Zašto i dalje biram reči

Ponekad me pitaju kako jedna analogna žena funkcioniše u ovom digitalnom, ubrzanom svetu, gde se informacije prenose brzinom svetlosti, a trenuci traju koliko i jedan "skrol" na ekranu. Moj odgovor je uvek isti: zapravo nije teško. Jer, kada nešto radite iz čiste ljubavi, a ne zbog nagrada i fanfara, svet odjednom prestane da bude komplikovan. U toj jednostavnosti pisanja ja pronalazim svoj mir.

Blog naspram vloga

Za mene blog funkcioniše kao neka vrsta digitalnog dnevnika ili moje lične "svaštare". On trpi popravke, dopisivanja i pruža strukturu koja je daleko preglednija od beskonačne gomile video-klipova.

Pisanje je zanat koji trpi brisanje. Svaka precrtana reč i svaki pažljivo odabran zarez su dokaz poštovanja prema onome ko će te redove sutra čitati. U svetu instant videa, tekst je retka prilika da budemo precizni u svojim osećanjima. Pisana reč ostavlja jasniji trag koji je lakše pretražiti i kojem se lakše vraća čak i posle mnogo godina.

Dok je kod vloga sve servirano – i slika i ton – kod bloga ja dajem reči, a čitalac sam gradi scenografiju. To stvara neraskidivu, intimniju vezu, jer svako ko čita moje redove, tu priču doživljava na svoj unikatan način, bojeći je sopstvenim emocijama.

Vlog je bljesak, blog je trag

U svetu koji je postao previše bučan i gde svi traže pažnju glasnim efektima, ostati dosledan pisanju za mene je svestan izbor - tišine i fokusa umesto vike i agresivne montaže.

Pisana reč ne stari. Video-zapis može delovati zastarelo zbog tehnike koja ga prati, ali iskrena priča o ljudskom doživljaju, napisana pre deset godina, zvuči jednako sveže i danas. Rečima ne treba najnovija rezolucija da bi doprle do srca.

Vlog je često "brza hrana" koja se konzumira u hodu i zaboravlja čim krene sledeći snimak. Blog je, s druge strane, spora večera uz razgovor. On traži da se čitalac smiri i posveti mojim redovima.

U pisanju nema montiranja emocija

Iako je blog samo platforma, postovi koje godinama gradim na svom prostoru su moja digitalna zaostavština. Svaki od njih je jedan dragoceni delić slagalice mog života koji se ne može samo "premotati" kao video. On se mora proživeti kroz čitanje. Jer na kraju dana, reč je jedini trag koji istinski ostaje.

Zato, hvala vam što ste i danas izabrali da čitate, a ne samo da gledate.

Digitalno utočište

Koliko god da se borim između analognog i digitalnog, vreme u kojem živim ipak diktira određeni tempo i način bitisanja. Zato je moj mikrokosmos ipak – digitalan.

​Odavno sam slušala pojedince kako kažu: "Imam svoj mikrokosmos i ne zanima me šta se dešava van njega." Dugo to nisam mogla da prihvatim – da neko, pre svega, tako razmišlja, a potom da se zaista tako i ponaša. Međutim, došla sam i ja na red, verovatno među poslednjima, da svesno priznam postojanje sopstvenog unutrašnjeg sveta. Zapravo, ja njega gradim već petnaest godina, ali ga do sada nisam tako definisala.

​Ovaj moj blog je moje utočište od svega, pa i od spoljašnjeg makrokosmosa. I dok se napolju vode razne "bitke", ja se ušuškam u svoja slova i pronađem mir.

​Danas sam razgovarala sa jednom mladom doktorkom, psihijatrom. Otresita je, svesna da joj nedostaje životno iskustvo, ali otvorena da uči, baš kao što sam i ja spremna da čujem mlađe od sebe. Kroz razgovor sam joj pomenula da na svom blogu pišem o svemu – i o anksioznim stanjima, i o onoj saobraćajnoj nesreći koja mi je ostala urezana u sećanju i zauvek promenila život. Verovatno me je zato, iz najbolje namere, posavetovala da napravim pauzu i da par dana uopšte ne pišem. Valjda je mislila da će me to "kopanje" po prošlosti dodatno uznemiriti.

​Ali, ono što ona ne zna, jeste da za mene stvaranje nije "rad" koji umara – ono je disanje koje me spasava od gušenja u makrokosmosu koji je pred pucanjem. Možda je za svet napolju predah neophodan, ali u mom mikrokosmosu, slova su filter. Ne pišem ja da bih ponovo proživljavala ono ružno što mi je pre dve noći provalilo u san, već da bih ga izbacila napolje. Moje digitalno utočište nije mesto gde se drama nastavlja, već prostor gde ona prestaje da bude gospodarica mog mira. To je moj način da kažem: "Dosta je bilo, ovde ja određujem pravila."

​Čovek jednostavno nije stvoren da svakodnevno živi pod stresom. Čak i najsavršenija mašina bi se u nekom trenutku pokvarila pod tolikim opterećenjem, a kamoli naša krhka ljudska priroda.

​I zato, kada pronađete svoj mikrokosmos, gledajte da "uronite" u njega i uživate, ma kako kratko trajalo to vreme koje ćete mu posvetiti. On će vas napojiti energijom koja vam je potrebna za surovi svet van njega. I ne zaboravite – svaki naš "mikro" je delić tog velikog makrokosmosa. Ne dozvolite da mulj, talog i grozote prodru u vaš mali raj koji ste stvorili sebi za zbeg i odmor.