Realni sanjar

Dozvolim ponekad sebi

Taj izlet u snove

Jer tamo nema laži

I tamo je sve po mome.

Dozvolim ponekad sebi

I da sanjam budna

Jer sanjarenje je tako lepo

A realnost je tako ružna.

Dozvolim ponekad sebi

Da po oblacima lutam

Skakućem k'o dete bez briga 

Dok gomila ljudi ispod mene rida.

Dozvolim ponekad sebi 

Da se ušuškam u bajku

Gde je glavna rola moja

I gde sam ja samo svoja.

Dozvolim ponekad sebi 

Da ne vidimništa ružno 

Gde se svi grle i ljube

I gde nema ništa tužno.

Dozvolim ponekad sebi 

Da gledam kroz ružičaste naočari

Gde ceo svet ima svega

Gde nikome ništa ne fali.

Dozvolim ponekad sebi 

Da vidim suda samo zdrave ljude 

Gde bolesti i lekovi ne postoje

Sa mislima - da svima dobro bude.

Dozvolim ponekad sebi 

Da volim sve na svetu

Da mislim da ne postoje osećanja lažna

Da nema foliranja i materijalizma

Vulgarnosti, oholosti i primitivizma.

Dozvolim ponekad sebi 

Da pričam sa onima kojih nema više 

I osećam se divno, kao nebo posle kiše - 

Jer onda je na nebu duga a ne tuga.

Ali uvek, ja se snovima svesno predam

I stojim na zemlji kao vojnik čvrsto 

I ne lebdim uvek životnom pričom.

Dozvolim ponekad sebi 

I ne mora niko od snova da me brani

Jer vrlo dobro znam šta je java

Jer ja sam SANJAR REALNI.

Pesma je nastala u decembru 2015.

Amater punog srca (emocijom dišem)

Šta ako je nedoživljena ljubav opevana?

Jesu li to onda iluzije u pesmama?

Da li smisao gubi ta izmišljena emocija,

Koja eto u nekoj pesmi postoji?

I koje to strasti pesnik na papir stavlja,

Dok romantično o ljubavi zbori?

Osetiš li razliku između pravih i lažnih

Dok čitaš red za redom i možda se naježiš?

A ona - iz redova izmišljenih, nestvarnih.

Čitaš i dozvoliš sebi da se uživiš i prepustiš

Tim divnim stihovima, kao pisanim iz duše i srca

Ne sluteći da ih niko na javi takve doživeo nije,

I da si ti prvi koji im kroz čitanje život daje.

Koliko mašta može biti uverljivo stvarna?

Ja nisam pesnik al' stihove pišem

I svako moje slovo emocijom dišem.

Nižem reči u neku svoju brojanicu

Jer sve zajedno čine jednu celinu - ali doživljenu.

Ja sam amater punog srca i tople duše

I ne želim da budem ničija kopija,

Iz moje ljubavi svako se slovo rađa

Jer moje emocije su sazdane od nečeg meni svetog.

Pesma na požutelom papiru

Sigurno znaš kakav je osećaj kada napišeš neku pesmu.

Verovatno znaš kakav je osećaj kada je posvetiš nekome.

Možda čak znaš i kakav je osećaj kada tu pesmu pokloniš,

onako u rukopisu, pisanu na papiru?

A da li znaš kakav je osećaj kada tu pesmu,

na već blago žutom papiru, neko čuva više od dve decenije?

Znaš li?

Ja znam.

I veoma je, neopisiv rečima, taj osećaj koji spoznaš samo ako ga doživiš.

Svoj i moj, tvoja i svoja

Izgubiš 

se nekada u meni 

i 

budeš 

samo moj.

Izgubim se i ja, pa tada ne budem svoja.

I kada si svoj i kada sam svoja
Mi smo celina koja je i tvoja i moja.

Kada se reči u odaje  povuku
Duše spajaju naša tela.

Ja svoja budem tvoja

A ti moj iako si svoj.

Ne tražiš od mene da budem samo tvoja
Jer dobro znaš da moram biti i svoja.
I ne očekujem da budeš samo moj
Znam dobro i ja, da ti moraš biti i svoj. 

Dani i noći

Ima takvih dana kada u meni ljubav spava.

Ima i nekih noći kad ne znam kuda poći.

Ima dana kada sam vesela i razdragana.

Ima i noći za koje kažem da će proći.

Ima dana svih nijansi boja

Ali svaka je i tvoja i moja.

Ima noći koje kao da nisu naše

Jer mrak je i nekad nas se plaše.

Ima dana kada smo baš daleko ti i ja

Ali ljubav naša nas i daljinom spaja.

Postoje trenuci kada mislim da se svet ruši

Ali već sledećeg se setim ko mi je u duši.

I kada me grozote i nepravde jako bole

Dovoljno je što znam kako se naše duše vole.

LJUBAV

I kada mislim da ne mislim o tebi

I kada ne mislim da mislim na tebe

I kada mislim da mislim na nešto drugo

I tada je to nešto drugo TI.

I kada pričamo o sporednim stvarima

I kada se smejemo našim glupostima

I kada se pogledima grlimo

I kada ćutimo naše misli o nama

I kada žmurimo i kada se osećamo...

Sve se to zove istim imenom -

LJUBAV.

 

 

Nisam ti rekla

Mogla sam se zaljubiti u tvoje plave oči,

zavoleti kovrdžice na tvojoj glavi,

dok glasom umilnim si me mamio.

Gledao si me nežno i toplo, kao lane - 

a ja, kako ti kosa pada niz lice,

dok si mi baršunastim glasom govorio - 

hteo sam te pozvati...

Htela sam i ja,

ali ti nisam rekla.

NE dozvoli

Ne dozvoli da me omame mirisi cveća, koje nisi ti ubrao za mene.

Ne dozvoli da me Sunce ošamuti, ako ne misliš da mi praviš hlad.

Ne dozvoli kapima kiše da padaju po mom licu, ako ih usnama nećeš skupljati.

Ne dozvoli pahuljama da se tope na mom dlanu dok me ne ušuškaš u svoje ruke.

Ne daj godišnjim dobima da ti prolaze bez mene.

Ne daj danima i noćima da se troše bez nas.

Ne daj satu da otkucava tuđe minute.

Ne daj trenucima da budu neispunjeni NAMA.