Poslednji prozor u mart

Noćas su se kazaljke pomerile jedan sat unapred. To letnje računanje vremena uvedeno je davne 1983. godine i od tada nam svakog prolećnog dana kradu komadić sna u zamenu za prividno duži dan.

Zamislite, jutros kada ste otvorili oči, sat nije bio na noćnom ormariću. Nije bilo ni ormarića, čak ni zidova. Sve što ste imali je nestalo. Probudili ste se u svetu koji više ne kuca, već vibrira – u 2126. godini. Čitav jedan vek nam je promakao u snu.

Nema prekidača za svetlo, a zidovi – ako su se tako uopšte mogli nazvati – sazdani su od zgusnute svetlosti. Nema kvaka, nema mirisa jutarnje kafe, samo sterilna, pulsirajuća frekvencija koja pokušava da se sinhronizuje sa vašim dahom. Ljudi ne hodaju, oni klize kroz prostor, umreženi nevidljivim nitima informacija.

Pokušali biste da izgovorite obično "Dobar dan", ali reči bi zvučale kao tupi udarci kamena o kamen u svetu koji komunicira mislima. Postali ste digitalni fosili. Arhaični ostatak civilizacije koja je verovala u papir, mastilo i težinu izgovorene reči.

Najteže je sa sećanjima. U 2126. godini prošlost se ne pamti, ona se skladišti. A vi? Vi u svojim dlanovima još uvek osećate hrapavost onog ormarića kojeg više nema i miris marta koji se, negde usput, izgubio u toku jedne noći.

U 2026. godini smo se plašili za lozinke, a ovde su nam misli javne površine. Više nemate luksuz unutrašnjeg monologa. Svi "čuju" vašu tišinu. U tom svetu bez tajni, tuga je postala sistemska greška. Vaša čežnja za mirnim kutkom sopstvene glave tretira se kao kvar na mreži. Pokušavate da sakrijete lik majke, miris stare knjige ili boju nečijih očiju u neki neistraženi ugao uma, ali algoritmi te slike odmah prepoznaju i pretvaraju u binarne kodove. Više niste vlasnici ni sopstvene nostalgije.

Nema više onog "Kako si?" na koje se može odgovoriti kratkim "Dobro sam", dok se u vama lome svetovi. Ovde se vaši lomovi vide kao titranje na zidovima od svetlosti. Vaša duša je postala podatak dostupan svima, izmerena u bitovima, ogoljena do poslednjeg miligrama autentičnosti koju još uvek grčevito čuvate.

Ironija je potpuna. Te 1983. godine uveli su nam kraći dan pod izgovorom svetlosti, obećavajući nam više vremena za život, a zapravo su nam uvek iznova krali onaj najdragoceniji sat – sat mira u kojem se snovi polako pretvaraju u javu. Taj jedan sat nam je "ukrao" čitav jedan vek.

Ali u tom proleću 2126. godine, dok klizimo kroz sterilnu večnost, shvatamo surovu istinu - u tom jednom ukradenom satu sna ostalo je sve što nas je činilo ljudima. Pravo na tajnu, mastilo na papiru i blagoslov da nas niko ne čuje dok ćutimo sami sa sobom.

A onda... otvarate oči.

Probudili ste se, ali ne u toj budućnosti. Sve je tu. Niste izgubili rano proleće. Ono pravo, koje miriše na zemlju i kišu, a ne na frekvenciju. Bio je to samo san.

Ko sam ja?

Mnogi me znaju, ali me zapravo ne poznaju.

Mali broj ljudi poznaje onu mene iskonsku. Nepoznavanje mene je nekad smišljeno, nekad slučajno. Često me drugi vide kao tihu osobu, nepristupačnu, rezervisanu, uvek na distanci, profesionalnu. Ali to je samo površina, uglačana fasada koju pažljivo održavam. A ispod fasade?

Ovaj blog je moj način da me upoznate iz drugog ugla, da vam kroz deliće teksta otkrijem malo više sebe.

Ljudi ne znaju da se noću, kada svi spavaju, ja igram sa mislima. Taj kovitlac se ne može opisati. Ne znaju da sitnica može da me rastužiti do suza. Ne vide da se iza moje smirenosti ponekad kriju čežnja i bol koji traje. 

Ljudi ne znaju da dok drugi spavaju, ja ostajem budna. To je moje vreme tihe kontemplacije, koje provodim uz dobru knjigu ili krimi seriju koja mi zaokuplja um, ali najčešće uz pisanje baš ovog bloga. To su trenuci kada sam cela i najiskrenija, posvećena sebi.

Ipak, inspiracija za pisanje ne čeka mrak. Ona je svuda oko mene. Dok prolazim pored izloga, dok slušam delić tuđeg razgovora u prolazu ili gledam u šaru na trotoaru – sve me zanima. U meni još uvek živi ona dečija radoznalost, ona želja da zavirim iza svakog ćoška. Zato imam bar deset radnih verzija na blogu, koje čekaju da budu uobličene u priču.

A zašto je ta iskonska ja skrivena? Zato što je sirova. Nema filtera, nema kompromisa, nema straha od osude. Previše je osetljiva da bi podnosila dnevnu svetlost i previše dragocena da bi bila koleteralna šteta tuđeg nerazumevanja.

Međutim, svesna sam vremena u kome živimo – malo ljudi danas želi i ima volje da čita nešto duže od naslova ili nekog kratkog uputstva. Znam da će se mnogi zaustaviti na površini. I to je u redu. Ja sam se otvorila samo retkim ljudima. To je moj izbor.

Unutar sebe nosim hiljade neispričanih priča, ali samo neke od njih će ugledati svetlost dana na ovim stranicama.

Ne želim da me svako poznaje jer to onda ne bih bila ja. To bi bilo davanje na tacni, a ja nikada nisam bila na tacni. Uvek sam zamotana u hiljadu ukrasnih papira, čak i kada se to čini kao "prljava krpica". Ta višeslojnost je moja zaštita. Stvara barijeru za one koji žele brzi, površni zaključak.

Čak i oni koji čitajući moj blog, u želji da me bolje upoznaju, ne uspevaju baš uvek da razumeju ono što sam napisala. Ni to nije do mene. Svako neka stvori sliku ili nadogradi postojeću, misleći da me poznaje više, a možda i manje.

Dobrodošli na moju teritoriju. Put do iskonske mene je dugačak i spor. Samo izvolite.

Na kraju, moram da kažem: Hvala mojoj majci što mi je prenela taj talenat za pisanje. Ona bi bila ponosna na mene da može sve ovo da pročita. Možda neki anđeo može da joj prenese neke moje poruke, moje najiskrenije misli, jer ona je jedina zaista poznavala moju iskonsku ja.

P.S. Gemini, hvala na fotografiji

Dani i noći

Ima takvih dana kada u meni ljubav spava.

Ima i nekih noći kad ne znam kuda poći.

Ima dana kada sam vesela i razdragana.

Ima i noći za koje kažem da će proći.

Ima dana svih nijansi boja

Ali svaka je i tvoja i moja.

Ima noći koje kao da nisu naše

Jer mrak je i nekad nas se plaše.

Ima dana kada smo baš daleko ti i ja

Ali ljubav naša nas i daljinom spaja.

Postoje trenuci kada mislim da se svet ruši

Ali već sledećeg se setim ko mi je u duši.

I kada me grozote i nepravde jako bole

Dovoljno je što znam kako se naše duše vole.