Između košmara i ružičastih snova

 

Sanjamo svaku noć, ali se ne sećamo svega. Zapravo, možda je tako i bolje. Verovatno jeste.

​A šta je sa onim snovima kojih se sećamo? Kako se vrši ta selekcija? Jer, budimo iskreni, ti preživeli fragmenti nisu uvek lepi. Često su to upravo oni koje bismo najradije izbrisali.

Ipak, s vremena na vreme, kroz to gusto sito podsvesti proleti i poneka nit čistog, vazdušastog spokoja. To su oni ružičasti snovi, meki i topli poput starog ćebeta, koji nas ne bude lupanjem srca, već nas ostavljaju da plutamo u nekom čudnom miru dugo nakon što otvorimo oči. U tim trenucima mozak nam poklanja predah, crtajući svet onakvim kakav bi mogao biti da nema strahova. Iako ih ne pamtimo onako oštro i precizno kao košmare, ti bljeskovi su nam preko potrebni. Oni služe kao emocionalni balans i utočište koje nas podseća da u sebi i dalje nosimo mir, a ne samo strahove.

​Kažu da psihologija ima odgovor i na to zašto nas košmari proganjaju i na javi. Ako sam dobro razumela Junga, taj naš "unutrašnji filter" nije pokvaren - on je zapravo vrlo precizan. Ružni snovi nisu greška u sistemu. To je susret sa onim delovima nas koje preko dana uporno guramo pod tepih, krijemo kako od drugih, tako i od samih sebe. Psiha namerno bira da zapamtimo baš te neprijatne slike koje su tu da nas nateraju na suočavanje.

​Dok spavamo, u nama se odvija onaj teški, rudarski posao podsvesti o kojem retko razmišljamo (kako ko). Kao da sećanje propuštamo kroz neko gusto rešeto - zadrži se samo ono što je bilo dovoljno glasno, dovoljno bolno, da ne proleti kroz te tesne proreze zaborava. Te slike koje preteknu do jutra nisu tu slučajno. One su poruke koje nam kucaju na vrata, a koje mi uporno odbijamo da otvorimo. Iako te teške snove isprva doživljavam kao neku vrstu noćne kazne, oni su zapravo najsiroviji način na koji se mozak čisti od svega onoga što smo tokom dana prećutali.

​Iza REM faze krije se zapravo čitav jedan noćni pogon. Dok nam oči titraju pod kapcima (rapid eye movement) mozak pokušava da uvede kakav-takav red u sav onaj haos koji smo proživeli tokom dana. Ne pamtimo mi te snove jer su nam dragi, već zato što nas naglo izbace iz kreveta, ostavljajući nas da sedimo u mraku sa srcem u grlu. To su oni trenuci nabijeni sirovim strahom ili tugom, koje mozak pokušava da "svari" dok smo nepomični. To je njegova, često surova, noćna terapija - suočavanje sa emocijom koju na javi nismo imali hrabrosti da pogledamo u oči.

​Ponekad se, međutim, taj fini mehanizam saplete o sopstvenu logiku i baci nas u onaj jezivi procep koji zovemo paraliza sna. To je onaj trenutak kada se svest probudi pre fizičkog bića, pa ostaneš zarobljen u sopstvenom telu koje odbija poslušnost. I dok nas ta nepokretnost zapravo čuva da ne potrčimo u snu, u tom vakuumu se dešava ono najgore. Ono što je trebalo da ostane zaključano duboko u podsvesti, odjednom dobija formu i bukvalno iskorači pred nas, tu, pored kreveta.

​Osećaj je paralizujući, u svakom smislu. To je trenutak u kojem nas sopstvena glava primorava da budemo prisutni dok se suočavamo sa onim od čega smo najviše bežali. Možda takve trenutke pamtimo najduže jer u njima nema bezbedne distance. San se više ne gleda kao film, on se proživljava svakim delom našeg bića, svakim nervom.

​Na kraju, ta selekcija se ne vrši po principu lepote, već po principu hitnosti. Pamtimo ono što nas "žulja i bode", jer nas upravo taj bol tera da se ujutru probudimo makar za mrvicu svesniji sebe.

365 dana kasnije: Moja mapa nevidljivih ožiljaka

Danas je bio dan D. Godišnjica saobraćajne nesreće koja je odnela dva života. Pedeset i šest nas je bilo povređeno – neki lakše, neki teže. Fizičke povrede su do sada „zarasle“. Ono što još nije, to su one povrede koje se ne vide golim okom. Psihičke.

U početku, telefon nije prestajao da vibrira. Pozivi, poruke, smešni klipovi - svi su pokušavali da mi „skrenu pažnju“ sa mraka u kojem sam se našla. To je onaj prvi talas empatije koji vas zapljusne, a onda se, sasvim prirodno, povuče. Ljudi se vraćaju svojim životima, svojim rutinama i sadržajima koji nemaju veze sa mojim ožiljcima. I to je normalno.

Posle nekog vremena, uz mene su ostali samo oni pravi prijatelji, što se dalo i očekivati. Tek retki se nisu uopšte oglašavali jer, kako kažu, „nisu hteli da me ometaju“. Pitam se – u čemu? Pa jedna poruka ohrabrenja, podrške ili prosto pozdrav, neće nikome zasmetati. Moji problemi nisu virusi koji se mogu preneti mejlom ili telefonskim razgovorom. Ali, tako se ljudi isfiltriraju. Na kraju ostanu samo oni koji su tu bili oduvek – i u dobru i u zlu.

U ovih godinu dana prošla sam kroz razne faze raspoloženja, čitavu lepezu manifestacija i psihosomatskih problema. Naučila sam da psihosomatika nije „umišljanje“. To je način na koji naša podsvest vrišti jer više ne može da ćuti. Trauma ima svoj sopstveni jezik.

Moja „lepeza“ je uključivala sve: od iznenadnog gubitka daha u potpunoj tišini, do napada panike usred obične kupovine. Telo pamti stres čak i kada mi pokušavamo da ga potisnemo. Naučila sam da ne mogu snagom volje zaustaviti drhtanje ruku ili ubrzan rad srca kada mozak detektuje opasnost tamo gde je nema. Morala sam da naučim da ne budem ljuta na svoje telo; ono me nije izneverilo, samo je ostalo u stanju pripravnosti pokušavajući da me zaštiti.

Da mogu da se vratim unazad, onoj osobi od pre godinu dana samo bih stavila ruku na rame i šapnula:

„Ne plaši se onoga što dolazi. Boleće, bićeš umorna i često ćeš se osećati kao stranac u sopstvenoj koži, ali preživećeš i to.“ Rekla bih joj da ne troši snagu na pravdanje onima koji ne razumeju i da će ponovo naučiti da diše – ne uprkos svemu, već sa svim tim što nosi.

Danas na život ne gledam kao na nešto što se podrazumeva. Za mene je on sada pozajmljeno vreme. Shvatila sam da nismo onoliko čvrsti koliko mislimo, ali smo mnogo žilaviji nego što možemo da zamislimo. Više ne jurim za velikim stvarima; tražim mir u onim malim, „običnim“ trenucima.

Godišnjice su tu da nas podsete na ono što smo izgubili, ali i na ono što je preostalo. A preostalo je dovoljno da se izgradi nešto novo – možda malo tiše, ali svakako dublje i svesnije.

Živa sam. I to je, posle svega, jedina pobeda koja je danas bitna.

Eho 27. januara

Kada crveno slovo postane ožiljak

Postoje datumi koje svet obeležava svečano, u miru i tišini praznika. Za mene, 27. januar nije samo Sveti Sava koji se praznuje i kao školska slava. To je dan koji je u mom kalendaru upisan najcrvenijim slovom - onim koji će za par dana, pa godinu kasnije, krvari kroz sećanja.

Kako se taj datum bliži, moja podsvest odbija poslušnost. U kom trenutku mozak dobije komandu da premota film unazad? Zašto se taj film uopšte pali bez pitanja? Noćas me je taj eho, u teškom snu, vratio u onaj autobus. Ponovo sam proživela udes, ponovo osetila onaj miris od kojeg mi se ledi krv, miris koji i sada, dok sam budna, osećam u nozdrvama. Ponovo sam bila na tom jednom sedištu koje me je delilo od smrti.

Osvanula sam slomljena, sa pritiskom u slepoočnicama i suzama koje su tekle same, bez prestanka.

Danas je bio dan za vizitu u dnevnoj bolnici. Pred grupom psihijatara, psihologa i sestara, iz mene je, sa svom tugom, jedom i bespomoćnošću, izletela rečenica koja je ogolila moju istinu:

"Ne znam da li ćete me razumeti, ali prvi put sam noćas pomislila da bi možda bilo bolje da sam ostala u onom autobusu, nego što prolazim ovaj pakao."

To nije bila suicidna misao. To je bio krik duše koja je umorna od preteškog bremena traume. Kada sam to izgovorila, nastupila je neobična tišina. Nije to bio prazan muk, već trenutak u kojem sam osetila kako se njihov prag kontrolisane empatije spustio za jedan stepenik. Danas su, u toj tišini, beli mantili prestali da budu samo stručnjaci. Postali su obični ljudi, žene koje su me čule bez osude i bez pokušaja da me ućutkaju.

Moja doktorka i načelnica su mi tiho objasnile: to je eho. To je 27. januar koji kuca na vrata mog sećanja. Povećale su mi terapiju, ali ono što me je zapravo umirilo bila je ta spoznaja da moja patnja nije nevidljiva.

Takođe, za dizanje raspoloženja zaslužan je i Miša, moj divni anđeo - a čovek, sa velikim Č. On se toliko trudio da mi skrene misli i oraspoloži, pričajući neke svoje dogodovštine.

Večeras pišem ovo sa blagom glavoboljom, ali i sa nekom novom vrstom mira. Shvatila sam da, iako je moje breme preteško, postoje trenuci kada ga ne moram nositi sama. Ponekad je najviše što čovek za čoveka može da uradi upravo to – da u tišini prizna njegovu bol.

Dok završavam ove redove, pritisak u slepoočnicama polako popušta. Shvatam da pisanje nije izbrisalo ono što se desilo, niti je promenilo datum u kalendaru, ali je izvuklo bol iz mraka na svetlost. Večeras neću pokušavati da prisilno zaustavim suze ako krenu. Pustiću ih da teku, jer svaka od njih ispira po jedan delić onog mirisa benzina i straha. Sutra je novi dan, a ja sam – uprkos svemu i uprkos onom autobusu – i dalje ovde.

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.