Krhkost nije poraz

Svako od nas nosi onoliko tereta koliko može da podnese. I bukvalno, zna se na koji mislim. Možda se neki nećete složiti sa mnom, ali svakako imate pravo na svoje mišljenje. Ovo ne pišem napamet, već iz iskustva.

​Život me je stavljao u razne situacije i za neke se, sa ove distance gledajući unatrag, ozbiljno zapitam: kako sam uopšte sve to izdržala? Ne zastupam tezu da čovek u teškim situacijama postane životinja; moja teza je da je čovek ponekad sposoban da izdrži više od bilo kog drugog bića.

​Ali i pored svega, pod svim tim prinudnim teretima, mi smo ipak samo ljudi.

​Živimo u društvu koje slavi samo pobednike. Svakodnevno nas preplavljuju poruke o tome kako moramo biti uspešni, nasmejani i uvek spremni za novi okršaj. Priznati umor postalo je kao priznanje poraza a predah isto što i odustajanje. Zato često stavljamo masku neustrašivosti, stežemo zube i koračamo kroz oluje kao da nam vetar ne može ništa.

​Ali šta biva kada se svetla ugase, kada ostanemo sami među svoja četiri zida?

​Tada, u tišini sobe, ta veštačka snaga konačno ustupa mesto istini. Shvatimo da suze nisu znak slabosti, već jedini način da duša spere nagomilanu prašinu sa dugog i napornog puta. One su dokaz da nismo oguglali, da nas nepravde i udarci nisu pretvorili u hladan kamen. Biti ranjiv ne znači biti poražen; to znači sačuvati sposobnost da osećaš, uprkos svemu. Čovek koji ne ume da zaplače nad sopstvenim teretom, teško će razumeti i tuđu muku. Tek kada prepoznamo sopstvenu krhkost, počinjemo sa više razumevanja da gledamo borbe ljudi oko nas.

​Zato, kada sledeći put osetite da su vam kolena teška i da vam dah ponestaje, dopustite sebi da budete samo ljudi. Skinite oklop bar na kratko. Jer tek kada priznamo sopstvenu ranjivost, pronalazimo onu najdublju, istinsku snagu da se ponovo podignemo, ispravimo leđa i krenemo dalje.

S*ks, život i smrt

 

Zašto bol uvek vrišti, a sreća samo šapuće?

Tri su stuba na kojima počiva sve naše: s*ks, život i smrt. Iako bi, po nekom pravilu, prva dva trebalo da budu važnija, smrt je nekako preuzela primat. Ona nas dotiče jače, uvek je preglasna i ponaša se kao nezvani gost koji poslednji napušta zabavu.

Niko ne udara na sva zvona zbog prvog stuba. A drugi? On se podrazumeva. Dišemo, i to nam je dovoljan dokaz postojanja.

U poslednje vreme imam osećaj da mi se život dešava samo u pauzama između loših vesti. Predugo se taj dah smrti kotrlja oko mene. Od svih udaraca, najviše me je potresla vest o odlasku moje prijateljice Zoke među anđele. Prošlo je već četrdeset dana. Kažu da vreme leti ili da život ide dalje, ali istina je da samo učimo da hodamo sa tim saznanjem i tugom koja nas grli.

Zamišljam ova tri stuba kao surovo natezanje konopca.

Na jednom kraju je život - skrajnut, tih i gotovo neprimetan. O njemu se retko piše jer se, dok traje, uzima zdravo za gotovo. Na drugom kraju je smrt - bučna, agresivna, vuče svom silinom svakom novom čituljom i dijagnozom.

A na samoj sredini tog zategnutog konopca, tamo gde je čvor najčvršći, stoji s*ks. On je onaj primarni nagon, sirova energija i jedina tačka otpora. To je onaj trenutak koji nas podseća koliko smo živi i koji ne dozvoljava konopcu da pukne. To je znak da još uvek pružamo otpor sili koja nas vuče ka zemlji.

Često nismo svesni da je sve što radimo - pa i ovo što sada pišem - dokaz da smo tu. Tuga, ljutnja i bes su uvek bučniji od sreće. 

Sreća je tiha, a bol vrišti. 

Ali život, iako potcenjen, i dalje ima šta da kaže. Pišem ovo jer odbijam da priznam da je buka smrti postala jača od otkucaja mog srca.

Ovaj tekst je moj inat tišini. Moj način da izvučem život iz zapećka u koji ga je tuga saterala. Kroz ove reči pokušavam ponovo da vidim svetlost. Pišem, dakle postojim. I pišem da bih te se sećala baš onakve kakva si bila: dok držiš svoj kraj konopca snažno, ponosno i sa osmehom koji smrt ne može da nadjača.

Sa posvetom: mojoj Zoki