata.

Đavolak sa levog ramena je baš bio raspoložen. I pored loših dešavanja iz prethodnog, vrlo kratkog perioda, dan je sručio na mene strepnju, zabrinutost i vesti bez „popravnog“. Odjednom su me tuđe sudbine razvukle do pucanja.

Pitala sam se da nisam možda na nekom testu izdržljivosti? Ako jesam, neka mi neko kaže - "Jesi". Gde je onaj anđeo sa desnog ramena kada mi najviše treba? Da li me je možda zaštitio a da nisam toga svesna?

Dovela sam sebe u stanje blagog paničnog napada. Odjednom, to više nisu bile samo tuđe priče - sve sam ih izvrtela u glavi nekoliko puta i telo je počelo da se buni. I nije to bio samo tremor ruku, celo telo je drhtalo nekontrolisano. Čekala sam da lek proradi, ali minuti su bili kao sati. Ta unutrašnja borba - bila je borba da se vratim u "normalu". I činila mi se kao večnost.

Platila sam taj dan svojim tankim živcima. Shvatila sam, dok sam cela drhtala, da ne mogu da se razapnem na više strana, a da mi psiha ostane netaknuta. Svaka informacija koju sam primila bila je novi nemir, bodež koji je gađao pravo u nerv.

Najviše od svega me je zabolelo saznanje da još uvek ne vodim brigu o sebi koliko je potrebno. Opet nisam sebi bila prioritet, opet sam dozvolila da me tuđe brige „sprže“ jer nisam znala sebi da kažem: "Dosta, ovo je previše."

Sada, dok kuckam ove reči, ruke su mirne, ali je lekcija ostala urezana: Nisam ojačala tako što sam naučila da trpim više. Ojačaću tek kada naučim da se zaštitim. Ovo sebi više ne smem da uradim. Dugujem to onoj devojčici u sebi koja se tog "preplavljenog dana" toliko plašila.

Da li je izdaja pustiti tugu da ode?

Postoje dani kada reči jednostavno nisu dovoljne da opišu težinu koju nosim u grudima. Uvek mi nedostaje još nešto, još taj jedan delić slagalice, da bih tu težinu mogla da uobličim. Dugo sam razmišljala kako da je nazovem, kako da je opišem, i shvatila sam da čak i reč "predstaviti" zvuči previše jednostavno, skoro pogrešno. Tuga se ne predstavlja; ona se ne izlaže kao slika na zidu. Ona se živi, ona pritiska, ona preplavljuje. Ovih dana ja živim upravo takve dane – one u kojima moja osećanja daleko prevazilaze jezik kojim govorim.

Uvek se nađu dežurni savetnici da mi pričaju o tome kako treba „prevazići“ loša stanja, kako treba „pobediti“ tugu i krenuti dalje. Ali niko ne zna da mi kaže šta se dešava kada ta tuga ne želi da ode – ili još gore, kada ja sama još uvek nisam spremna da je pustim. Ovaj tekst je nastao u trenucima kada je tišina postala preglasna, a suze jedini preostali način da se prodiše. Ovo je moja istina o borbi sa dve „prijateljice“ koje nisam zvala na kafu, a koje su ipak odlučile da se usele bez pitanja.

Kako se zove tuga koja vas uzme pod svoje i drži kao taoca? Okovana njenim lancima, ne uspevam da joj objasnim da mi ona nije najbolja prijateljica, iako se upravo tako ponaša. Plačem već danima. Suze same kreću, a ja ih ne sputavam - mislim da bi me ugušile kada bih pokušala da ih zadržim. Moje telo još uvek zadrhti onim prepoznatljivim nemirom kada ova druga „prijateljica“, anksioznost, odluči da se pravi važna. „Druženje“ je u toku i neprijatno je. Ali, kada je tuga bila prijatna?

Zagrlila me je čvrsto, onako kako grliš nekog svog koga dugo nisi videla, pa se raduješ svim čulima. Na trenutke imam osećaj da se implementirala u mene. Više je ne osećam kao strano telo, što je zastrašujuće. Kao da ne treba da ode; kao da bi njen odlazak značio još jedan, konačan gubitak.

Pustiti je da ode činilo bi se kao izdaja. Da li je svesno čuvam? Jesam li nesvesno dozvolila da pusti korenje u meni? Jesam li se ja to „pokvarila“?

Onaj deo mene koji je kao mašina i dalje radi po komandi. Donekle sam funkcionalna. Ali onaj drugi deo, emocionalni – on me razara i lomi u paramparčad. Zbog njega sam rastrojena, anksiozna, u stalnom iščekivanju sledećeg paničnog napada. To me iscrpljuje toliko da se osećam kao da sam lično upregla volove i ceo dan orala zemlju.

Možda ipak nisam „pokvarena“. Možda je ovo samo moj način da preživim ono što se rečima ne može obuhvatiti. Dok sedim u ovom tesnom zagrljaju tuge i anksioznosti, učim da ne bežim od sebe, čak ni kada se taj susret čini nepodnošljivim. Možda će sutra biti lakše, a možda će tuga samo promeniti boju. Do tada, puštam suze da teku, jer one su jedini dokaz da je taj izlomljeni deo mene i dalje itekako živ.

A vi? Da li ste i vi nekada čuvali svoju tugu kao najvrednije blago, plašeći se da će, ako ona ode, ostati samo nepodnošljiva praznina?

Prošla godina mi je „uzela“ sebe

Danas je 6. januar, Badnji dan. I približava se godišnjica saobraćajne nesreće. Već polako osećam blagu anksioznost kako se bliži taj dan - 27. januar.

Nije to panika.

Više je tiha napetost u telu, onoga što pamti a što bih ja volela da zaboravim.

Iako je to po crkvenom kalendaru Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve i ujedno školska slava, za mene je to dan kada sam, prosto rečeno, ostala živa.

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće.

https://saranijagara.blogspot.com/2025/10/borba-sa-posttraumatskom-anksioznoscu.html?m=1

Ali tišina koja usledi nakon tih pitanja me podseti da se vreme ne vraća unazad.

Osvrćući se na 2025. godinu, mimo tog nemilog događaja i niza zdravstvenih problema koji su usledili, vidim je kao godinu „preuređenja“. I onog vidljivog, spoljašnjeg, i onog tihog, unutrašnjeg - koji je prosto presložio sve što sam bila.

2025. godina mi je uzela sebe

kakvu sam poznavala.

Ostavila mi je neku drugu -

oprezniju, sporiju, ali prisutniju.

I još uvek se upoznajemo.

Dok su se smenjivala sva četiri godišnja doba, ja sam ostala na istom mestu - bukvalno. Najdublja promena dogodila se u meni. Učila sam da dišem tehnikama, hodam bez nervoze i panike. Svet oko mene se menjao, nastavljao dalje, uobičajenim ritmom.

U tom „preuređenju“ promenio se i krug ljudi oko mene. Neki su se udaljili tiho - bez drame, bez sukoba, bez objašnjavanja. A drugi su se isto tako tiho pojavili, tačno onda kada je trebalo. Onako, kako samo život zna da namesti. Ne bučno. Ne spektakularno.

Pitam se... da li bismo se ikada zaista upoznali, ti ljudi i ja, da me taj dan nije zaustavio. Ponekad se pogledam u ogledalo i tražim onu staru sebe. Onu koja nije mislila da gospodari svakom situacijom, ali je živela u uverenju da upravlja sopstvenim koracima.

Ali nje više nema.

🌳 Šumska psihologija

 

*Kada mrav posmatra anksioznost, depresiju i PTSP *

Sećate me se ako ste pročitali "Basnu" 

Živim i dalje svojim mravljim životom. Svakodnevno posmatram tu moju šumu, pratim tragove, gledam čudne spojeve i one koje volim. Ali u poslednje vreme, u šumi se nešto čudno dešava. Neke životinje o kojima sam ranije pisala, a ima i novopridošlih, kao da su izgubile kompas. Mada, ni ja ne mogu da se pohvalim svojom orjentacijom ili spokojem.

🐇 Zec na traci za trčanje

Zec, ko zec, hop-hop. Uvek u pokretu, nije imao mira. Ali sada kao da je na traci za trčanje. Ponekad samo tupka u mestu i nešto osluškuje i nigde ne ode. Srce mu toliko lupa da se plašim da će eksplodirati. Ne može da miruje, ne može da jede, ne može da spava. Često samo stoji na sredini staze, prestravljen sopstvene senke. Gledam ga i pitam se – koga se plaši? Nema predatora u blizini, ali on je i dalje u grču, spreman da skače do iznemoglosti, da beži. Jednom je samo pao od iscrpljenosti. 

🐌 Lenjivac, najtužnija životinja

Lenjivac je odavno tu, samo što se kad-kad pojavi među ostalim životinjama. On je trom, težak, kao da je svaka dlaka na njemu natopljena kišom. Njegovi pokreti su tako usporeni. Danju spava, a kada je budan, samo gleda u jednu tačku, vireći iz neke krošnje. Čini mi se, da je najtužnija životinja u šumi – previše težak da bi poleteo, previše spor da bi pobegao... od sebe. 

🐺 Vuk koji zavija na prošlost

Uveče, čujem zavijanje vuka. Nije to zavijanje zbog gladi. To je zavijanje ranjene životinje. Kao da ga je strah da dođe bliže, jer, kažu druge životinje, ne želi da ponovo prođe situaciju u kojoj je bio. Prošlost ga vuče nazad u brlog. Iako na prvi pogled izgleda agresivno, on se zapravo plaši onoga što je jednom preživeo pa je previše oprezan. 

🐜 Svi vodimo tihe bitke

Shvatila sam nešto. Sve ove životinje nisu samo stanari u šumi. One u sebi nose ova stanja, ali ona su mogla da se zapate u bilo kojoj drugoj – kako snažnom lavu, lukavoj lisici, tako i u meni – malom mravu. Svi oni vode neke svoje bitke, a ne borbu za teritoriju.

Te unutrašnje, koje su nevidljive, a opet nimalo zanemarljive, su najteže. Zato se trudim da pomognem zeki sa anksioznošću, lenjivcu sa depresijom i vuku sa PTSP-jem.

Tihe borbe dugo traju, a ima dana kada se ne znaš nositi sa bilo kojom od njih.

 

Pitanje za čitaoce:

A koja vas životinja iz ove šume trenutno najviše podseća na vas ili nekoga koga volite?

TRIGGER

💣 Okidač ili Trigger?  

Pitanje je terminologije, ali bol je isti. Danas smo na grupnoj terapiji opet pričali strahu. To je lepeza tema, puna nijansi. Odmah smo zaronili u lične ponore. A onda je progovorila jedna mlada žena, opisujući svoj strah vezan za vožnju autobusom.

🛑 Trenutak paralize (Freeze reakcija)

Njen glas, njene reči, su prodirale do same srži mog bića. Opisivala je detalje svog straha. Ja...kao da sam se u trenu skamenila i prestala da dišem. To je bio trenutak paralize – stanje zamrznutosti (freeze reakcija) stanje, koje nikada do sada nisam doživela.

Želela sam da ustanem, da odem, da prestanem da slušam nešto što me je ponovo guralo u sećanje. Ali, bila sam zakovana za stolicu. Ta nesposobnost da kontrolišem sopstvene pokrete, bila je skoro jednako zastrašujuća kao i sam trigger. Moj mozak je procenio da je opasnost ponovo stvarna i reaktivirao je moj instinkt za preživljavanje. Kao da sam se izdvojila u drugu dimenziju. Nisam mogla da se nadovežem na priču – bila sam blokirana i fizički i psihički. To je ono što trigger radi: izoluje nas usred gužve.

Trigger koji me je potpuno paralisao. Govorim o emotivnom mehanizmu koji baca nazad u traumu, a ne o nekom mehaničkom delu. Trigger je postao moja bolna stvarnost. Neću se pravdati što koristim stranu reč, jer u psihološkom kontekstu, ona nosi preciznost. Važno je pronaći reči – bile one srpske ili engleske – da opišem bol koji me muči.

🔍 Moj strah nije "Tek Tako"

Iako možda neki smatraju da je strah od autobusa preteran, on je za mene apsolutno realan i opravdan. Moj strah ima svoje ime, datum i posledice, jer sam preživela saobraćajnu nesreću o kojoj sam u nekoliko postova pisala. Zbog toga, trenutak kada je pomenuta žena počela da govori, više nisam bila u terapijskoj sobi. Čula sam je ali nisam mogla da reagujem. Ona je postepeno i upornošću prevazišla taj problem. Ja svoj strah i dalje strahujem.

Trenutak olakšanja došao je kada su pomenuti neki drugi strahovi, čak i onaj što ga verovatno svi imamo - strah od smrti, nije mi bio strašan. Delimično sam se vratila u sadašnjost i uspela da čujem jedan odličan rezime današnje teme. Ipak, moje telo je bilo prikovano za stolicu, dok je pola mozga i dalje obrađivalo traumu.

Kada se terapija završila, razgovori sa par korisnika su mi bili teški ali lekoviti. Oči su suzile, ali se nisam olakšala plakanjem.

✍️ Od teskobe do teksta

Pisanje je, za mene, oduvek bio način da se oslobodim tereta – da prevedem haos iz glave u uređene rečenice. I to upravo radim sada, iako sam još u nekom blagom šoku. Pišem, iako osećam taj blagi šok i razmišljam o novitetu - zaleđenosti.

Ta freeze reakcija, iako bolna i nova, samo je još jedan putokaz u mom terapijskom procesu. Ona mi govori da se mora nastaviti sa radom na traumi. Jer telo koje reaguje, leči se.

---

Sliku generisao ChatGPT

Borba sa posttraumatskom anksioznošću

Telo pamti, um pokušava da preživi.

Neke rane ne zarastu, ali naučimo da hodamo s njima. Ovo je priča o borbi koja traje -  tiho, uporno, iskreno.

Tihi, nevidljivi rat

Ovo nije priča o ozdravljenju. Nije ni priča o kraju bola. Ovo je priča o svakodnevnoj borbi - tihom, nevidljivom ratu koji se vodi između tela koje pamti i uma koji pokušava da preživi. Pišem je jer ćutanje boli više od priznanja, i jer će možda neko, čitajući ove redove, prepoznati i svoj dah pod teretom straha.

Anksioznost mi diše za vratom

Anksioznost mi diše za vratom. Prati me od saobraćajne nesreće. Od tada, svaki zvuk kočnica u iščekivanju udarca, oživi onaj trenutak.

Nekad se sakrije — danima je ne primetim, pomislim da je možda otišla. A onda, iz čista mira, „iskoči iz žbuna“. U prodavnici, na semaforu, dok stojim u nekom redu. Stegne mi grlo i ramena, kao da me nečija ruka povlači nazad u onaj sudar. Ljudi oko mene pričaju, smeju se, a ja pokušavam tehnikom disanja 4-7-8 da smirim nadolazeće nemire. Znam da je to samo u mojoj glavi, ali telo ne zna. Telo pamti i ne zaboravlja.

Kad me ščepa, sva čula se okrenu ka meni samoj. Čujem svoje srce kako lupa, kao da odjekuje u grudima. Usta su suva, dah kratak i plitak. U glavi mi je vrteška koju pokušavam zaustaviti. Kažu ljudi: „Idi, prošetaj se, biće ti bolje.“ A kako da šetam, kada noge nisu moje? Kao da hodam po neravnom terenu koji u nekom trenutku može da me saplete.

Poslednje atome snage trošim na disanje — ono svesno, vežbano, brojim u sebi do četiri, pokušavam da ubedim telo da je sve u redu. Nekad uspe, nekad ne. Plašim se brze vožnje, škripe kočnica, naglog skretanja. U glavi mi se unapred odmotava scenario nesreće, ali sada nov, ne onaj stari. Moj um ga stvara kao film u kojem sam uvek glavna uloga i uvek se završava isto — jakim udarcem, zvukom lomljave, oblakom guste prašine... i mrakom.

Simbol smrti na sedištima

Četiri meseca sam pričala sa psihijatrom i psihologom. Četiri meseca sam išla na grupne terapije, slušala tuđe priče, pokušavala da pronađem utehu u njihovim rečenicama. Pijem lekove, redovno, kako su rekli, da ublažim sve manifestacije anksioznosti, da mogu da dišem bez bola. I pomažu, donekle.

Samo, ja više ne smem da sednem u onaj prokleti autobus. On je za mene postao simbol smrti. Sam pogled na njega mi je dovoljan da mi telo zadrhti.

Kao da je tamo, među tim sedištima, ostao deo mene koji nikada nije izašao.

Pokušala sam nekoliko puta da se vozim, da se suočim sa tim. Kratke relacije, pa malo duže. Svaki put se završilo napadom panike. Posle svake „akcije“ bila sam bolesna dva dana. Isceđena, prazna, beživotna. Nisam tada korisna ni sebi ni drugima. Ta nesreća je ostavila predubok trag u meni. Ne znam da li ću ikada moći da se oslobodim tog straha.

Na jednoj seansi sam rekla psihologu da me moj um štiti. Jer da ponovo sednem u taj autobus, istom trasom, moj organizam bi to doživeo kao kraj. Verujem u to više nego u bilo šta drugo. Volela bih da me neko razoruža od tog straha i ubedi da mi se ništa neće desiti. To traže moje telo i moj um. I dalje se borim. Svaki dan.

Život sa komadom stakla u mesu

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće. Tih nekoliko sekundi urezalo se u mene kao oštar komad stakla u meso.

I kad zatvorim oči, još uvek vidim svetla, čujem zvuke, ljude koji viču, dozivaju u pomoć. Sve što sam bila pre tog trenutka ostalo je tamo, u zdrobljenom autobusu, kršu metala i stakla.

Od tada živim sa oprezom. Ne onim zdravim, već preteranim, bolnim, koji mi ne dozvoljava da dišem slobodno. Kad moram da izađem, planiram sve unapred: kojim putem ću, koliko će da traje, gde mogu da zastanem ako osetim nadolazeći talas. Ljudi misle da sam smirena, da sve imam pod kontrolom. A istina je da svaka moja odluka počinje sa pitanjem: hoću li moći da izdržim?

Oblačenje rane

U trenucima kad mi anksioznost diše za vratom, ja se borim tihim oružjem: disanjem, brojanjem, pogledom u neki predmet... Pogledam u svoje ruke i podsetim se da su još uvek moje, da nisam tamo. Ali moje telo me često izda. I onda sve krene iz početka -  borba, iscrpljenost, tihi poraz.

Ne znam dokle će ovo trajati. Kažu da vreme leči, ali ja ponekad mislim da vreme samo uči kako da živiš sa ranom, da je ne diraš previše, da je oblačiš svakog jutra zajedno sa odećom. Ja živim sa svojom ranom. I svakog dana iznova biram da ustanem, da dišem, da pokušam. Možda će me samo retki shvatiti - to jeste borba, ali to je i moj način da ostanem tu, gde sam živa.

Ako se i ti boriš sa anksioznošću ili posledicama traume — znaj da nisi sam(a). Borba ne mora da bude tiha.

Od uroka do trauma

Zašto smo devedesetih išli kod vidovnjaka, a danas imamo online seanse sa terapeutima?

Devedesete su bile doba nestašice, inflacije i snalaženja. Ispod slamarice se čuvala svota za "crne dane", a odgovore smo tražili u mistici. Posećivali smo vidovnjake, bele magove i astrologe, slepo verujući u moć zlih čini i lošeg rasporeda zvezda. Davali smo im i ono ispod slamarice, podvrgavajući se ritualima i noseći amajlije samo da nas "raščine". Živeli smo u haosu, ali i u ubeđenju da će nam magija srediti život. Vidovnjaci su koristili jezik misterije da bi dominirali, dobro zarađujući na tuđim problemima. Cena nade bila je visoka, ali je pružala brzi trenutak emotivnog olakšanja.

Danas, u eri AI, dronova i tehnološkog buma, preplavljeni smo life coach-evima, online terapeutima i ostalim digitalnim sveznalicama. Na prvi pogled, ovi fenomeni nemaju ništa zajedničko. A da li je tako? U suštini, oni su samo različite strane iste medalje.

Naša suštinska potreba za odgovorima nije se promenila; samo je vidovnjak dobio novo, digitalno ruho.

U eri društvenih mreža, na scenu stupaju digitalni gurui. Model ponašanja naizgled je isti: brzo i što više zaraditi od naivnih ljudi. Ti isti ljudi lako bivaju ubeđeni da nisu rešili traume iz detinjstva, da im je mindset loš i da su jedini krivci što im loše ide u životu. Jezik misterije zamenjen je korporativnim žargonom, a magovi su dobili titule poput life coach-a, mentora ili eksperta za "energetski protok." Stiče se osećaj da se mentalno zdravlje može kupiti i da je sporost terapije znak neefikasnosti.

Uzroci naših problema više nisu zle čini, već toksični ljudi, nedostatak postavljanja granica i, naravno, loš mindset. Digitalni gurui nam prvo ponude besplatan, viralni sadržaj (TikTok klipove o ADHD-u ili anksioznosti), a posle nas ubeđuju da će nam život biti ispunjeniji ako se prijavimo na neki webinar ili online kurs. Imamo poplavu "stručnjaka" – kvazi-psihoanalitičara, tj. kursadžija koji su psihologiju unizili, tretirajući je kao banalne stvari, a ne kao veoma delikatno područje ljudskog uma. Sve više se upada u kandže modernih magova koji nisu ni školovani niti imaju životnog iskustva da bi savetovali. Ali, za cenu se ne pita – poverenje je kupljeno marketingom.

Ako smo mislili da smo se sa mindsetom i algoritmima oslobodili potrebe za ritualima, varamo se. Današnja magija je samo digitalizovana i zvuči mnogo "naučnije."

Gde su Pravi Stručnjaci?

U celom tom haotičnom digitalnom svetu, ipak postoje pravi, školovani ljudi – psihijatri, psiholozi i psihoanalitičari. Oni se, međutim, ne promovišu agresivno kao ovi instant-gurui. Njihov rad zahteva etičnost, godine školovanja i spor, posvećen rad s klijentima. Zato je malo verovatno da ćete ih videti u viralnim TikTok klipovima kako obećavaju brzinsko "raščinjavanje" trauma – jer pravo rešavanje problema nikada nije instant.

Od vidovnjaka do life coach-eva, mi zapravo ne plaćamo rešenje, već plaćamo privremeni prestanak brige.

Na kraju, cilj ostaje isti: brzo rešenje za kompleksne probleme. Bilo da je to amajlija koja štiti od crne magije, ili kurs koji obećava finansijsku slobodu za sedam dana – suština je u trenutku nade i rasterećenja. Generacije su se promenile, mediji su se promenili, ali je suštinska potreba da kupimo malo mira i odgovora ostala konstanta.

Šta je po vama opasnije: verovanje u uroke i magiju ili preterano oslanjanje na brze online dijagnoze i life coaching?

Trauma - dželat mentalnih okova

Nedavno sam počela čitati knjigu "Dželat ljubavi" Irvina D. Yaloma, po preporuci moje psihološkinje. Jedna od priča, po kojoj knjiga i nosi naziv, podstakla me je da napišem ovaj post.

Yalom, poznati psihijatar i psihoterapeut, je svoje seanse pretočio u priče. "Dželat ljubavi" je priča o Telmi, starijoj ženi koja je potražila pomoć zbog neuzvraćene, opsesivne ljubavi prema svom mnogo mlađem terapeutu, čiji je pacijent bila pre osam godina. Iako su u knjizi imena, mesta i ostali detalji izmenjeni (zbog zaštite pacijenata), u jednom trenutku sam se zapitala: kako je Telma, inače u sedmoj deceniji života, potražila stručnu pomoć zbog ljubavnih jada, a ja... zbog prokletog autobusa?

Telmina "drama" na prvi pogled zvuči grandiozno i filmski, dok je moja borba nekako prizemna. Ipak, shvatila sam da anksioznost ne pravi razliku između romantične tragedije i prevoznog sredstva.

Povreda koja se ne vidi

Moj strah od vožnje autobusom nije nastao iz hira. On je rezultat traume. Pre osam meseci sam bila jedna od povređenih u autobuskoj nesreći. Iako su fizičke povrede zarasle, moj um je zadržao taj osećaj bespomoćnosti i iznenadnog gubitka kontrole. Još uvek ne mogu da uđem u taj "prokleti autobus". Moje telo reaguje pre nego što um stigne da razmisli. Srce kuca kao da trčim maraton. Osećam mučninu, vrtoglavicu i imam neodoljivu potrebu da pobegnem – hitno, sada. Javlja se katastrofično razmišljanje: "Šta ako se desi ponovo? Šta ako ne mogu da izađem? Šta ako poginem?" Za mene je ulazak u taj autobus "mission impossible", ali bez Toma Cruisea.

Ta posttraumatska reakcija mi je ukrala slobodu kretanja.

Rado bih se menjala sa Telmom, iako je fiktivni lik. Ali, možda sam tek čitajući njenu priču shvatila da suština psihoterapije nije u razlogu dolaska, već u posledici.

Telma ne prihvata da je njena romansa bila samo kratka avantura, pa je zarobljena u opsesiji i neprihvatanju gubitka, za razliku od mene koja prihvatam da je život nepredvidiv i da rizik postoji, ali sam i dalje zarobljenica unutrašnjih stanja koja me sprečavaju da živim normalnije.

Njena priča govori o opsesivnoj ljubavi, moja o parališućem strahu, ali obe govore o istoj stvari: borbi za oslobađanje života od mentalnih okova.

Anksioznost me i dalje sprečava da uđem u autobus. Taj moj strah nije "običan". On je važan i zaslužuje da se o njemu priča.

Možda bi trebalo da pronađem svog Irvina koji će moje strahove i sva doživljena anksiozna stanja pretočiti u priče? Ili sam ja sama sebi svoj Irvin???

*slika je preuzeta sa interneta*