Kada odem

Kada odem, neću praviti buku.

Biće to jedan od tiših odlazaka.

Ti ćeš znati da odlazim

I zato ti na kraju neću prići.

Nećemo se opraštati,

Jer to bi zabolelo.

Pozvaću te kasnije

I sve što nisam, tada ću ti reći.

Tebi će biti lakše

Da čuješ glas iz tišine.

Jer oboje smo stvoreni

Za ljubav sa daljine.

S*ks, život i smrt

 

Zašto bol uvek vrišti, a sreća samo šapuće?

Tri su stuba na kojima počiva sve naše: s*ks, život i smrt. Iako bi, po nekom pravilu, prva dva trebalo da budu važnija, smrt je nekako preuzela primat. Ona nas dotiče jače, uvek je preglasna i ponaša se kao nezvani gost koji poslednji napušta zabavu.

Niko ne udara na sva zvona zbog prvog stuba. A drugi? On se podrazumeva. Dišemo, i to nam je dovoljan dokaz postojanja.

U poslednje vreme imam osećaj da mi se život dešava samo u pauzama između loših vesti. Predugo se taj dah smrti kotrlja oko mene. Od svih udaraca, najviše me je potresla vest o odlasku moje prijateljice Zoke među anđele. Prošlo je već četrdeset dana. Kažu da vreme leti ili da život ide dalje, ali istina je da samo učimo da hodamo sa tim saznanjem i tugom koja nas grli.

Zamišljam ova tri stuba kao surovo natezanje konopca.

Na jednom kraju je život - skrajnut, tih i gotovo neprimetan. O njemu se retko piše jer se, dok traje, uzima zdravo za gotovo. Na drugom kraju je smrt - bučna, agresivna, vuče svom silinom svakom novom čituljom i dijagnozom.

A na samoj sredini tog zategnutog konopca, tamo gde je čvor najčvršći, stoji s*ks. On je onaj primarni nagon, sirova energija i jedina tačka otpora. To je onaj trenutak koji nas podseća koliko smo živi i koji ne dozvoljava konopcu da pukne. To je znak da još uvek pružamo otpor sili koja nas vuče ka zemlji.

Često nismo svesni da je sve što radimo - pa i ovo što sada pišem - dokaz da smo tu. Tuga, ljutnja i bes su uvek bučniji od sreće. 

Sreća je tiha, a bol vrišti. 

Ali život, iako potcenjen, i dalje ima šta da kaže. Pišem ovo jer odbijam da priznam da je buka smrti postala jača od otkucaja mog srca.

Ovaj tekst je moj inat tišini. Moj način da izvučem život iz zapećka u koji ga je tuga saterala. Kroz ove reči pokušavam ponovo da vidim svetlost. Pišem, dakle postojim. I pišem da bih te se sećala baš onakve kakva si bila: dok držiš svoj kraj konopca snažno, ponosno i sa osmehom koji smrt ne može da nadjača.

Sa posvetom: mojoj Zoki

Između buke i tišine

Svako svoju tugu nosi drugačije. Kod nekih je ona nemirna i bučna - pretvara se u nagle promene raspoloženja, u bes, u neshvaćenu euforiju ili cinizam, maskirajući se u sve ono što tuga naizgled nije.

Postoje i oni drugi. Kod njih tuga nije raspoloženje - ona je njihova tiha konstanta. Prepoznaš ih po hodu, po tome što im je bol postala dom, a ne usputna stanica. Oni su jednostavno, ljudi-tuga.

Osveta kao „lenjo“ tugovanje

Gledajući film "The Interpreter" zamislila sam se nad jednom rečenicom:

"Osveta je lenja vrsta tugovanja."

Na prvi pogled, to zvuči čudno. Zar osveta nije akcija? Zar nije pokret, bes, krik? Kako može biti lenja?

Ipak, ona je lenja jer nas štedi onog najtežeg posla na svetu: suočavanja sa prazninom.

Lakše je planirati udarac nego dopustiti sebi da osetiš koliko ti neko nedostaje. Lakše je hraniti gnev nego dozvoliti tugi da te slomi, a zatim te, komad po komad, ponovo sastavi. Osveta je bučna, ona traži metu, ali to je zapravo beg.

Težina tišine

Potrebno je mnogo više snage da se sedi u tišini sa sopstvenim gubitkom, kao što to čine ljudi-tuga, nego da se krene u rušenje sveta oko sebe. Osveta pokušava da izravna račune tamo gde je račun uvek u minusu. Dok ovi tihi ljudi kroz svoj bol čuvaju uspomenu, oni koji se svete tu uspomenu prljaju mržnjom.

Biti čovek-tuga nije poraz. To je tiha potvrda da je u nama postojalo nešto toliko vredno, da i njegov odlazak ima težinu koja nas oblikuje. To je put onih koji imaju hrabrosti da osete prazninu, a da je ne popunjavaju besom.

Jer, lakše je uništiti svet oko sebe nego ponovo izgraditi onaj srušeni svet unutar nas.

Osveta prođe u trenu, a tuga nas prati u stopu. I mada boli, taj hod kroz tišinu, jedini je način da ne izgubimo čoveka u sebi.

Eho 27. januara

Kada crveno slovo postane ožiljak

Postoje datumi koje svet obeležava svečano, u miru i tišini praznika. Za mene, 27. januar nije samo Sveti Sava koji se praznuje i kao školska slava. To je dan koji je u mom kalendaru upisan najcrvenijim slovom - onim koji će za par dana, pa godinu kasnije, krvari kroz sećanja.

Kako se taj datum bliži, moja podsvest odbija poslušnost. U kom trenutku mozak dobije komandu da premota film unazad? Zašto se taj film uopšte pali bez pitanja? Noćas me je taj eho, u teškom snu, vratio u onaj autobus. Ponovo sam proživela udes, ponovo osetila onaj miris od kojeg mi se ledi krv, miris koji i sada, dok sam budna, osećam u nozdrvama. Ponovo sam bila na tom jednom sedištu koje me je delilo od smrti.

Osvanula sam slomljena, sa pritiskom u slepoočnicama i suzama koje su tekle same, bez prestanka.

Danas je bio dan za vizitu u dnevnoj bolnici. Pred grupom psihijatara, psihologa i sestara, iz mene je, sa svom tugom, jedom i bespomoćnošću, izletela rečenica koja je ogolila moju istinu:

"Ne znam da li ćete me razumeti, ali prvi put sam noćas pomislila da bi možda bilo bolje da sam ostala u onom autobusu, nego što prolazim ovaj pakao."

To nije bila suicidna misao. To je bio krik duše koja je umorna od preteškog bremena traume. Kada sam to izgovorila, nastupila je neobična tišina. Nije to bio prazan muk, već trenutak u kojem sam osetila kako se njihov prag kontrolisane empatije spustio za jedan stepenik. Danas su, u toj tišini, beli mantili prestali da budu samo stručnjaci. Postali su obični ljudi, žene koje su me čule bez osude i bez pokušaja da me ućutkaju.

Moja doktorka i načelnica su mi tiho objasnile: to je eho. To je 27. januar koji kuca na vrata mog sećanja. Povećale su mi terapiju, ali ono što me je zapravo umirilo bila je ta spoznaja da moja patnja nije nevidljiva.

Takođe, za dizanje raspoloženja zaslužan je i Miša, moj divni anđeo - a čovek, sa velikim Č. On se toliko trudio da mi skrene misli i oraspoloži, pričajući neke svoje dogodovštine.

Večeras pišem ovo sa blagom glavoboljom, ali i sa nekom novom vrstom mira. Shvatila sam da, iako je moje breme preteško, postoje trenuci kada ga ne moram nositi sama. Ponekad je najviše što čovek za čoveka može da uradi upravo to – da u tišini prizna njegovu bol.

Dok završavam ove redove, pritisak u slepoočnicama polako popušta. Shvatam da pisanje nije izbrisalo ono što se desilo, niti je promenilo datum u kalendaru, ali je izvuklo bol iz mraka na svetlost. Večeras neću pokušavati da prisilno zaustavim suze ako krenu. Pustiću ih da teku, jer svaka od njih ispira po jedan delić onog mirisa benzina i straha. Sutra je novi dan, a ja sam – uprkos svemu i uprkos onom autobusu – i dalje ovde.

Duša kao kolateralna šteta

Znaš li kako je kada zavučeš ruku u srce i iščupaš ljubav iz njega, a da ona (ljubav) nije umrla tim činom? Samo je ukloniš na neko drugo mesto. A srce…krvari. Normalno, volelo je i još voli. I ne zna šta ga je snašlo. A duša?

Duša boli. Jako. Nekada pomislim da ću svisnuti od tog bola koji samo malo, na trenutke umine pa se opet vrati sa istim intenzitetom. I tako u krug. Duša je žrtva mog napada na srce. Ona trpi posledice mog (ne)dela nad srcem. No, ona vidi srce kao krivca.

Dok me grize savest, ja "jedem" ostale organe - "grizem" ih nemilice. Odakle mi pravo da uradim tako nešto? I zašto moj razum ćuti, zašto ne progovara??? Zašto mi ne daje kuraži, iako znam da sam postupila ispravno? Samo se oglasio u trenutku "presude". I to je to?

Postoji li negde groblje ljubavi, da odem i potražim onu moju, otrgnutu iz dubine srca? Da joj kažem zašto sam to uradila. Duša pati i sve ovo i pišem zbog nje. Ona je zapravo ono najbitnije u meni. A ponela sam se prema njoj jako loše. Možda će me razumeti? Možda mi i oprosti? Jer, moja je.

Thanks to Gemini who generated this image under my supervison, fulfilling my wishes.

Život posle nje

Dve godine već...NEDOSTAJE. I nedostajaće dok i ja postojim.

Nekada su dani tako dugi bez nje, njenog prisustva...njenog glasa, njenog dodira, čak i kritike. Suvišno je reći, bez njene ljubavi. Dve duge godine u kojoj su se listali dani, nedelje i meseci. U početku su dani bez nje bili tako jednolično prazni. Pretvarali su se u nedelje koje nisu bile ništa drugačije.
Nema ništa gore od otupelosti. Ne osećaš ništa i živiš kao robot. Nedelje su se nanizale u mesece koji su za nijansu bili bolji od proteklih dana. Pokušavala sam da se otrgnem od stanja u kojem sam bila. Sve je i dalje bilo kao na traci osim bola koji je malo utihno. A tuga - neopisiva. I opet ću ponoviti da je ona VREME LEČI SVE, najveća glupost ikada izrečena. Vreme ne leči - samo te nauči da živiš bez nekog koga si i ko je tebe neizmerno i bezuslovno voleo.
Eto i danas posle dve godine to tvrdim. Čovek je velika životinja, nekada veća i od nje same. Svašta može da izdrži, jer se priroda za to postarala. Ostanu rane koje nikad ne zacele, ali sam naučila sa njima da živim.
Sećanja su ta koja me dižu i daju snage za dalje, za život. Jer da nije bilo nje koja me je rodila ne bi bilo ni mene. I upravo zbog nje, ja živim i dišem jer joj to dugujem. Jer pola nje i dalje živi u meni. Ona, moja MAJKA, danas živi kroz mene.
Meni ostaje da budem zahvalna što me je baš ona rodila, odgajila, vaspitala, usmerila i dala ovaj skroman talenat za pisanje.
Život se nekada promeni za 360 stepeni i u trenutku (koji zna da traje) se ne znate snaći. Važno je samo da se ne predate.
Sa posvetom, mojoj MAMI.