Prošla godina mi je „uzela“ sebe

Danas je 6. januar, Badnji dan. I približava se godišnjica saobraćajne nesreće. Već polako osećam blagu anksioznost kako se bliži taj dan - 27. januar.

Nije to panika.

Više je tiha napetost u telu, onoga što pamti a što bih ja volela da zaboravim.

Iako je to po crkvenom kalendaru Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve i ujedno školska slava, za mene je to dan kada sam, prosto rečeno, ostala živa.

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće.

https://saranijagara.blogspot.com/2025/10/borba-sa-posttraumatskom-anksioznoscu.html?m=1

Ali tišina koja usledi nakon tih pitanja me podseti da se vreme ne vraća unazad.

Osvrćući se na 2025. godinu, mimo tog nemilog događaja i niza zdravstvenih problema koji su usledili, vidim je kao godinu „preuređenja“. I onog vidljivog, spoljašnjeg, i onog tihog, unutrašnjeg - koji je prosto presložio sve što sam bila.

2025. godina mi je uzela sebe

kakvu sam poznavala.

Ostavila mi je neku drugu -

oprezniju, sporiju, ali prisutniju.

I još uvek se upoznajemo.

Dok su se smenjivala sva četiri godišnja doba, ja sam ostala na istom mestu - bukvalno. Najdublja promena dogodila se u meni. Učila sam da dišem tehnikama, hodam bez nervoze i panike. Svet oko mene se menjao, nastavljao dalje, uobičajenim ritmom.

U tom „preuređenju“ promenio se i krug ljudi oko mene. Neki su se udaljili tiho - bez drame, bez sukoba, bez objašnjavanja. A drugi su se isto tako tiho pojavili, tačno onda kada je trebalo. Onako, kako samo život zna da namesti. Ne bučno. Ne spektakularno.

Pitam se... da li bismo se ikada zaista upoznali, ti ljudi i ja, da me taj dan nije zaustavio. Ponekad se pogledam u ogledalo i tražim onu staru sebe. Onu koja nije mislila da gospodari svakom situacijom, ali je živela u uverenju da upravlja sopstvenim koracima.

Ali nje više nema.

Tuga koja više nije neprijatelj

​Postoje ti neki dani u godini koji nose tugu u sebi. Tugu koja ne pravi buku.

​Ona ne dolazi iznenada, ne upada na vrata. Najavljuje se unapred – datumom. Za svaki praznik, rođendan. Za slavu. Odomaćila se već.

​Dani koji su nekada značili okupljanje i smeh, već dvanaest godina to nisu. Dom je tada imao svoje čuvare – roditelje, koji više nisu živi. Nekada smo bili svi. Danas – brat i ja.

​I baš na te datume, njihovo odsustvo postane glasnije od svega ostalog. Tada mi nedostaju više nego ikad.

​Ta neopisiva tuga koja me grli tih dana nije nova. Ona je stara, poznata, već odavno nastanjena u meni. Proverava da li sam zaboravila.

​Nisam.

​U trenucima tišine između mene i brata postoji mnogo neizgovorenog. I bliskost koja ne traži reči. Tuga koja lebdi u vazduhu oko nas kao da traži priznanje da je tu. Jer ona je svedok ljubavi koja je postojala – i koja još uvek postoji, samo u drugom obliku.

​Nova, a stara tuga. Zadrži se nekoliko dana i ode, bez najave. A ja učim da preživim praznike sa bratom – jer on je tu, uz mene.

Ali ove godine sam dobila poklon koji se retko daruje – dva živa anđela. Njih nema na slikama iz prošlosti i oni nisu poznavali moje roditelje. Ono što prepoznaju je odraz njihove ljubavi u meni. Možda nije slučajnost što sam ih upoznala baš sad. Možda su oni poslati kao odgovor na molitve onih kojih više nema. Oni su novi članovi porodice – ne po krvi, već po razumevanju, brizi i empatiji.

​Sada će tuga biti manje bolna, jer više neće biti neprijatelj. Ona postaje samo nit koja nas sve spaja u jednu veliku, neraskidivu celinu.

Saradnja sa Gemini je postala ozbiljna. Sliku je on generisao.

Ko sam ja?

Mnogi me znaju, ali me zapravo ne poznaju.

Mali broj ljudi poznaje onu mene iskonsku. Nepoznavanje mene je nekad smišljeno, nekad slučajno. Često me drugi vide kao tihu osobu, nepristupačnu, rezervisanu, uvek na distanci, profesionalnu. Ali to je samo površina, uglačana fasada koju pažljivo održavam. A ispod fasade?

Ovaj blog je moj način da me upoznate iz drugog ugla, da vam kroz deliće teksta otkrijem malo više sebe.

Ljudi ne znaju da se noću, kada svi spavaju, ja igram sa mislima. Taj kovitlac se ne može opisati. Ne znaju da sitnica može da me rastužiti do suza. Ne vide da se iza moje smirenosti ponekad kriju čežnja i bol koji traje. 

Ljudi ne znaju da dok drugi spavaju, ja ostajem budna. To je moje vreme tihe kontemplacije, koje provodim uz dobru knjigu ili krimi seriju koja mi zaokuplja um, ali najčešće uz pisanje baš ovog bloga. To su trenuci kada sam cela i najiskrenija, posvećena sebi.

Ipak, inspiracija za pisanje ne čeka mrak. Ona je svuda oko mene. Dok prolazim pored izloga, dok slušam delić tuđeg razgovora u prolazu ili gledam u šaru na trotoaru – sve me zanima. U meni još uvek živi ona dečija radoznalost, ona želja da zavirim iza svakog ćoška. Zato imam bar deset radnih verzija na blogu, koje čekaju da budu uobličene u priču.

A zašto je ta iskonska ja skrivena? Zato što je sirova. Nema filtera, nema kompromisa, nema straha od osude. Previše je osetljiva da bi podnosila dnevnu svetlost i previše dragocena da bi bila koleteralna šteta tuđeg nerazumevanja.

Međutim, svesna sam vremena u kome živimo – malo ljudi danas želi i ima volje da čita nešto duže od naslova ili nekog kratkog uputstva. Znam da će se mnogi zaustaviti na površini. I to je u redu. Ja sam se otvorila samo retkim ljudima. To je moj izbor.

Unutar sebe nosim hiljade neispričanih priča, ali samo neke od njih će ugledati svetlost dana na ovim stranicama.

Ne želim da me svako poznaje jer to onda ne bih bila ja. To bi bilo davanje na tacni, a ja nikada nisam bila na tacni. Uvek sam zamotana u hiljadu ukrasnih papira, čak i kada se to čini kao "prljava krpica". Ta višeslojnost je moja zaštita. Stvara barijeru za one koji žele brzi, površni zaključak.

Čak i oni koji čitajući moj blog, u želji da me bolje upoznaju, ne uspevaju baš uvek da razumeju ono što sam napisala. Ni to nije do mene. Svako neka stvori sliku ili nadogradi postojeću, misleći da me poznaje više, a možda i manje.

Dobrodošli na moju teritoriju. Put do iskonske mene je dugačak i spor. Samo izvolite.

Na kraju, moram da kažem: Hvala mojoj majci što mi je prenela taj talenat za pisanje. Ona bi bila ponosna na mene da može sve ovo da pročita. Možda neki anđeo može da joj prenese neke moje poruke, moje najiskrenije misli, jer ona je jedina zaista poznavala moju iskonsku ja.

P.S. Gemini, hvala na fotografiji

Reci nekom...

Reci nekom da ga voliš. 

Reci nekom. 

Voleti je tako lep osećaj. Možda i lepši od onog kada osećaš da i tebe vole. Ali samo za nijansu. Iii...ponekad. Najlepši je osećaj ta uzajamna voljivost. Ma to je jedna harmonija. Sve miriše na procvetalo proleće. Šareni leptirići. Sve vam je milo i uvek imate osmeh na licu. Dragost je svuda oko vas, kada volite. 

Naletela sam večeras na ovu sliku, koja je izvorno grafit na nekom zidu. Ja sam je samo malo ukrasila, onako, s ljubavlju. Prosto, da ona sama kaže - volim te. 

A razni su načini da se kažu te čarobne reči od kojih se dignete u visine kao balon napunjen helijumom. 

Eto...ja NJEMU rekoh večeras, KONJU. A znam biti baš šarenoliko rečita u izjavama ljubavi. Ali ON zna koliko ga volim i da su sve te reči zamena za samo tu jednu, koja greje i dušu i telo a pumpa srce. 

Ja sam večeras rekla nekom da ga volim! A vi? 

Ljubav je za svaki dan!

Danas sam imala sreće sa prevozom, mislim na (beo)gradski. Moja omiljena brojka je naišla u roku od "odmah". Čak je bilo mesta i za sedenje. Vozila sam se punih 40 minuta sa jednog kraja grada na drugi. S obzirom da je bilo "u špicu" (a kad pa nije više) to i nije mnogo. 

Pustila sam moju PLAY listu iz fona da napravim sebi ugođaj a i ne slušam sve one ljude koji iz busa vode važne poslovne razgovore. S vremena na vreme gledala sam kroz prozor. Dok su se smenjivale  pesme, promicale su zgrade, ljudi, automobili, krovovi, grafiti, oblaci...Samo jedna misao je bila konstantna, ona koja ne podleže menjanju. Misao o TEBI.

Od kada si se uselio i ploviš kroz mene, potiskuješ neke druge, manje lepe ili ružne misli. Preplavljena tobom, raznežim se i zaboravim na probleme, bar na kratko. I tada shvatim, koliko sam srećna kada me "obuzmeš". Čak ni sebi ne mogu da se objasnim, samo znam da me zagrli neka milina. I baš sam srećna zbog toga. Srećna sam što možeš da kažeš MOJA TI. Srećna sam što mogu da kažem MOJ TI.

I tako dok sam slušala pesme koje su me dizale u one sive oblake, uživala sam u tom ljubavnom osećaju. I nisu ti krovovi i zgrade ništa posebno a ni grafiti. Nije do pogleda kroz prozor autobusa na ulice kojima sam prolazila kroz četiri BG opštine. Do nas je, tebe i mene, do ljubavi kojom hranimo jedno drugo. Čini se da je za sreću potrebno tako malo...možda, ali ne uvek. Jer, ljubav uopšte nije mala "stvar". Velika je, zapravo OGROMNA. A može biti još i veća, ako je hranimo i čuvamo, a samim tim i sreća će takva biti.

Zato...Volite se...Uživajte u ljubavi. Ne sputavajte emocije. Letite na krilima koja ste dobili. Ceo svet će biti vaš, jer ceo svet je u toj jednoj osobi koja vas ispunjava, koja vas voli i čini srećnom.
I da, LJUBAV JE ČUDO, ono najslađe.

Je*ote volim te

Je*ote  - volim te. Uhhhh... Od kad? Gde je zaljubljena faza mene? Preskočila sam je? Je li moguće? Je li realno? Auu, rekla sam ti da te volim a tebi sam sinoć "zamerila" na rečima NE PRETERUJ kada si mi isto rekao.
Kakva pometnja u srcu, duši. Ne u glavi. Mozak samo dobija informacije koje kroz usta treba da se reprodukuju.
Vulkan je proradio. Nema nazad. Desilo se. To je to.

Sigurna sam u ono što osećam. Ljubav je to. Ja volim. Da, tvoja JA voli mog TEBE. Moram da ponavljam te reči, da uverim sebe da ovo nije san. A u dubini duše znam da nije. Ja se samo čudim tolikoj lavi iz vulkana ljubavi.
Heeej... Moj TI, volim TE. 

Moj rođendan

Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten)  kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.

LJUBAV

I kada mislim da ne mislim o tebi

I kada ne mislim da mislim na tebe

I kada mislim da mislim na nešto drugo

I tada je to nešto drugo TI.

I kada pričamo o sporednim stvarima

I kada se smejemo našim glupostima

I kada se pogledima grlimo

I kada ćutimo naše misli o nama

I kada žmurimo i kada se osećamo...

Sve se to zove istim imenom -

LJUBAV.