Čuvari mojih nemira

Još od školskih dana, imala sam iskrenije i lojalnije drugove nego drugarice. Naravno, imam ja i danas nekoliko dragocenih prijateljica, ali one sada nisu tema.

Tada nisam mnogo o tome razmišljala, ali sam bila svesna razlike. Uspevala sam ja da dešifrujem te suptilne signale i neizgovorene reči u ženskim krugovima, ali meni to nikada nije bila poenta druženja. Nisam želela da mi prijateljstvo bude stalni rad na tumačenju tuđih raspoloženja. Želela sam, i danas želim, otvoren i zdrav odnos - bez tajni, bez podteksta i bez stalnog "čitanja između redova".

Ali dosta o prošlosti. Ona je samo uvod za ono što imam danas.

Htela ja to ili ne, život mi je filtrirao ljude. U masi svakojakih izdvojila su se njih dvojica. Danas više ne analiziram zašto je to tako. Jednostavno prihvatam da su moj svet izgradili muškarci. Oni su tačka u kojoj prestaje potreba da se objašnjavam. Kod njih nema "praznog hoda" niti straha da ću biti pogrešno shvaćena.

Naše druženje ne traži formu, ne zahteva svakodnevne izveštaje niti dokazivanja. Ono je bezuslovno u najčistijem smislu te reči - ne traži ništa osim apsolutne iskrenosti i međusobnog poštovanja. Sa njima ne moram da budem nasmejana ako mi se plače, niti jaka ako se raspadam. Ne traže od mene ništa osim da budem to što jesam - ogoljena, stvarna i svoja. I baš zato što ništa ne traže, imaju moju potpunu odanost.

Iako su obojica moji stubovi, svaki me drži na svoj način, unoseći u moj život dve potpuno različite a podjednako važne vrste sigurnosti koje se savršeno dopunjuju.

Jedan od njih nosi tu dragocenu, suptilnu nežnost koju se ne plaši da pokaže. On je čovek blage naravi, neko ko uvek ume da pronađe pravu reč koja leči i umiruje. Njegova blagost se oseća u svakom razgovoru i pokretu, a njegova uviđajnost me uvek iznova zadivi. On oseća moje raspoloženje pre nego što bilo šta izgovorim. Njegova podrška je meka, ali postojana, kao mirna ruka na ramenu kad se sve oko mene uzburka. 

Drugi tu istu nežnost često vešto maskira, naročito u onim trenucima kada oseti potrebu da bude "tipično muško" - čvrst, neprobojan, onaj koji ne dozvoljava emocijama da ga pokolebaju. Ali ja ga čitam. Znam da se iza te maske krije ista ona briga, samo ponekad upakovana u tipično muške reči i ponašanje. I što je najvažnije, on to delima i pokazuje. Ona su glasnija od svake maske, potvrđujući da je tu, uvek i bezuslovno, kad god mi je potreban.

Iako su na prvi pogled potpuno različiti, u suštini su krojeni od istog materijala. Imaju taj neki sličan, skoro zaboravljen kodeks ponašanja i životne vrednosti koje su u ovo vreme postale prava retkost. To su ljudi koji drže reč, koji ne prodaju maglu i koji znaju šta znači biti Čovek.

Upravo to ih čini vrednijim od svega što sam na svom životnom putu sretala. Ne mogu ih porediti ni sa kim, jer jednostavno ne liče na ostatak sveta koji poznajem. Oni su van konkurencije i van šablona.

I dok svet možda očekuje da mi ženski krugovi budu primarni, ja znam svoju istinu: njihovo prisustvo u mom životu ne bih menjala ni za šta na svetu. Jer, dok drugi traže brojnost, ja sam pronašla suštinu. Oni su moja mirna luka, ali i čuvari mog nemira.

Posvećeno: Dvojici prijatelja koji su znali ovo pre nego što je i prva reč napisana

---

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Rok trajanja

Često idem u nabavku potrepština u jedan grčki market a da ne bi bilo da ga reklamiram, jer moj blog nije sponzorisan, neću mu pominjati ime. 

Elem, gurajući kolica dođoh do frižidera gde su razni jogurti. Starija žena uzima neki voćni ali ćerka koja je bila sa njom, pošto je videla da mu uskoro ističe rok upotrebe. joj ga uzima iz ruku i vraća natrag. Kažem joj da uzme iz dubine, one poslednje, jer iz prakse znam da tako slažu. Odmakla sam se i krenula dalje u svoje pohode. 

Istog dana uveče, posle jedne prepiske sa prijateljicom bacih se u razmišljanje. Eto, taj rok trajanja koji je utisnut na ambalaži je dostupan svima. Zna se dokle je nešto za upotrebu ali uvek možeš uzeti drugi proizvod sa dužim trajanjem. Čak i ne mora biti isti proizvođač.

A šta je sa ljudima, kako njima produžiti rok ili kako njih zameniti? Pa nikako. Traju dok traju, druženju, prijateljstvu, čemu god. A zameniti ih ne možemo. Kada odu, kad im istekne rok trajanja u našem životu, ostavljaju trag da su bili tu, prisutni u našem životu. I bez obzira što će doći neki drugi, ti novi ne mogu zameniti one što su "istekli". A ni one koji su tu ostali. Svako je za sebe. Niko nikoga ne menja. Neki dolaze i prolaze a tek poneko ostane.

Razočarenja su trenutna, ponekad budemo i povređeni. No, ne treba čovek da žali za ljudima čiji je "rok upotrebe" ograničen. To bi bilo kao da žalite što niste pojeli nešto čemu je rok za upotrebu istekao. U najblažem obliku, dobili bi dijareju i povraćali a ljudi koji bi ostali u vašem životu, ništa drugo do "toksični" po vas. 

Komunikacija je najbitnija, otvoren odnos u kom možete bez ustezanja sve reći - kako se i zašto tako osećate. I nije potrebno da uvek razumete onu drugu stranu, ne možemo imati stalno identična razmišljanja. Bitno je da podržite tog nekog, da ga ispoštujete. Tolerancija je magična reč a u nekim situacijama i presudna. Nikada nismo samo mi u pravu i nikada nije "greška" do onog drugog. Svega ima. I sve je ljudski. Dok ima ljubavi protkane poštovanjem, dotle će nešto i trajati. Čim počnemo meriti kao na kantar, to je znak da se u odnosu nešto poremetilo iz nekog razloga. Zato je razgovor u kojem će se nedoumice razjasniti vrlo bitan. Ako nema svih ovih elemenata, znači da postoji i onaj rok trjanja sa voćnog jogurta. 

Posvećeno D. L. koja traje... ❤

Je*ote volim te

Je*ote  - volim te. Uhhhh... Od kad? Gde je zaljubljena faza mene? Preskočila sam je? Je li moguće? Je li realno? Auu, rekla sam ti da te volim a tebi sam sinoć "zamerila" na rečima NE PRETERUJ kada si mi isto rekao.
Kakva pometnja u srcu, duši. Ne u glavi. Mozak samo dobija informacije koje kroz usta treba da se reprodukuju.
Vulkan je proradio. Nema nazad. Desilo se. To je to.

Sigurna sam u ono što osećam. Ljubav je to. Ja volim. Da, tvoja JA voli mog TEBE. Moram da ponavljam te reči, da uverim sebe da ovo nije san. A u dubini duše znam da nije. Ja se samo čudim tolikoj lavi iz vulkana ljubavi.
Heeej... Moj TI, volim TE. 

Nešto kao retrospektiva

Prođe još jedna......godina. Koja li je po redu, a da sam joj jedva čekala LEĐA videti? Mnogo mi je takvih u nizu bilo. Mnogo ružnih i loših stvari je bilo u njima. Na momente samo par predaha, tek da udahnem i nastavim sa disanjem do dalje prepreke.

Kažu da za sve postoji razlog. Ali i vreme u kom se dešavaju te neke radnje. Pregurala sam svašta nešto,što bi neki rekli. Ali da mi je neko samo nagoveštaj dao, mislim da bih "umrla pre roka". No čovek je stena, kad se ne nada, kada ne očekuje. Veća životinja od nje same, kako znam ne tako retko reći. To nam je priroda poklonila, zato i jeste samo u specifičnim i teškim životnim okolnostima.

Očvrsnu te nedaće, naprave ti "grublju kožu". Ponekad smo toga svesni, ponekad ne. 

No, život nam "servira" kako okolnosti i probleme, tako i razne (ne)ljude. U stvari, to mu dođe, kao nešto isto. Jer za ljude vezujemo događaje a i okolnosti. Sve je zapravo povezano, samo nekada ostanu ljudi upečatljiviji u odnosu na datu situaciju. 

Ljudi, moja neiscrpna inspiracija. Svi. Svakakvi. Svakojaki. Sad malo iz drugog ugla o njima. Neki došli, neki zastali, neki 'ošli. Tako to u životu biva. Ima i povratnika. Svako je dobrodošao dok se ne pokaže da nije trebalo tako biti. I nikog neću zadržavati, niti ću koga zvati da se vrati. Vrata su tamo gde jesu. Svako ih zna i otvoriti i zatvoriti. Svi imaju dovoljnu visinu da mogu kvaku dohvatiti. I ne moram da znam ni razlog, njihovog razloga. Iskreno, ne zanima me. Jedino što me zanima je da li žele ubuduće biti ljudi. Samo to. A znam da je to za neke mnogo, a nisu toga sami svesni. Izaći ću sa svima na kraj. Jedino što imam malo nedoumicu sa statistima. Prosto ne znam šta ću sa njima. Nekako me iritiraju. "Niti smrde nit' mirišu". E, al' takve baš ne volem. Ne volem. I tačka. 

Neka idu, neka izađu na vrata na koja su nekada ušli, ipak. Pod uslovom da ih znaju pronaći. Ne mogu ja takve.  A i što će mi? 

Volim ljude sa kojima mogu pričati o svemu, kojima  se mogu naći u nevolji, sa kojima ću se radovati i smejati. Pozeri mi ne trebaju. Niti oni što bi da im se diviš. Man'te me toga. 

Znači, pronađite put do vrata - i doviđence.

U ova vremena kada je čovek čoveku VUK, dovoljni su iskreni i pravi prijatelji. A oni znaju KO SU. 

Nastaviće se. . .

OVIH DANA

Stalno se ljudi vraćaju u prošlost... kako je bilo nekad...onda je bilo tako i tako...malo, malo pa osvrt u tamo neke godine. Kapiram osvrte, ali nikako poređenja. Jer danas živimo takvim tempom, osiromašeni u svakom pogledu, toliko drugačije, da se i meseci više ne mogu porediti, a kamo li godine. Mnogo saveta (o kojima ne bih više) ali previše je zluradosti. PREVIŠE. Što bre da komšiji crkne krava? Šta ti imaš od toga, ti malecki čoveče???

Tokom proteklih dana je bilo raznih dešavanja u beogradskom ataru. Pored redovnog pljuvanja po nekim ljudima, medijima, napadima, zgražavanjima, posetio nas je i Stiven Sigal, a najbiitniji događaj je svakako misija OEBS-a. Svako je ispratio neki događaj, ali ljudi koji su zaposleni u ćerki-firmi PRO TENT, sa adresom OBRENOVAC (čitaj - poplavljena beogradska opština) sigurno su imali druge "poglede". U utorak, 1.decembra pola firme je izgubilo posao na tenderu. I šta sad? Kuda će ti ljudi, gde će naći novi posao? Nisu to samo radnici, tu su i njihove porodice. I što je najgore u celoj priči, ti ljudi sa svojim porodicama se još nisu "oporavili" od poplave. E zato ne mogu da se porede sa nekim drugim ljudima, nekim drugim firmama, nekim drugim gradovima. Jer, mnogi još uvek žive u tuđim kućama, pod kreditima. Ali ljudi, ko ljudi...sve porede. I babe i žabe. A ne mogu svi u istu košaru. Ili moraju (treba)?

I opet je ta empatija zatajila. I opet je đavolska (ljudska) strana izašla na videlo. Zašto je onima koji su već doživeli sudbinu zaposlenih u PRO TENT-u, svejedno? Zašto ih ne dotiče nekadašnja, njihova, priča? Zar ne bi trebalo, upravo ti, koji su već izgubili posao, nebitno u kojoj firmi i kada, da saosećaju sa ovim (većim delom) mladim ljudima? Mnogo očekujem, je l' da?

Neshvatljivo mi je ali prihvatam (jer ne mogu im ja menjati svest) da im je tako lakše, da ne bude samo njima teško. Jer, ljudi se generalno uvek teše sa tuđim ljudskim nesrećama. Lakše podnose sopstvene gubitke, ako se to desi još nekom. No, ne mogu da razumem to naslađivanje, to smejanje "u brk" (e da vidiš i ti kako je to).

Ova "priča" navodno nije završena. Ima rasplet (kao sastav koji ima razradu). Ostaje nam da sačekamo i zaključak. U iščekivanju odluke (sudbine), zamoliću najkulturnije - sve nekulturne i pakosne tzv. ljude, da gledaju "svoja posla". Jer, brzo mečka zaigra i pred drugim vratima.

Pozdrav svim ljudima, koji normalno razmišljaju, koji će bar moralno dati podršku PRO TENT-u, firmi koja radi za TE Nikola Tesla, ogranak EPS-a. Podrška RADNICIMA koji rade za najvećeg proizvođača struje u Srbiji. Podrška, jer rade za duplo manje plate od radnika EPS-a.

PODRŠKA, JER SU JE ZASLUŽILI DA BUDU PODRŽANI.

ERICA pod stresom

Normalan. Ko je to danas uspeo ostati? Ne mislim u bukvalnom smislu, ma znate već. Svaki dan imamo nekoliko stresića koji se talože i talože. I jednog dana kada narastu kao u možda već zaboravljenoj reklami - Di-Go kvasac, dostignu svoj vrhunac, onda to postaje opasno po naš organizam. Od tog trenutka mi imamo bombu u telu...neko u želucu, neko u grudima a mi ostali u glavi. Iskreno, ne znam šta je gora opcija. Sve su opasne i razdiru do srži. 

Konstantno stresirani organizam emituje veoma loše vibracije. Negativnost - level high. Fali trunčica do eksplozije. Neki uspeju da otresu sa sebe tu negativnost ali samo na trenutke, onoliko koliko je potrebno da ne prsnu u jednom danu. A sutra ga opet vrate na isti nivo. I tako u nedogled.

Dostupnost interneta, samim tim i raznih tekstova, saveta i tzv.saveta možda može pomoći. Zavisi sve u kom stadijumu se nalazite, da li možete sebi da pomognete i koliko ste duboko zaglibili i prigrlili sve te negativnosti iz svih vaših okruženja (privatnih, poslovnih). Ne verujem da neko svesno ne želi sebi da pomogne. U tom slučaju treba potražiti stručnu pomoć ali mnogi beže od toga. 

Mnogo je saveta po pitanju stresa ali koji su pravi, za vas. Nismo svi od istog materijala "napravljeni" - složićete se. Uvek ima pametnjakovića koji će vam se čuditi kako to ne možete da eliminišete ili njima to ne može da se desi i slično. No, ne treba takvim ljudima zameriti jer i oni sami nekada podlegnu istom tom stresu. Ako radite neki posao koji je vezan za "deadline" (rok), ako radite na normu a u današnje vreme ako imate nervozne i nesposobne šefove pa svoje frustracije iz pomenutih razloga raspršuju po okruzenju i samim tim, stresiraju upravo na vas, naravno da ste u rizičnoj kategoriji. Verovatno se neki opet neće složiti sa mojim izlaganjem, ali ako ste do sada pročitali bar neki post na mom blogu, shatili ste da ja ništa ne generalizujem. Tako je i ovog puta. Samo navodim primere koji nas okružuju za koje ne mora da znači da su vas negde u životu "sapleli".

Život je čudo, jedna avantura koja nam je data na poklon. No, neće uvek biti zanimljiva, niko nam to nije ni rekao (obećao) niti nam je tako rođenjem predodređeno. Moramo se truditi da živimo život što bolje znamo iako će neki uvek ići linijom manjeg otpora. Mnogi će nas i kočiti u našim namerama, željama i ciljevima. Opet dolazimo na ono da nismo svi isti (Bogu hvala) ali kroz neke situacije koje nam i ne idu "na ruku" naučićemo kakav život može sve biti. U međuvremenu, potrudimo se da postavimo nekakvu "izolaciju" oko sebe jer ako se ni malo ne zaštitimo, završićemo kao "Erik pod stresom" a to nas dalje vodi samo u jednom smeru - ka bolesti. Onog trenutka kada osetite da vam igra vena u slepoočnici, to vam organizam šalje signal da ste "debelo" pod stresom i da je vreme da preduzmete neke mere po pitanju pomenutog. Akutno može brzo preći u hronično a onda može biti kasno. Razbolećete se. 

I nisam ja sad izmislila "rupu na saksiji" pišući ovo što već svi znamo. Nemam nameru da izigravam ni psihologa a kamo li psihijatra jer nisam ništa od ta dva. Ja sam samo ljudsko biće koje je izloženo dnevnim stresovima kao i mnogi drugi. 

Napisah ovo jer sam skoro sebe poistivetila sa "Stressed Eric".

Neću da budem "Erica" pod stresom.