Tricikl i pomoćni točkići

Tricikl je prva lekcija iz stabilnosti. Tri tačke koje drže ravnotežu tamo gde dve daju stabilnost. Ali ipak prvi točak daje smernice i od njega sve zavisi. On se prvi susreće sa kišom, vetrom, on drži pravac i ne skreće naglo. Biti prvi točkić ne znači da imaš moć. Prvi, tj. prednji točkić ima poziciju odgovornosti.

Verujem da retko ko u detinjstvu nije vozio tu malu napravu za prevoz. Ja se čak sećam i kako je izgledala i koje je boje bila. Crvene, naravno. 

Tricikl je bio uvodni deo za manji bicikl, mada sa pomoćnim točkićima (ali brzo sam ih se rešila). Dok sam još vozila tricikl, sećam se da sam bila usmerena samo na taj prednji točak, ona zadnja dva su postojala ali nisu bila toliko važna. Bitno je bilo upravljanje a zadnji su tu bili...zbog sedišta (dečija perspektiva). I bila sam sva bitna kad obiđem neku rupu na asfaltu i kada skrenem u krivini. Biti prednji točak značilo je biti budan, ne udariti u trotoar ili nekog drugog vozača. Zadnji točkovi su samo pratili putanju ovog prvog glavnokomandujućeg.

A šta se desi kada ste treći točkić? I ko je na triciklu baš taj? Vreme brzo prođe i preraste tricikl i dobijete novi ali onaj sa pomoćnim. Odgovornost je opet na prvom točku ali sada zadnji ima potporu. No, vremenom se oslobodimo te pomoći i počinje "luda vožnja" na samo dva točka. Jer niko ne želi da bude taj treći točak, makar se radilo i o pomoćnom.

Na kraju, shvatiš da se pravi balans ne postiže brojem točkova, već kvalitetom osovine. Ja sam svoj prednji točak usmerila ka čistini. Skinula sam te pomoćne delove koji su služili samo da podupiru nesigurnost. Jer, prava "luda vožnja" nije ona u kojoj se grčevito držiš da ne padneš. 

Neki točkovi su tu da te nauče kako da kreneš, ali samo tvoja sopstvena ravnoteža te vodi do cilja. A tamo se stiže bez pomoćnih rekvizita.

Recept za buđenje iz sivila

Kako bi jedan moj prijatelj rekao - na životnom meniju ovih dana nema kvalitetnih sastojaka. Nisu to baš doslovce njegove reči, ali nešto tome slično zna da kaže s vremena na vreme. Baš tako, ovih dana je slab izbor „hrane“ i ostalih "sastojaka" u ponudi. Otuda i ta moja neka tromost, usporenost, gotovo pa obamrlost.

Ta obamrlost je zapravo strašna - to je stanje u kojem mi je postalo skoro svejedno da li će se stanje promeniti. Nema velikih drama, samo ta neka tupost.Osećam se kao da sedim u čekaonici u kojoj se ništa ne događa.

Postoji neka mračna udobnost u tom sivilu (nema onih 50 nijansi), neka vrsta predaje koja me tiho ubeđuje da je sasvim u redu biti ovoliko prazan.

Najteža je ta tišina u kojoj nemam na šta da se požalim, a opet se osećam kao da polako nestajem. Samo je glavobolja bila jedini dokaz da sam još uvek tu, u svom telu. 

Ovo je dan totalno drugačiji od drugih. Osećam glad od koje ne krče creva u stomaku. Danas nemam snage ni da držim escajg. Ako predugo sedim za tim praznim stolom, zaboraviću da kuhinja mog života zapravo pripada meni.

I postoji opasnost u navikavanju na pomenuto sivilo.

Ova glavobolja nije samo fizički pritisak, već alarm – onaj reski, neprijatni zvuk koji mi poručuje da je vreme za prinudno buđenje. Neću više da čekam da mi život „servira“ nešto bolje, moram se otrgnuti od ove obamrlosti pre nego što postane moj jedini identitet. Možda sastojci trenutno jesu loši, ali ja sam ta koja drži varjaču. 

Odbijam da budem samo pasivni posmatrač sopstvene praznine.

Zato, moj današnji izbor sa ovog oskudnog menija neće biti još jedan sat čekanja da se stvari poprave same od sebe. Moj prvi „prkosni pokret“ biće jednostavan, ali moj. Možda ću samo izaći napolje i pustiti da mi hladan vetar razbije ovu maglu u glavi, bez plana i cilja. Ili ću skuvati onu kafu koju obično čuvam za posebne prilike - jer, ako je ovo dan kada sam odlučila da se trgnem, onda je to dovoljan razlog za slavlje. Neće se svet promeniti preko noći, niti će sastojci odjednom postati vrhunski, ali ja sam se vratila u svoju kuhinju. A to je već recept koji obećava.

Moj rođendan

Svanuo je divan dan... Baš kako i Igor (Kesten)  kaže u pesmi. Sunčan ali i vetrovit. I bio bi savršen da su svi tu. Tu ste, svi vi koji me volite ali za potpunu sreću mi nedostaje ONA - moja mama. Samo ona, a to je tako mnogo.
Nikada više neću biti potpuno srećna bez njenog prisustva, naročito na ovaj dan kada me rodila. Jer, bez obzira koliko godina da imate, vi ste dete svojih roditelja i oni su nam uvek potrebni. I njih niko, nikada ne može da zameni, što je i normalno.
Ja znam da bi ONA volela da sam ja danas ispunjena samo lepim osećanjima i da mi je osmeh na licu, da mi oči cakle od sreće a ne od suza. Zagrlila bi me jako i ja bih se osećala spokojno u tom zagrljaju kao malo dete. Izljubila bi me i poželela bi mi samo jednu želju, kao uvek...kao pre.
Nedostaješ mi MAMA, danas, više nego ostalih dana. Pokušaću da budem vesela, zbog TEBE.