Blizina vs. Daljina

Moramo li uvek biti blizu jedno drugom da bi smo bili bliski? Da li vremenom oni iz daljine postanu daleki?

Nameću se pitanja sama od sebe i to je normalno. To obično bude kada se neko blizak fizički udalji ili ona osoba koja je blizu nas, prestane da bude bliska. Imamo li prave odgovore, jesu li realni? "Iskoči" li jedno možda ili ono ali?

Kada bismo prestali da se propitujemo da li bi se odgovori sami ispisali?

Kroz razna životna iskustva shvatila sam da nije svaka blizina bliska kao što ni svaka daljina nije daleka.

Možda. Dođoh do prvog kamena spoticanja, do reči koja je zamena i za potvrdan i negativan odgovor. Možda, u ovom slučaju daljina, vremenom učini ljude dalekim. A možda i ne. Do ljudi je...do okolnosti. Ali i do još nekih manje-više (ne)bitnih stvari. Eto, dođoh i do čuvenog ali.

ALI sreću kvari. Može biti tako ali i ne mora. Nismo ni svesni koliko često koristimo tu kratku "podmuklu" i često u negativnom kontekstu, reč. Ona je simbol negodovanja, odbrane mišljenja, opovrgavanja laži ili nečeg desetog. U ovom slučaju može biti sve to.

Bliskost među ljudima se ponekad javi "na prvi klik" no, ona može da bude kratkog daha. Više volim kada se do nje dođe vremenom...upoznavanjem i građenjem odnosa. Ako su i ostali elementi (iskrenost, poštovanje, razumevanje i naravno ljubav) prisutni, onda nema bojazni da nju mogu narušiti tamo neki kilometri, ta geografska razdaljina (kako to formalno zvuči).

Ljudi se odviknu kako se i naviknu, ali ne na sve. Ponekad je teško prihvatiti da neko nama blizak više nije tu, da je daleko i da više nemamo onaj fizički kontakt. Ako je spona jaka, taj odnos niko i ništa neće ustalasati. U protivnom, veza će "pući" pa se onda u narodu kaže - daleko od očiju, daleko od srca.

Ali...neka bude pozitivna reč, i neka bude srećan kraj ove moje priče. Bliskosti među ljudima koje se "osećaju" neće podleći nikakvim daljinama.

Volim, dakle postojim - bez možda i bez ali. 

Reci nekom...

Reci nekom da ga voliš. 

Reci nekom. 

Voleti je tako lep osećaj. Možda i lepši od onog kada osećaš da i tebe vole. Ali samo za nijansu. Iii...ponekad. Najlepši je osećaj ta uzajamna voljivost. Ma to je jedna harmonija. Sve miriše na procvetalo proleće. Šareni leptirići. Sve vam je milo i uvek imate osmeh na licu. Dragost je svuda oko vas, kada volite. 

Naletela sam večeras na ovu sliku, koja je izvorno grafit na nekom zidu. Ja sam je samo malo ukrasila, onako, s ljubavlju. Prosto, da ona sama kaže - volim te. 

A razni su načini da se kažu te čarobne reči od kojih se dignete u visine kao balon napunjen helijumom. 

Eto...ja NJEMU rekoh večeras, KONJU. A znam biti baš šarenoliko rečita u izjavama ljubavi. Ali ON zna koliko ga volim i da su sve te reči zamena za samo tu jednu, koja greje i dušu i telo a pumpa srce. 

Ja sam večeras rekla nekom da ga volim! A vi? 

Ljubav je za svaki dan!

Danas sam imala sreće sa prevozom, mislim na (beo)gradski. Moja omiljena brojka je naišla u roku od "odmah". Čak je bilo mesta i za sedenje. Vozila sam se punih 40 minuta sa jednog kraja grada na drugi. S obzirom da je bilo "u špicu" (a kad pa nije više) to i nije mnogo. 

Pustila sam moju PLAY listu iz fona da napravim sebi ugođaj a i ne slušam sve one ljude koji iz busa vode važne poslovne razgovore. S vremena na vreme gledala sam kroz prozor. Dok su se smenjivale  pesme, promicale su zgrade, ljudi, automobili, krovovi, grafiti, oblaci...Samo jedna misao je bila konstantna, ona koja ne podleže menjanju. Misao o TEBI.

Od kada si se uselio i ploviš kroz mene, potiskuješ neke druge, manje lepe ili ružne misli. Preplavljena tobom, raznežim se i zaboravim na probleme, bar na kratko. I tada shvatim, koliko sam srećna kada me "obuzmeš". Čak ni sebi ne mogu da se objasnim, samo znam da me zagrli neka milina. I baš sam srećna zbog toga. Srećna sam što možeš da kažeš MOJA TI. Srećna sam što mogu da kažem MOJ TI.

I tako dok sam slušala pesme koje su me dizale u one sive oblake, uživala sam u tom ljubavnom osećaju. I nisu ti krovovi i zgrade ništa posebno a ni grafiti. Nije do pogleda kroz prozor autobusa na ulice kojima sam prolazila kroz četiri BG opštine. Do nas je, tebe i mene, do ljubavi kojom hranimo jedno drugo. Čini se da je za sreću potrebno tako malo...možda, ali ne uvek. Jer, ljubav uopšte nije mala "stvar". Velika je, zapravo OGROMNA. A može biti još i veća, ako je hranimo i čuvamo, a samim tim i sreća će takva biti.

Zato...Volite se...Uživajte u ljubavi. Ne sputavajte emocije. Letite na krilima koja ste dobili. Ceo svet će biti vaš, jer ceo svet je u toj jednoj osobi koja vas ispunjava, koja vas voli i čini srećnom.
I da, LJUBAV JE ČUDO, ono najslađe.

Je*ote volim te

Je*ote  - volim te. Uhhhh... Od kad? Gde je zaljubljena faza mene? Preskočila sam je? Je li moguće? Je li realno? Auu, rekla sam ti da te volim a tebi sam sinoć "zamerila" na rečima NE PRETERUJ kada si mi isto rekao.
Kakva pometnja u srcu, duši. Ne u glavi. Mozak samo dobija informacije koje kroz usta treba da se reprodukuju.
Vulkan je proradio. Nema nazad. Desilo se. To je to.

Sigurna sam u ono što osećam. Ljubav je to. Ja volim. Da, tvoja JA voli mog TEBE. Moram da ponavljam te reči, da uverim sebe da ovo nije san. A u dubini duše znam da nije. Ja se samo čudim tolikoj lavi iz vulkana ljubavi.
Heeej... Moj TI, volim TE. 

Nešto kao retrospektiva

Prođe još jedna......godina. Koja li je po redu, a da sam joj jedva čekala LEĐA videti? Mnogo mi je takvih u nizu bilo. Mnogo ružnih i loših stvari je bilo u njima. Na momente samo par predaha, tek da udahnem i nastavim sa disanjem do dalje prepreke.

Kažu da za sve postoji razlog. Ali i vreme u kom se dešavaju te neke radnje. Pregurala sam svašta nešto,što bi neki rekli. Ali da mi je neko samo nagoveštaj dao, mislim da bih "umrla pre roka". No čovek je stena, kad se ne nada, kada ne očekuje. Veća životinja od nje same, kako znam ne tako retko reći. To nam je priroda poklonila, zato i jeste samo u specifičnim i teškim životnim okolnostima.

Očvrsnu te nedaće, naprave ti "grublju kožu". Ponekad smo toga svesni, ponekad ne. 

No, život nam "servira" kako okolnosti i probleme, tako i razne (ne)ljude. U stvari, to mu dođe, kao nešto isto. Jer za ljude vezujemo događaje a i okolnosti. Sve je zapravo povezano, samo nekada ostanu ljudi upečatljiviji u odnosu na datu situaciju. 

Ljudi, moja neiscrpna inspiracija. Svi. Svakakvi. Svakojaki. Sad malo iz drugog ugla o njima. Neki došli, neki zastali, neki 'ošli. Tako to u životu biva. Ima i povratnika. Svako je dobrodošao dok se ne pokaže da nije trebalo tako biti. I nikog neću zadržavati, niti ću koga zvati da se vrati. Vrata su tamo gde jesu. Svako ih zna i otvoriti i zatvoriti. Svi imaju dovoljnu visinu da mogu kvaku dohvatiti. I ne moram da znam ni razlog, njihovog razloga. Iskreno, ne zanima me. Jedino što me zanima je da li žele ubuduće biti ljudi. Samo to. A znam da je to za neke mnogo, a nisu toga sami svesni. Izaći ću sa svima na kraj. Jedino što imam malo nedoumicu sa statistima. Prosto ne znam šta ću sa njima. Nekako me iritiraju. "Niti smrde nit' mirišu". E, al' takve baš ne volem. Ne volem. I tačka. 

Neka idu, neka izađu na vrata na koja su nekada ušli, ipak. Pod uslovom da ih znaju pronaći. Ne mogu ja takve.  A i što će mi? 

Volim ljude sa kojima mogu pričati o svemu, kojima  se mogu naći u nevolji, sa kojima ću se radovati i smejati. Pozeri mi ne trebaju. Niti oni što bi da im se diviš. Man'te me toga. 

Znači, pronađite put do vrata - i doviđence.

U ova vremena kada je čovek čoveku VUK, dovoljni su iskreni i pravi prijatelji. A oni znaju KO SU. 

Nastaviće se. . .