Najveći dar koji mi je donela 2025. godina

Sreća je neopipljiva.

Ali razloge sreće mogu dodirnuti, mogu im se osmehnuti, mogu ih zagrliti.

U ovoj traumatičnoj godini dobila sam mnogo lepih poklona — ljude.

To mi se nije desilo odavno.

Upoznala sam anđeoske duše — koje mi stavljaju osmeh na lice.

Mogu slobodno reći da sam ove godine postala bogata žena.

To su ljudi koji sede pored mene

dok učim da dišem drugačije.

Koji ne beže od mojih tišina.

Koji ne traže da budem jaka kada nisam.

Ljudi koji me, svojom prisutnošću, polako popravljaju.

Ova godina me je naučila da nova prisustva ne moraju da budu prolazna. Neki ljudi dolaze da zauvek ostanu.

U novu godinu ne ulazim sa velikim planovima.

Ulazim sa poverenjem.

Sa blagošću prema sebi.

Sa zahvalnošću koja nije glasna, ali je duboka.

Ove godine sam upoznala anđeoske duše.

 ✨Ove reči su za vas koji ste tu, tiho i pažljivo, uz mene. ✨

✨ Za vas koji svojim postojanjem popravljate moj svet. ✨

*Posvećeno mojim anđelima*

Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Svoj i moj, tvoja i svoja

Izgubiš 

se nekada u meni 

i 

budeš 

samo moj.

Izgubim se i ja, pa tada ne budem svoja.

I kada si svoj i kada sam svoja
Mi smo celina koja je i tvoja i moja.

Kada se reči u odaje  povuku
Duše spajaju naša tela.

Ja svoja budem tvoja

A ti moj iako si svoj.

Ne tražiš od mene da budem samo tvoja
Jer dobro znaš da moram biti i svoja.
I ne očekujem da budeš samo moj
Znam dobro i ja, da ti moraš biti i svoj.