Bonton nije mrtav, samo je postao tiši

Pripadam generaciji X i verujem da je bonton mnogo više od skupa krutih dvorskih pravila - on je pitanje karaktera. Godine tu ne igraju ulogu, već unutrašnji kompas koji nosimo.

Možda će neki morati da guglaju šta ta reč uopšte znači (iskreno se nadam da neće), ali činjenica je da smo digli ruke od njega. Zagubio se u moru trica i kučina, a sa njim smo se zagubili i mi.

Nedostatak bontona se svakodnevno primećuje, kako u marketu, tako i u prevozu. Ljudi više ne neguju lepo ponašanje (čast izuzecima) i čak se više i ne stide toga. Postalo je normalno proći kroz prolaz ne sačekavši onog drugog, ili se progurati u red bez izvinjenja. Taj izostanak stida je možda i najstrašniji deo – jer dokle god se stidimo, mi smo još uvek svesni da smo pogrešili. A kad nestane stid, nestaje i potreba da budemo ljudi (čak se i neke životinje postide).

Nedavno, pokušavajući da izađem iz autobusa, doživela sam situaciju koja je prevazišla granice pristojnosti. Bukvalno je rulja nasrnula na mene i još par putnika koji smo pokušavali da izađemo. Bila sam šokirana, a potom besna. Taj trenutak kada te gomila gazi jer su njihovi ciljevi važniji od tvog prostora, nije samo pitanje: "Gde sam ja ovo"? Da li su ovo ljudi koji bi sutra, da zatreba, samo prošli pored tebe na ulici? Ne da ne bi pomogli, već bi te dokusurili u toj svojoj žurbi ka nigde.

Iz te rulje, gotovo nestvarno, izdvojile su se dve žene. Dok se ostatak mase borio za santimetar prostora, njih dve su predstavljale zaboravljeni kodeks. Samo su stale sa strane. Nisu se gurale, nisu vikale. Napravile su prostor, pružile ruku i pogledale nas onim pogledom koji kaže: "Vidim te. Čekam." U tom trenutku, taj njihov gest nije bio samo bonton. Bio je to čin dobrote. Dokaz da ljudskost, iako pritisnuta, još uvek diše negde ispod te potrebe da se bude prvi u redu za – šta tačno? Za brži dolazak u ništa?

Bivši ljudi

Zatvorila sam jednu knjigu. Ne onu koju trenutno čitam, već onu u kojoj žive ljudi koji su nekada bili deo mog sveta. Nisam ih ja upisala u te stranice – sami su izabrali svoje mesto. I tako su, od nekadašnje sadašnjosti, postali prošlost. A mogli su pisati sa mnom i budućnost. Mogli su, da su samo hteli.

A nisu. I to je u redu. Jer, knjige se ne čitaju unazad.

Kada jednom prelistaš poglavlja u kojima, istinu govoreći, nisu igrali glavne uloge, shvatiš da su u jednom trenutku jednostavno prestali da pišu replike. Počeli su da ćute. A ja sam naučila da ne prevodim tuđu tišinu. Jednostavno sam sklopila korice sa uzdahom olakšanja koji dolazi kada konačno priznaš sebi da nekima nikada i nije bilo mesto u sledećem tomu.

Od malih nogu nas uče da su odnosi vredniji što duže traju. Ali vreme je varljiva kategorija. Možeš sa nekim deliti decenije, a da u sadašnjosti nemate više nijednu zajedničku tačku. Bez gorčine, svako krene na svoju stranu i tako se udaljimo – bez potrebe za objašnjenjima i pravdanjima. To je onaj tihi, nevidljivi proces u kojem se krugovi prirodno zatvaraju, a mi prećutno prihvatamo da su nam se putanje prosto razišle.

Možda će neko od njih poželeti da ponovo otvori te korice, ali one su sada preteške. Kada jednom svesno skreneš sa puta kojim smo zajedno išli, izabrao si svoj pravac. Povratka na stare stranice nema, i u tome nema mesta ljutnji.

Svako neka nosi svoj krst. Ja sam svoj odavno olakšala – tako što sam ih pustila da ostanu tamo gde su sami izabrali da budu. U poglavljima koja sam prerasla.

Optička varka života

Moj posao mi je pored brojeva, tabela, malo matematike i informatike, doneo i dioptriju za blizinu. Već 15 godina sam u plusu a odskora i u minusu. Dioptrija za daljinu je duplo manja od ove druge. Ali minus u životu je mnogo veći od ovog oftalmološkog. Da mogu, oslonila bih se na matematiku, jer onda bih mogla ukrstiti plus i minus pa bi rezultat bio u plusu. Ali, avaj. Život ovde ne sarađuje sa matematikom.

Taj novi "minus" koji sam dobila za daljinu, koji se uvukao u svaku poru moje svakodnevice, nije samo staklo. To je ona nova oštrina kojom vidim budućnost - nepoznatu, ponekad neizvesnu a kad-kad i veoma tešku. Taj isti minus me tera da gledam gde još nisam spremna da kročim. Prelio se na čitav život, on je nemir koji donosi daljina.

A onda, kada stavim naočare za blizinu, svet se vraća u normalu. Tu je moj "plus". To je moja sigurnost. To su slova na ekranu, papir, moje stare navike, ljudi koje volim, detalji koji čine život vrednim. Taj plus je topao, poznat. On je moj štit protiv te famozne daljine.

Matematika je ovde zakazala jer ne dozvoljava da se minus i plus ponište. Tada bih dobila jednu savršenu nulu, gde bi sve bilo u nekom balansu i na nekom novom početku. Mi, ljudi, nismo stvoreni za nulu. Mi smo stvoreni za oscilacije. Naš život nije zbir dioptrija, već proces stalnog prilagođavanja fokusa. Nekada moramo da gledamo u "minus" - u ono što je daleko, nepoznato i hladno, da bismo znali kuda idemo. A nekada, hitno nam treba "plus", da nas podseti na toplotu onoga što držimo u rukama.

Možda je prava veština življenja upravo u tome: znati kada skinuti jedne, a staviti druge. I, što je najvažnije, ne plašiti se onoga što vidimo, bilo da je u pitanju oštra vizija budućnosti ili meka toplina sadašnjosti.

Za sada, još uvek vežbam taj prelaz. Ali jedno znam: i sa plusom i sa minusom, slika je - moja.

Pitam se, kroz kakve naočare vi danas posmatrate svet? Da li vas plaši ono što je daleko, ili vas greje ono što vam je nadohvat ruke? Da li ste vi možda uspeli da budete na nuli, ili ste samo u plusu? A možda ste neki kao ja, u minusu? U toj optičkoj varki je sva "čarolija" života. Jer uprkos svemu, vidimo jasnije kad smo u minusu.

Digitalno utočište

Koliko god da se borim između analognog i digitalnog, vreme u kojem živim ipak diktira određeni tempo i način bitisanja. Zato je moj mikrokosmos ipak – digitalan.

​Odavno sam slušala pojedince kako kažu: "Imam svoj mikrokosmos i ne zanima me šta se dešava van njega." Dugo to nisam mogla da prihvatim – da neko, pre svega, tako razmišlja, a potom da se zaista tako i ponaša. Međutim, došla sam i ja na red, verovatno među poslednjima, da svesno priznam postojanje sopstvenog unutrašnjeg sveta. Zapravo, ja njega gradim već petnaest godina, ali ga do sada nisam tako definisala.

​Ovaj moj blog je moje utočište od svega, pa i od spoljašnjeg makrokosmosa. I dok se napolju vode razne "bitke", ja se ušuškam u svoja slova i pronađem mir.

​Danas sam razgovarala sa jednom mladom doktorkom, psihijatrom. Otresita je, svesna da joj nedostaje životno iskustvo, ali otvorena da uči, baš kao što sam i ja spremna da čujem mlađe od sebe. Kroz razgovor sam joj pomenula da na svom blogu pišem o svemu – i o anksioznim stanjima, i o onoj saobraćajnoj nesreći koja mi je ostala urezana u sećanju i zauvek promenila život. Verovatno me je zato, iz najbolje namere, posavetovala da napravim pauzu i da par dana uopšte ne pišem. Valjda je mislila da će me to "kopanje" po prošlosti dodatno uznemiriti.

​Ali, ono što ona ne zna, jeste da za mene stvaranje nije "rad" koji umara – ono je disanje koje me spasava od gušenja u makrokosmosu koji je pred pucanjem. Možda je za svet napolju predah neophodan, ali u mom mikrokosmosu, slova su filter. Ne pišem ja da bih ponovo proživljavala ono ružno što mi je pre dve noći provalilo u san, već da bih ga izbacila napolje. Moje digitalno utočište nije mesto gde se drama nastavlja, već prostor gde ona prestaje da bude gospodarica mog mira. To je moj način da kažem: "Dosta je bilo, ovde ja određujem pravila."

​Čovek jednostavno nije stvoren da svakodnevno živi pod stresom. Čak i najsavršenija mašina bi se u nekom trenutku pokvarila pod tolikim opterećenjem, a kamoli naša krhka ljudska priroda.

​I zato, kada pronađete svoj mikrokosmos, gledajte da "uronite" u njega i uživate, ma kako kratko trajalo to vreme koje ćete mu posvetiti. On će vas napojiti energijom koja vam je potrebna za surovi svet van njega. I ne zaboravite – svaki naš "mikro" je delić tog velikog makrokosmosa. Ne dozvolite da mulj, talog i grozote prodru u vaš mali raj koji ste stvorili sebi za zbeg i odmor.

Poslednji prozor u mart

Noćas su se kazaljke pomerile jedan sat unapred. To letnje računanje vremena uvedeno je davne 1983. godine i od tada nam svakog prolećnog dana kradu komadić sna u zamenu za prividno duži dan.

Zamislite, jutros kada ste otvorili oči, sat nije bio na noćnom ormariću. Nije bilo ni ormarića, čak ni zidova. Sve što ste imali je nestalo. Probudili ste se u svetu koji više ne kuca, već vibrira – u 2126. godini. Čitav jedan vek nam je promakao u snu.

Nema prekidača za svetlo, a zidovi – ako su se tako uopšte mogli nazvati – sazdani su od zgusnute svetlosti. Nema kvaka, nema mirisa jutarnje kafe, samo sterilna, pulsirajuća frekvencija koja pokušava da se sinhronizuje sa vašim dahom. Ljudi ne hodaju, oni klize kroz prostor, umreženi nevidljivim nitima informacija.

Pokušali biste da izgovorite obično "Dobar dan", ali reči bi zvučale kao tupi udarci kamena o kamen u svetu koji komunicira mislima. Postali ste digitalni fosili. Arhaični ostatak civilizacije koja je verovala u papir, mastilo i težinu izgovorene reči.

Najteže je sa sećanjima. U 2126. godini prošlost se ne pamti, ona se skladišti. A vi? Vi u svojim dlanovima još uvek osećate hrapavost onog ormarića kojeg više nema i miris marta koji se, negde usput, izgubio u toku jedne noći.

U 2026. godini smo se plašili za lozinke, a ovde su nam misli javne površine. Više nemate luksuz unutrašnjeg monologa. Svi "čuju" vašu tišinu. U tom svetu bez tajni, tuga je postala sistemska greška. Vaša čežnja za mirnim kutkom sopstvene glave tretira se kao kvar na mreži. Pokušavate da sakrijete lik majke, miris stare knjige ili boju nečijih očiju u neki neistraženi ugao uma, ali algoritmi te slike odmah prepoznaju i pretvaraju u binarne kodove. Više niste vlasnici ni sopstvene nostalgije.

Nema više onog "Kako si?" na koje se može odgovoriti kratkim "Dobro sam", dok se u vama lome svetovi. Ovde se vaši lomovi vide kao titranje na zidovima od svetlosti. Vaša duša je postala podatak dostupan svima, izmerena u bitovima, ogoljena do poslednjeg miligrama autentičnosti koju još uvek grčevito čuvate.

Ironija je potpuna. Te 1983. godine uveli su nam kraći dan pod izgovorom svetlosti, obećavajući nam više vremena za život, a zapravo su nam uvek iznova krali onaj najdragoceniji sat – sat mira u kojem se snovi polako pretvaraju u javu. Taj jedan sat nam je "ukrao" čitav jedan vek.

Ali u tom proleću 2126. godine, dok klizimo kroz sterilnu večnost, shvatamo surovu istinu - u tom jednom ukradenom satu sna ostalo je sve što nas je činilo ljudima. Pravo na tajnu, mastilo na papiru i blagoslov da nas niko ne čuje dok ćutimo sami sa sobom.

A onda... otvarate oči.

Probudili ste se, ali ne u toj budućnosti. Sve je tu. Niste izgubili rano proleće. Ono pravo, koje miriše na zemlju i kišu, a ne na frekvenciju. Bio je to samo san.

418 dana

Danas sam prvi put posle 418 dana mogla da stavim slušalice u prevozu.

Kada bih vas ostavila samo sa ovim podatkom, verovatno biste se zapitali svašta. Pomislili biste da sam imala neki fizički problem. Ali, ne. To je broj dana od saobraćajne nesreće i od tada (i dalje) teško podnosim gužve, visoke tonove i buku generalno. Danas sam se osmelila i slušala sam muziku u prevozu nekih 15 minuta. Kažem „osmelila“, jer sam do danas morala da čujem svaki zvuk dok se vozim; da budem u pripravnosti za naglo kočenje i sve ostalo što su moja čula mogla registrovati, što audio, što vizuelno.

Tih 15 minuta nisu bili samo muzika. Bili su tišina koju sam konačno dopustila sebi unutar sopstvene glave.

Dugo sam mislila da je moj strah moja zaštita. Verovala sam da će me to što čujem svaku škripu guma ili promenu brzine motora spasiti ako se „ono“ ponovo desi. Ali istina je da me je taj stalni oprez držao zarobljenom u tom jednom, istom danu pre više od godinu dana. Slušalice su bile zid koji nisam smela da podignem, jer šta ako iza tog zida propustim trenutak koji odlučuje o svemu?

Danas sam shvatila da preživeti ne znači samo ostati nepovređen. Preživeti znači ponovo naučiti kako da veruješ svetu oko sebe. Čak i ako je to samo na 15 minuta, uz omiljenu pesmu koja prigušuje buku motora.

Sklonila sam slušalice nakon prvih pet minuta. Kao da sam tražila od sebe potvrdu da sam se zaista izolovala od spoljašnjih zvukova. Vratila sam ih posle par sekundi slušanja žamora ljudi i uobičajene saobraćajne vreve. Proverila sam – svet je i dalje tu, a ja sam i dalje bezbedna.

Možda sutra neću imati snage za isto. Možda će mi opet trebati svih pet čula na „gotovs“. I to je u redu. Oporavak nije prava linija, već niz malih pobeda poput ove današnje. Danas sam pobedila buku. Sutra ćemo videti.

Ipak, taj kratki period izolacije od spoljnog sveta bio je jedan veliki pređeni put u ovih 418 dana. Često zaboravljamo da se rane koje se ne vide na koži leče najduže. Ako ne brojite dane od nekog sudara, možda brojite dane od trenutka kada ste prestali da radite nešto što volite jer vas je bilo strah.

Koji je vaš broj? I šta je to što ponovo radite "prvi put"?

Da li se "blokada" piše sa jednim ili više besnih komšija?

Pitam za drugaricu... ma, šalim se. Trenutno se osećam kao da su mi slova ukinula pravo glasa. A mi se (slova i ja) družimo odavno. Ko zna kakva će vremena doći, možda se posvađamo pa situacija postane napeta. Tu se neće znati ko će izvući deblji kraj. Mada, pravo da vam kažem, ne znam ni šta taj kraj nosi sa sobom. Možda izvučem tanji? 

Slova ne možeš da nateraš na poslušnost. Ma lažem, možeš. Ne moraš ih potkupljivati niti moliti – nemaju ona ego. Ali, ako osete da ih koristiš samo da bi, reda radi, nešto naškrabala – pobegnu. I onda džabe moje pravo glasa, mogu samo da se slikam sa onom drugaricom zbog koje sam navodno i pitala za blokade.

Mislim da ću ubuduće potražiti neki drugi izraz za ovo moje stanje. Kako koje stanje?!? Pa ovo: blokadno, bloknuto, blokadersko. Zamislite, prepozna me neko na ulici (ipak sam ja poznata faca u svom ulazu) i odjednom krene rulja na mene. Ne traže autogram, nego krivca. Naš narod slabo razlikuje termine, a još slabije te sluša šta pričaš. Zapravo, selektivno se sluša. Aktiviraju se antene na neke "opasne" reči. Jedna od njih je i reč: BLOKADA.

I dok bih ja pokušavala da objasnim da je u pitanju samo moja unutrašnja, literarna kriza, oni bi me omlatili ko Panta pitu ili kao organizatora uličnih protesta. Uzalud bih vikala: "Ljudi, to je samo metafora, samo me znaci interpunkcije nešto zezaju!" Džabe, u meni bi videli blokaderku koja im je jutros zatvorila most. A nisam. Uff, što ne volim taj izraz...

Vraćam se ja radije svom laptopu. Shvatila sam - sa slovima se ne ratuje, sa njima se pregovara. Ne možeš ih naterati da rade prekovremeno, ali možeš ih podmititi iskrenošću. Čim osete da ne glumiš ni drugaricu, ni poznatu facu, ni žrtvu sistema, već da si to samo ti - ona ista blogerka koja ih voli odavno - polako će početi da se vraćaju.

Jedno po jedno, kao pokisli svatovi, posedaće na tastaturu. Zauzeće svoja mesta. Uspostavićemo novi mirovni sporazum jer je važno da se slova i ja razumemo, po mogućnosti, uvek. Jer bitno je šta imamo da kažemo jedno drugom.

A ona "drugarica" s početka priče? Neka je, neka odmori. Ipak je išla devet puta kod tetke zbog leka. Ne mora da zna da sam "kao" ovo pitala zbog nje.

Između buke i tišine

Svako svoju tugu nosi drugačije. Kod nekih je ona nemirna i bučna - pretvara se u nagle promene raspoloženja, u bes, u neshvaćenu euforiju ili cinizam, maskirajući se u sve ono što tuga naizgled nije.

Postoje i oni drugi. Kod njih tuga nije raspoloženje - ona je njihova tiha konstanta. Prepoznaš ih po hodu, po tome što im je bol postala dom, a ne usputna stanica. Oni su jednostavno, ljudi-tuga.

Osveta kao „lenjo“ tugovanje

Gledajući film "The Interpreter" zamislila sam se nad jednom rečenicom:

"Osveta je lenja vrsta tugovanja."

Na prvi pogled, to zvuči čudno. Zar osveta nije akcija? Zar nije pokret, bes, krik? Kako može biti lenja?

Ipak, ona je lenja jer nas štedi onog najtežeg posla na svetu: suočavanja sa prazninom.

Lakše je planirati udarac nego dopustiti sebi da osetiš koliko ti neko nedostaje. Lakše je hraniti gnev nego dozvoliti tugi da te slomi, a zatim te, komad po komad, ponovo sastavi. Osveta je bučna, ona traži metu, ali to je zapravo beg.

Težina tišine

Potrebno je mnogo više snage da se sedi u tišini sa sopstvenim gubitkom, kao što to čine ljudi-tuga, nego da se krene u rušenje sveta oko sebe. Osveta pokušava da izravna račune tamo gde je račun uvek u minusu. Dok ovi tihi ljudi kroz svoj bol čuvaju uspomenu, oni koji se svete tu uspomenu prljaju mržnjom.

Biti čovek-tuga nije poraz. To je tiha potvrda da je u nama postojalo nešto toliko vredno, da i njegov odlazak ima težinu koja nas oblikuje. To je put onih koji imaju hrabrosti da osete prazninu, a da je ne popunjavaju besom.

Jer, lakše je uništiti svet oko sebe nego ponovo izgraditi onaj srušeni svet unutar nas.

Osveta prođe u trenu, a tuga nas prati u stopu. I mada boli, taj hod kroz tišinu, jedini je način da ne izgubimo čoveka u sebi.

Eho 27. januara

Kada crveno slovo postane ožiljak

Postoje datumi koje svet obeležava svečano, u miru i tišini praznika. Za mene, 27. januar nije samo Sveti Sava koji se praznuje i kao školska slava. To je dan koji je u mom kalendaru upisan najcrvenijim slovom - onim koji će za par dana, pa godinu kasnije, krvari kroz sećanja.

Kako se taj datum bliži, moja podsvest odbija poslušnost. U kom trenutku mozak dobije komandu da premota film unazad? Zašto se taj film uopšte pali bez pitanja? Noćas me je taj eho, u teškom snu, vratio u onaj autobus. Ponovo sam proživela udes, ponovo osetila onaj miris od kojeg mi se ledi krv, miris koji i sada, dok sam budna, osećam u nozdrvama. Ponovo sam bila na tom jednom sedištu koje me je delilo od smrti.

Osvanula sam slomljena, sa pritiskom u slepoočnicama i suzama koje su tekle same, bez prestanka.

Danas je bio dan za vizitu u dnevnoj bolnici. Pred grupom psihijatara, psihologa i sestara, iz mene je, sa svom tugom, jedom i bespomoćnošću, izletela rečenica koja je ogolila moju istinu:

"Ne znam da li ćete me razumeti, ali prvi put sam noćas pomislila da bi možda bilo bolje da sam ostala u onom autobusu, nego što prolazim ovaj pakao."

To nije bila suicidna misao. To je bio krik duše koja je umorna od preteškog bremena traume. Kada sam to izgovorila, nastupila je neobična tišina. Nije to bio prazan muk, već trenutak u kojem sam osetila kako se njihov prag kontrolisane empatije spustio za jedan stepenik. Danas su, u toj tišini, beli mantili prestali da budu samo stručnjaci. Postali su obični ljudi, žene koje su me čule bez osude i bez pokušaja da me ućutkaju.

Moja doktorka i načelnica su mi tiho objasnile: to je eho. To je 27. januar koji kuca na vrata mog sećanja. Povećale su mi terapiju, ali ono što me je zapravo umirilo bila je ta spoznaja da moja patnja nije nevidljiva.

Takođe, za dizanje raspoloženja zaslužan je i Miša, moj divni anđeo - a čovek, sa velikim Č. On se toliko trudio da mi skrene misli i oraspoloži, pričajući neke svoje dogodovštine.

Večeras pišem ovo sa blagom glavoboljom, ali i sa nekom novom vrstom mira. Shvatila sam da, iako je moje breme preteško, postoje trenuci kada ga ne moram nositi sama. Ponekad je najviše što čovek za čoveka može da uradi upravo to – da u tišini prizna njegovu bol.

Dok završavam ove redove, pritisak u slepoočnicama polako popušta. Shvatam da pisanje nije izbrisalo ono što se desilo, niti je promenilo datum u kalendaru, ali je izvuklo bol iz mraka na svetlost. Večeras neću pokušavati da prisilno zaustavim suze ako krenu. Pustiću ih da teku, jer svaka od njih ispira po jedan delić onog mirisa benzina i straha. Sutra je novi dan, a ja sam – uprkos svemu i uprkos onom autobusu – i dalje ovde.

Najveći dar koji mi je donela 2025. godina

Sreća je neopipljiva.

Ali razloge sreće mogu dodirnuti, mogu im se osmehnuti, mogu ih zagrliti.

U ovoj traumatičnoj godini dobila sam mnogo lepih poklona — ljude.

To mi se nije desilo odavno.

Upoznala sam anđeoske duše — koje mi stavljaju osmeh na lice.

Mogu slobodno reći da sam ove godine postala bogata žena.

To su ljudi koji sede pored mene

dok učim da dišem drugačije.

Koji ne beže od mojih tišina.

Koji ne traže da budem jaka kada nisam.

Ljudi koji me, svojom prisutnošću, polako popravljaju.

Ova godina me je naučila da nova prisustva ne moraju da budu prolazna. Neki ljudi dolaze da zauvek ostanu.

U novu godinu ne ulazim sa velikim planovima.

Ulazim sa poverenjem.

Sa blagošću prema sebi.

Sa zahvalnošću koja nije glasna, ali je duboka.

Ove godine sam upoznala anđeoske duše.

 ✨Ove reči su za vas koji ste tu, tiho i pažljivo, uz mene. ✨

✨ Za vas koji svojim postojanjem popravljate moj svet. ✨

*Posvećeno mojim anđelima*

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.

Ko sam ja?

Mnogi me znaju, ali me zapravo ne poznaju.

Mali broj ljudi poznaje onu mene iskonsku. Nepoznavanje mene je nekad smišljeno, nekad slučajno. Često me drugi vide kao tihu osobu, nepristupačnu, rezervisanu, uvek na distanci, profesionalnu. Ali to je samo površina, uglačana fasada koju pažljivo održavam. A ispod fasade?

Ovaj blog je moj način da me upoznate iz drugog ugla, da vam kroz deliće teksta otkrijem malo više sebe.

Ljudi ne znaju da se noću, kada svi spavaju, ja igram sa mislima. Taj kovitlac se ne može opisati. Ne znaju da sitnica može da me rastužiti do suza. Ne vide da se iza moje smirenosti ponekad kriju čežnja i bol koji traje. 

Ljudi ne znaju da dok drugi spavaju, ja ostajem budna. To je moje vreme tihe kontemplacije, koje provodim uz dobru knjigu ili krimi seriju koja mi zaokuplja um, ali najčešće uz pisanje baš ovog bloga. To su trenuci kada sam cela i najiskrenija, posvećena sebi.

Ipak, inspiracija za pisanje ne čeka mrak. Ona je svuda oko mene. Dok prolazim pored izloga, dok slušam delić tuđeg razgovora u prolazu ili gledam u šaru na trotoaru – sve me zanima. U meni još uvek živi ona dečija radoznalost, ona želja da zavirim iza svakog ćoška. Zato imam bar deset radnih verzija na blogu, koje čekaju da budu uobličene u priču.

A zašto je ta iskonska ja skrivena? Zato što je sirova. Nema filtera, nema kompromisa, nema straha od osude. Previše je osetljiva da bi podnosila dnevnu svetlost i previše dragocena da bi bila koleteralna šteta tuđeg nerazumevanja.

Međutim, svesna sam vremena u kome živimo – malo ljudi danas želi i ima volje da čita nešto duže od naslova ili nekog kratkog uputstva. Znam da će se mnogi zaustaviti na površini. I to je u redu. Ja sam se otvorila samo retkim ljudima. To je moj izbor.

Unutar sebe nosim hiljade neispričanih priča, ali samo neke od njih će ugledati svetlost dana na ovim stranicama.

Ne želim da me svako poznaje jer to onda ne bih bila ja. To bi bilo davanje na tacni, a ja nikada nisam bila na tacni. Uvek sam zamotana u hiljadu ukrasnih papira, čak i kada se to čini kao "prljava krpica". Ta višeslojnost je moja zaštita. Stvara barijeru za one koji žele brzi, površni zaključak.

Čak i oni koji čitajući moj blog, u želji da me bolje upoznaju, ne uspevaju baš uvek da razumeju ono što sam napisala. Ni to nije do mene. Svako neka stvori sliku ili nadogradi postojeću, misleći da me poznaje više, a možda i manje.

Dobrodošli na moju teritoriju. Put do iskonske mene je dugačak i spor. Samo izvolite.

Na kraju, moram da kažem: Hvala mojoj majci što mi je prenela taj talenat za pisanje. Ona bi bila ponosna na mene da može sve ovo da pročita. Možda neki anđeo može da joj prenese neke moje poruke, moje najiskrenije misli, jer ona je jedina zaista poznavala moju iskonsku ja.

P.S. Gemini, hvala na fotografiji

Ljudi zvani pesma

Muzika mi je uvek bila jedan od pokretača. Točkić, koji pokrene sve u meni. I uvek će u meni prodrmati svaki atom mog bića. Naravno, ne doživim svaki žanr isto, nemaju svaka nota i takt onu emociju, ONU - koja mene "dira".

Jedne vezujem za neki događaj, druge za ljude, neke treće pesme su one koje prosto traju. I sve one imaju svoj razlog moje "naklonosti".

Ništa se ne može porediti sa zvukom koji prija mom celom biću, naročito kada je u sprezi sa određenom, posebnom osobom. A malo je takvih, što osoba, što pesama. Jer, kakva bi to posebnost bila ako bi svaka druga pesma bila - e baš ta?! Ne bih ni mogla da je zovem tim imenom. A tek ljudi?

Posebni, oni MOJI, su oni koji su ostavili dubok trag u mom životu. Za njih me ne vezuje prostor. Vreme? Donekle. Jer upoznala sam ih u nekom trenutku. Ali i ono, ako može za vreme da se kaže, VREMENOM, postaje manje bitan faktor. Ono je imalo svoju misiju, da me "spoji" sa tim nekim. So, mission complete.

Neopisiv je osećaj, kada mi telom prođe jeza od pesme, tih umilnih nota a u isto vreme mislim na tu posebnu osobu. Celo biće mi je obuzeto nekom "dragošću". Volim te ljude iz dubine duše jer oni su PESMA. 

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

OVIH DANA

Stalno se ljudi vraćaju u prošlost... kako je bilo nekad...onda je bilo tako i tako...malo, malo pa osvrt u tamo neke godine. Kapiram osvrte, ali nikako poređenja. Jer danas živimo takvim tempom, osiromašeni u svakom pogledu, toliko drugačije, da se i meseci više ne mogu porediti, a kamo li godine. Mnogo saveta (o kojima ne bih više) ali previše je zluradosti. PREVIŠE. Što bre da komšiji crkne krava? Šta ti imaš od toga, ti malecki čoveče???

Tokom proteklih dana je bilo raznih dešavanja u beogradskom ataru. Pored redovnog pljuvanja po nekim ljudima, medijima, napadima, zgražavanjima, posetio nas je i Stiven Sigal, a najbiitniji događaj je svakako misija OEBS-a. Svako je ispratio neki događaj, ali ljudi koji su zaposleni u ćerki-firmi PRO TENT, sa adresom OBRENOVAC (čitaj - poplavljena beogradska opština) sigurno su imali druge "poglede". U utorak, 1.decembra pola firme je izgubilo posao na tenderu. I šta sad? Kuda će ti ljudi, gde će naći novi posao? Nisu to samo radnici, tu su i njihove porodice. I što je najgore u celoj priči, ti ljudi sa svojim porodicama se još nisu "oporavili" od poplave. E zato ne mogu da se porede sa nekim drugim ljudima, nekim drugim firmama, nekim drugim gradovima. Jer, mnogi još uvek žive u tuđim kućama, pod kreditima. Ali ljudi, ko ljudi...sve porede. I babe i žabe. A ne mogu svi u istu košaru. Ili moraju (treba)?

I opet je ta empatija zatajila. I opet je đavolska (ljudska) strana izašla na videlo. Zašto je onima koji su već doživeli sudbinu zaposlenih u PRO TENT-u, svejedno? Zašto ih ne dotiče nekadašnja, njihova, priča? Zar ne bi trebalo, upravo ti, koji su već izgubili posao, nebitno u kojoj firmi i kada, da saosećaju sa ovim (većim delom) mladim ljudima? Mnogo očekujem, je l' da?

Neshvatljivo mi je ali prihvatam (jer ne mogu im ja menjati svest) da im je tako lakše, da ne bude samo njima teško. Jer, ljudi se generalno uvek teše sa tuđim ljudskim nesrećama. Lakše podnose sopstvene gubitke, ako se to desi još nekom. No, ne mogu da razumem to naslađivanje, to smejanje "u brk" (e da vidiš i ti kako je to).

Ova "priča" navodno nije završena. Ima rasplet (kao sastav koji ima razradu). Ostaje nam da sačekamo i zaključak. U iščekivanju odluke (sudbine), zamoliću najkulturnije - sve nekulturne i pakosne tzv. ljude, da gledaju "svoja posla". Jer, brzo mečka zaigra i pred drugim vratima.

Pozdrav svim ljudima, koji normalno razmišljaju, koji će bar moralno dati podršku PRO TENT-u, firmi koja radi za TE Nikola Tesla, ogranak EPS-a. Podrška RADNICIMA koji rade za najvećeg proizvođača struje u Srbiji. Podrška, jer rade za duplo manje plate od radnika EPS-a.

PODRŠKA, JER SU JE ZASLUŽILI DA BUDU PODRŽANI.

Kompleks(aši)

Dugo, ali stvarno dugo traje - to pljuvanje na sve moguće načine, srpske prestonice. Toliko je iritantno da moram napisati neku reč o tome.

Godinama unazad pokušavam da shvatim (i nisam uspela) zašto je Beograd trn u oku mnogima, kako bi neki rekli - provincijalcima. I sama sam nekada živela u drugom gradu (u Vojvodini) i sećam se komentara odraslih kada vide BG tablice - beogradsko govno. Nama deci je to bilo smešno ali se nismo upuštali u polemisanje zašto tako kažu. Jer deca su tada bila DECA.

Ništa se ni do dana današnjeg nije izmenilo, čak je postalo mnogo gore. Sada nema tih benignih komentara, sada se čuje zloba koja da može, izjela bi vas, kroz monitor ili iskočivši iz dnevne štampe. Čemu tolika frka oko Beograda? U čemu je problem ljudi iz tih nekih (i to većih gradova Srbije) koji se trude da ocrne Beograd? Šta im je glavni grad skrivio? Zar u njemu ne živi pola Srbije, gledajući sa aspekta odakle su sve ljudi migrirali? Ja nemam i ne mogu sebi da dam adekvatno objašnjenje koje bi ih opravdalo u toj sočnoj zlobi. Iskreno, više i ne želim da ga tražim, jer je to prešlo granice tolerancije i normalnosti.

Kakve to komplekse ljudi imaju kada mogu da mrze grad (hej, grad) toliko? A i sami žive u svom lepom gradu...Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Čačku...(ovo su slučajni uzorci, ništa smišljeno)? Kako je uopšte nastala ta mržnja prema glavnom gradu Srbije? Jesu li vam je roditelji preneli pa ste nastavili zajedno da je "gajite"? Šta vama zapravo smeta u tom Beogradu? Nemojte reći ljudi, jer ćete onda sami sebi skočiti u usta. Već pomenuh, mnogo je ljudi sa strane došlo da se školuje i ostalo da živi u njemu. Naravno da je bilo i onih kojima ne odgovara brz tempo života, ali to je specifično za sve veće gradove. Takvi ljudi su se vratili u svoja mesta odakle su i došli...neki možda zbog posla u neka druga. Ako ćemo pričati o kulturnom životu, o ružnoj strani, sadržajima za decui mlade...opet ne vidim problem. Svaki grad ima i svoju lepu i onu drugu, ružnu stranu. I svako će prvo da priča o toj ružnoj strani. OK. Kako god. Ali ne zaboravite, niko nije pošteđen (na žalost) ružnih dešavanja, ma gde živeo.

Retko ću čuti da ljudi koji žive u Beogradu, pljuju i podsmevaju se onima iz Sombora, Kruševca, Leskovca, Pirota (opet sam nabrojala slučajne uzorke). A često, baš baš često to čujem i to u sočnom "pakovanju" kada se radi o Beogradu. I nemam opravdanja za sve vas koji se tako ponašate. Em je nezrelo, em bezobrazno, em neprimereno. Dovoljno sam rekla.

Jedino moje obrazloženje za sve koji se tako ponašaju, je - da imate velike komplekse velikog grada. A vi vidite šta ćete. Smešni ste takvi. A što se tiče vređanja (nekada i ličnog), razmislite malo...možda jednom naiđete na bezobrazniju osobu od vas, iz Beograda.

Srdačan pozdrav iz Zemuna.

ERICA pod stresom

Normalan. Ko je to danas uspeo ostati? Ne mislim u bukvalnom smislu, ma znate već. Svaki dan imamo nekoliko stresića koji se talože i talože. I jednog dana kada narastu kao u možda već zaboravljenoj reklami - Di-Go kvasac, dostignu svoj vrhunac, onda to postaje opasno po naš organizam. Od tog trenutka mi imamo bombu u telu...neko u želucu, neko u grudima a mi ostali u glavi. Iskreno, ne znam šta je gora opcija. Sve su opasne i razdiru do srži. 

Konstantno stresirani organizam emituje veoma loše vibracije. Negativnost - level high. Fali trunčica do eksplozije. Neki uspeju da otresu sa sebe tu negativnost ali samo na trenutke, onoliko koliko je potrebno da ne prsnu u jednom danu. A sutra ga opet vrate na isti nivo. I tako u nedogled.

Dostupnost interneta, samim tim i raznih tekstova, saveta i tzv.saveta možda može pomoći. Zavisi sve u kom stadijumu se nalazite, da li možete sebi da pomognete i koliko ste duboko zaglibili i prigrlili sve te negativnosti iz svih vaših okruženja (privatnih, poslovnih). Ne verujem da neko svesno ne želi sebi da pomogne. U tom slučaju treba potražiti stručnu pomoć ali mnogi beže od toga. 

Mnogo je saveta po pitanju stresa ali koji su pravi, za vas. Nismo svi od istog materijala "napravljeni" - složićete se. Uvek ima pametnjakovića koji će vam se čuditi kako to ne možete da eliminišete ili njima to ne može da se desi i slično. No, ne treba takvim ljudima zameriti jer i oni sami nekada podlegnu istom tom stresu. Ako radite neki posao koji je vezan za "deadline" (rok), ako radite na normu a u današnje vreme ako imate nervozne i nesposobne šefove pa svoje frustracije iz pomenutih razloga raspršuju po okruzenju i samim tim, stresiraju upravo na vas, naravno da ste u rizičnoj kategoriji. Verovatno se neki opet neće složiti sa mojim izlaganjem, ali ako ste do sada pročitali bar neki post na mom blogu, shatili ste da ja ništa ne generalizujem. Tako je i ovog puta. Samo navodim primere koji nas okružuju za koje ne mora da znači da su vas negde u životu "sapleli".

Život je čudo, jedna avantura koja nam je data na poklon. No, neće uvek biti zanimljiva, niko nam to nije ni rekao (obećao) niti nam je tako rođenjem predodređeno. Moramo se truditi da živimo život što bolje znamo iako će neki uvek ići linijom manjeg otpora. Mnogi će nas i kočiti u našim namerama, željama i ciljevima. Opet dolazimo na ono da nismo svi isti (Bogu hvala) ali kroz neke situacije koje nam i ne idu "na ruku" naučićemo kakav život može sve biti. U međuvremenu, potrudimo se da postavimo nekakvu "izolaciju" oko sebe jer ako se ni malo ne zaštitimo, završićemo kao "Erik pod stresom" a to nas dalje vodi samo u jednom smeru - ka bolesti. Onog trenutka kada osetite da vam igra vena u slepoočnici, to vam organizam šalje signal da ste "debelo" pod stresom i da je vreme da preduzmete neke mere po pitanju pomenutog. Akutno može brzo preći u hronično a onda može biti kasno. Razbolećete se. 

I nisam ja sad izmislila "rupu na saksiji" pišući ovo što već svi znamo. Nemam nameru da izigravam ni psihologa a kamo li psihijatra jer nisam ništa od ta dva. Ja sam samo ljudsko biće koje je izloženo dnevnim stresovima kao i mnogi drugi. 

Napisah ovo jer sam skoro sebe poistivetila sa "Stressed Eric".

Neću da budem "Erica" pod stresom.