Telo pamti, um pokušava da preživi.
Neke rane ne zarastu, ali naučimo da hodamo s njima. Ovo je priča o borbi koja traje - tiho, uporno, iskreno.
Ovo nije priča o ozdravljenju. Nije ni priča o kraju bola. Ovo je priča o svakodnevnoj borbi - tihom, nevidljivom ratu koji se vodi između tela koje pamti i uma koji pokušava da preživi. Pišem je jer ćutanje boli više od priznanja, i jer će možda neko, čitajući ove redove, prepoznati i svoj dah pod teretom straha.
Anksioznost mi diše za vratom. Prati me od saobraćajne nesreće. Od tada, svaki zvuk kočnica u iščekivanju udarca, oživi onaj trenutak.
Nekad se sakrije — danima je ne primetim, pomislim da je možda otišla. A onda, iz čista mira, „iskoči iz žbuna“. U prodavnici, na semaforu, dok stojim u nekom redu. Stegne mi grlo i ramena, kao da me nečija ruka povlači nazad u onaj sudar. Ljudi oko mene pričaju, smeju se, a ja pokušavam tehnikom disanja 4-7-8 da smirim nadolazeće nemire. Znam da je to samo u mojoj glavi, ali telo ne zna. Telo pamti i ne zaboravlja.
Kad me ščepa, sva čula se okrenu ka meni samoj. Čujem svoje srce kako lupa, kao da odjekuje u grudima. Usta su suva, dah kratak i plitak. U glavi mi je vrteška koju pokušavam zaustaviti. Kažu ljudi: „Idi, prošetaj se, biće ti bolje.“ A kako da šetam, kada noge nisu moje? Kao da hodam po neravnom terenu koji u nekom trenutku može da me saplete.
Poslednje atome snage trošim na disanje — ono svesno, vežbano, brojim u sebi do četiri, pokušavam da ubedim telo da je sve u redu. Nekad uspe, nekad ne. Plašim se brze vožnje, škripe kočnica, naglog skretanja. U glavi mi se unapred odmotava scenario nesreće, ali sada nov, ne onaj stari. Moj um ga stvara kao film u kojem sam uvek glavna uloga i uvek se završava isto — jakim udarcem, zvukom lomljave, oblakom guste prašine... i mrakom.
Četiri meseca sam pričala sa psihijatrom i psihologom. Četiri meseca sam išla na grupne terapije, slušala tuđe priče, pokušavala da pronađem utehu u njihovim rečenicama. Pijem lekove, redovno, kako su rekli, da ublažim sve manifestacije anksioznosti, da mogu da dišem bez bola. I pomažu, donekle.
Samo, ja više ne smem da sednem u onaj prokleti autobus. On je za mene postao simbol smrti. Sam pogled na njega mi je dovoljan da mi telo zadrhti.
Kao da je tamo, među tim sedištima, ostao deo mene koji nikada nije izašao.
Pokušala sam nekoliko puta da se vozim, da se suočim sa tim. Kratke relacije, pa malo duže. Svaki put se završilo napadom panike. Posle svake „akcije“ bila sam bolesna dva dana. Isceđena, prazna, beživotna. Nisam tada korisna ni sebi ni drugima. Ta nesreća je ostavila predubok trag u meni. Ne znam da li ću ikada moći da se oslobodim tog straha.
Na jednoj seansi sam rekla psihologu da me moj um štiti. Jer da ponovo sednem u taj autobus, istom trasom, moj organizam bi to doživeo kao kraj. Verujem u to više nego u bilo šta drugo. Volela bih da me neko razoruža od tog straha i ubedi da mi se ništa neće desiti. To traže moje telo i moj um. I dalje se borim. Svaki dan.
Život sa komadom stakla u mesu
Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće. Tih nekoliko sekundi urezalo se u mene kao oštar komad stakla u meso.
I kad zatvorim oči, još uvek vidim svetla, čujem zvuke, ljude koji viču, dozivaju u pomoć. Sve što sam bila pre tog trenutka ostalo je tamo, u zdrobljenom autobusu, kršu metala i stakla.
Od tada živim sa oprezom. Ne onim zdravim, već preteranim, bolnim, koji mi ne dozvoljava da dišem slobodno. Kad moram da izađem, planiram sve unapred: kojim putem ću, koliko će da traje, gde mogu da zastanem ako osetim nadolazeći talas. Ljudi misle da sam smirena, da sve imam pod kontrolom. A istina je da svaka moja odluka počinje sa pitanjem: hoću li moći da izdržim?
Oblačenje rane
U trenucima kad mi anksioznost diše za vratom, ja se borim tihim oružjem: disanjem, brojanjem, pogledom u neki predmet... Pogledam u svoje ruke i podsetim se da su još uvek moje, da nisam tamo. Ali moje telo me često izda. I onda sve krene iz početka - borba, iscrpljenost, tihi poraz.
Ne znam dokle će ovo trajati. Kažu da vreme leči, ali ja ponekad mislim da vreme samo uči kako da živiš sa ranom, da je ne diraš previše, da je oblačiš svakog jutra zajedno sa odećom. Ja živim sa svojom ranom. I svakog dana iznova biram da ustanem, da dišem, da pokušam. Možda će me samo retki shvatiti - to jeste borba, ali to je i moj način da ostanem tu, gde sam živa.
Ako se i ti boriš sa anksioznošću ili posledicama traume — znaj da nisi sam(a). Borba ne mora da bude tiha.
