Moja tišina je tvoj neprijatelj

Šta kada vruć krompir postane vreo pa ne znate da li da ga bacite ili rashladite ruku? Čuvanje tuđe tajne često počinje kao čin poverenja, ali se neosetno pretvara u fizički teret koji nam krivi kičmu. Dok se dlanovi znoje, a reči stežu u grlu, shvatamo da ta informacija koju čuvamo pravi od nas tamničara. Tajne koje "peku" ne troše samo naše strpljenje, već i naše zdravlje, ostavljajući nas pred nemogućim izborom - izdati ili sagoreti?

Na početku se osećamo blisko sa osobom koja nam se poverila. To je onaj trenutak kada mislimo: "Ja sam osoba od poverenja". Tu se gradi naša slika o sebi kao o lojalnom prijatelju ili partneru. Ali, to je faza pre nego što temperatura počne da raste.

Naš um tada prelazi u stanje stalne pripravnosti. Zamislite to kao unutrašnjeg kontrolora koji nikada ne spava; on mora da pregleda svaku vašu rečenicu pre nego što je izgovorite, plašeći se da istina ne isklizne kroz običan razgovor. Taj stalni oprez nas iscrpljuje više od bilo kakvog fizičkog rada. To nije samo ćutanje, to je neprekidna borba sa samim sobom da ostanemo "zaključani" dok nas informacija iznutra pritiska da izađe napolje.

A šta kada taj vreo krompir koji stežete u dlanovima nije samo vaša muka, već znate da će njegova vrelina na kraju spržiti upravo osobu koja vam ga je poverila?

To je najteži deo. Tada ćutanje prestaje da bude čin lojalnosti i postaje tiho saučesništvo u nečijoj propasti. Verujemo da čuvamo njihovu tajnu, a zapravo samo gledamo kako se vatra širi, plašeći se da je mi prvi ugasimo istinom. U tom trenutku, izbor više nije samo "izdati ili sagoreti". Izbor je: da li da pustim da se opeku do kraja ili da rizikujem njihovu ljutnju da bih im spasila kožu?

Šta kada je motiv za odavanje tajne zapravo nemogućnost da se mirno posmatra propast u najavi? Postoji trenutak kada ćutanje prestaje da bude vrlina i postaje pasivno posmatranje nečijeg samouništenja. Ne želim da izneverim poverenje, ali još manje želim da budem nemi svedok ožiljaka.

Jer, ako vidim provaliju ka kojoj trčiš dok me držiš za ruku i tražiš da ćutim - moja tišina nije lojalnost. Moja tišina je tvoj neprijatelj. Prava lojalnost nije u tome da zajedno izgorimo, već imati hrabrosti da se prekine krug pakla, pre nego što sve postane pepeo.

15 godina pišem blog bez marketinških pomagala

Gde god da skrolujem, proleti mi „terapijsko pisanje“. Koju god društvenu mrežu da otvorim, opet ista stvar. Na sve strane agresivni marketing, "estetični" PDF-ovi i priručnici koji obećavaju katarzu (duboko "pročišćavanje" ili oslobađanje od nagomilanih osećanja) i sve to u tri laka koraka, pod uslovom da ih platite.

A da ja vama nešto kažem iz ugla nekoga ko ovaj blog piše već 15 godina i još uvek to radi - ne treba mi ničije „stručno“ vođenje da bih pogledala u sopstveni mrak. Videla sam i cene. Najniža, 25 evra za par strana digitalnog papira. Dobiješ instrukcije šta i kako da pišeš - pitanja koja bi navodno trebalo da ti "otključaju dušu". Ja ću se malo šaliliti (jer šta mi drugo preostaje pred tolikim apsurdom), pa bi moji odgovori izgledali ovako:

1. Ono što me trenutno najviše boli je... d*pe od sedenja i čitanja ovih budalaština.

2. Ovo nikome ne govorim, ali... k*nja mi se od ovolikog marketinga.

3. Kad slušam ovu pesmu, u meni se pokrene...helikobakterija.

Smešno? Možda. Ali poenta je u tome da su pitanja koja dobijate na tim "kreativnim radionicama" upravo tog tipa - nivo učiteljice iz drugog osnovne. Ima tu i sadržaja poput: "Napiši pismo mlađoj sebi" ili "Šta bi tvoje srce reklo tvom strahu?". Sve se to prodaje kao prečica za mentalno zdravlje ljudima koji nemaju vremena ili novca za pravu terapiju, pa im ovo zvuči kao povoljna opcija. Ali, da li zaista treba plaćati nekome ko vam je dozvolio da mislite svojom glavom?

Marketing u ambalaži od 25 evra

Smeta mi taj pritisak gde me ubeđuju da mi treba njihova mapa da bih prošetala svojom ulicom. Za ovih 15 godina, znam da mi za katarzu ne treba nikakav "programirani gorski kristal" nego samo sirova istina. Dok marketing poručuje: "Držite ametist u levoj ruci da biste otključali podsvest"  ja znam da podsvest otključava samo iskrenost, a ona je besplatna.

Nude vam uz to "pomoćne alate" - eterična ulja za "sidrenje" emocija i planere koji su toliko nakrcani instrukcijama da u njima više nema mesta za vašu autentičnu misao. Neki od tih rokovnika vam čak sugerišu kada da udahnete, a kada da izdahnete. Čeka te i QR kod,  na svakoj desetoj strani da ti pusti frekvencijski usklađenu muziku, jer tvoja tišina, valjda, nije dovoljno dobra ako nije brendirana.

Zamke koje vrebaju iza ćoška

Ali tu se ne zaustavljaju. Ubeđuju te da moraš da pomirišeš određenu mešavinu ulja "za otvaranje srca" pre nego što uopšte dotakneš tastaturu. Kao da tvoj mozak ima prekidač koji radi samo na miris skupe lavande, a ne na tvoju čistu ljudsku potrebu da izbaciš neko osećanje iz sebe. To je prodaja magle u mirisnim bočicama.

Zatim su tu "zatvorene zajednice" i članstva. Prvo ti prodaju priručnik, a onda te uvlače u grupe gde bi trebalo da deliš svoju intimu sa strancima pod nadzorom nekoga ko je juče naučio šta je "shadow work" (potisnute emocije ljubomore, besa, zavisti i srama). To je tiha prevara - ubede te da si nesposobna da koristiš sopstveni um bez njihove mesečne pretplate.

Ti si jedini ekspert za svoj mrak

Pola tih što vas spopadaju sa svih strana upitno je kvalifikovano da čačka po vašoj psihi. Prava terapija nije "estetična". Ona je neuredna, često nepismena, puna besa, nervoze i nemoći. Ne treba ti rozenkvarc na stolu da bi priznala sebi da te nešto boli ili muči na bilo koji način. Treba ti samo hrabrost.

Terapijsko pisanje jeste legitiman alat, ali taj alat pripada tebi, a ne njihovim kampanjama. Ja od 2011. pišem isključivo digitalno – laptop, telefon, tablet - i to je to. Nikakvi nacifrani rokovnici mi nisu privukli pažnju i neće me dovesti do mira, već proces koji ide iznutra ka spolja.

Zapamti - TI si jedini pravi ekspert za sopstveni mrak i niko ti ne može dati bolja pitanja od onih koja tvoja tišina već postavlja.

Moja poruka za sve koji pišu

Pisanje je moćno kada je iskreno i tvoje. Ne treba ti instrukcija da bi izrazio osećanja - trebaju ti samo papir, olovka (ili tastatura) - kako ko više voli i spremnost da pogledaš u sebe iznutra. Ponekad je lekovitija jedna psovka, nego deset strana lažne zahvalnosti u pozlaćenom rokovniku. To je terapija, ovo ostalo je trgovina.

Piši kada ti prija, koliko želiš i o čemu želiš i to te neće koštati ni centa. Pravi proces ne miriše na brendirana ulja, već na istinu. I ne treba vam pretplata na sopstvenu dušu.

I znaj, svaka reč koju napišeš je mala pobeda. Jer u pisanju se ne radi o marketingu. Radi se o tebi. 💛

Bliskost koja ne traži objašnjenje

Sreća se krije u onim retkim ljudima koje ne moramo sebi da objašnjavamo - s njima se jednostavno razumemo. Postoji jedna skoro nevidljiva nit koja ih deli na one koji nas "leče" tišinom i one koji nas pokreću svojom energijom.

Ima nešto u tom dodiru što se ne može meriti ni sa čim. Ta bliskost koja vredi više od hiljadu rečenica ne traži pažnju, već nudi sigurnost i spokoj. To je mir koji isceljuje. S druge strane, postoji harizma koja fascinira svojom dinamikom. Ta energija se vidi u svakom pokretu, u svakoj gestikulaciji koja kao da iscrtava samu radost življenja u vazduhu.

Mogla bih satima da posmatram te pokrete koji pozivaju na nesebičnu razmenu energije. Ništa manje ne uživam ni dok slušam izlaganja i obrazloženja - iz njih pršti ona ista, predivna snaga. To me ispunjava i tera da slavim lepotu ljudskog duha koji se daje bez rezerve.

Te ljude, koji su mi prirasli srcu na način koji razum ne može da dokuči, ja prosto - obožavam. Uz njih su reči često višak - dovoljno je samo njihovo prisustvo.

Imati obe ove frekvencije u životu - taj nezamenljivi, blagi dodir i vatromet energije koja pokreće - znači biti istinski bogat. To su dva krila iste ptice koja nas uče da je najlepša ljubav ona koja se jednostavno prepozna i slobodno deli.

Sreća, na kraju, nije u tome da biramo između mira i dinamike, već u hrabrosti da oba lica prigrlimo. Neko nam je darovan da nam smiri otkucaje srca, a neko da nas natera da ono zakuca brže. Možda ne možemo uvek logikom objasniti zašto nas nečija tišina leči, a nečija reč pokreće, ali duša to zna. Ona prepoznaje frekvenciju koja joj je u tom trenutku potrebna da ostane u ravnoteži.

Zato, čuvajte svoje "luke" u kojima odmarate i svoje "motore" koji vas guraju napred. Jer biti istinski voljen i povezan znači imati i gde da se vratiš i razlog da ponovo poletiš.

365 dana kasnije: Moja mapa nevidljivih ožiljaka

Danas je bio dan D. Godišnjica saobraćajne nesreće koja je odnela dva života. Pedeset i šest nas je bilo povređeno – neki lakše, neki teže. Fizičke povrede su do sada „zarasle“. Ono što još nije, to su one povrede koje se ne vide golim okom. Psihičke.

U početku, telefon nije prestajao da vibrira. Pozivi, poruke, smešni klipovi - svi su pokušavali da mi „skrenu pažnju“ sa mraka u kojem sam se našla. To je onaj prvi talas empatije koji vas zapljusne, a onda se, sasvim prirodno, povuče. Ljudi se vraćaju svojim životima, svojim rutinama i sadržajima koji nemaju veze sa mojim ožiljcima. I to je normalno.

Posle nekog vremena, uz mene su ostali samo oni pravi prijatelji, što se dalo i očekivati. Tek retki se nisu uopšte oglašavali jer, kako kažu, „nisu hteli da me ometaju“. Pitam se – u čemu? Pa jedna poruka ohrabrenja, podrške ili prosto pozdrav, neće nikome zasmetati. Moji problemi nisu virusi koji se mogu preneti mejlom ili telefonskim razgovorom. Ali, tako se ljudi isfiltriraju. Na kraju ostanu samo oni koji su tu bili oduvek – i u dobru i u zlu.

U ovih godinu dana prošla sam kroz razne faze raspoloženja, čitavu lepezu manifestacija i psihosomatskih problema. Naučila sam da psihosomatika nije „umišljanje“. To je način na koji naša podsvest vrišti jer više ne može da ćuti. Trauma ima svoj sopstveni jezik.

Moja „lepeza“ je uključivala sve: od iznenadnog gubitka daha u potpunoj tišini, do napada panike usred obične kupovine. Telo pamti stres čak i kada mi pokušavamo da ga potisnemo. Naučila sam da ne mogu snagom volje zaustaviti drhtanje ruku ili ubrzan rad srca kada mozak detektuje opasnost tamo gde je nema. Morala sam da naučim da ne budem ljuta na svoje telo; ono me nije izneverilo, samo je ostalo u stanju pripravnosti pokušavajući da me zaštiti.

Da mogu da se vratim unazad, onoj osobi od pre godinu dana samo bih stavila ruku na rame i šapnula:

„Ne plaši se onoga što dolazi. Boleće, bićeš umorna i često ćeš se osećati kao stranac u sopstvenoj koži, ali preživećeš i to.“ Rekla bih joj da ne troši snagu na pravdanje onima koji ne razumeju i da će ponovo naučiti da diše – ne uprkos svemu, već sa svim tim što nosi.

Danas na život ne gledam kao na nešto što se podrazumeva. Za mene je on sada pozajmljeno vreme. Shvatila sam da nismo onoliko čvrsti koliko mislimo, ali smo mnogo žilaviji nego što možemo da zamislimo. Više ne jurim za velikim stvarima; tražim mir u onim malim, „običnim“ trenucima.

Godišnjice su tu da nas podsete na ono što smo izgubili, ali i na ono što je preostalo. A preostalo je dovoljno da se izgradi nešto novo – možda malo tiše, ali svakako dublje i svesnije.

Živa sam. I to je, posle svega, jedina pobeda koja je danas bitna.

Moj Manifest za Dan D

Sutra ću se probuditi sa svrhom. Sutra je dan koji deli moje vreme na „pre i posle“, ali sutra ja postavljam pravila.

Ja nisam ista osoba od pre godinu dana. Danas sam mudrija, svesnija svojih granica i hrabrija nego što sam mislila da mogu biti.

Sutra nije dan koji me je slomio. Sutra je dokaz da sam još uvek tu.

Sutrašnjice, ne zovi se nesrećom. Zovi se Preživljavanjem i Zahvalnošću.

Sveti Savo, hvala Ti što si bio uz mene u kobnom času i sačuvao mi život.

Dan zagrljaja: šta jedan zagrljaj može da promeni u nama

#danzagrljaja
Kako deset sekundi zagrljaja može povezati ljude, doneti mir u svakodnevnu bliskost i preneti emocije

Ja sam osoba koja voli da zagrli...

i volim biti zagrljena.

Nekako, zagrljajem ponekad kažem više nego što bih rekla ili napisala.

I uvek se nadam da će moj zagrljaj biti protumačen tačno onako kako je poslat - sa svim emocijama koje u tom trenutku šaljem onome koga grlim.

Za prepoznavanje bliskosti i sigurnosti u zagrljaju, treba oko 6 sekundi - kaže nauka. Tada srce uspori, nervni sistem se smiri, kortizol padne, a osećaj prisutnosti se uveća.

Ali ja bih dodala još 4 sekunde.

Ne zbog nauke, nego zbog duše.

Jer u tih 10 sekundi stane sve: hrabrost, zahvalnost, tuga, radost, smeh i mir.

Činjenica je da nismo svi odrasli uz zagrljaje. Nekima su bili normalni, nekima neprijatni, nekima nedostupni. Tek kasnije shvatiš da bliskost nije svima ista jedinica mere i da ljudi pružaju onako kako su naučili - ili onako kako su morali da nauče, bez toga.

Ima dana kada poželim da zagrlim ljude koje sam volela, ljude kojih više nema. Samo na 10 sekundi, bilo bi dovoljno da im kažem da mi nedostaju

i da ih volim, ma gde da su sada.

Međunarodni dan zagrljaja obeležava se svake godine 21. januara. Možda nije stvar u danu zagrljaja, nego u tome da ih ne štedimo. Cilj je da se podsetimo koliko je važna bliskost. Jer u svetu koji sve manje pita "Kako si?",

zagrljaj je način da kažemo: "Tu sam."

Zato - grlite ljude koje volite.

Češće, duže, iskrenije.

Ponekad je 10 sekundi sve što nam treba.

Prošla godina mi je „uzela“ sebe

Danas je 6. januar, Badnji dan. I približava se godišnjica saobraćajne nesreće. Već polako osećam blagu anksioznost kako se bliži taj dan - 27. januar.

Nije to panika.

Više je tiha napetost u telu, onoga što pamti a što bih ja volela da zaboravim.

Iako je to po crkvenom kalendaru Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve i ujedno školska slava, za mene je to dan kada sam, prosto rečeno, ostala živa.

Često pomislim kako bi bilo da je tog dana sve bilo drugačije - da sam zakasnila minut, da je autobus išao drugim putem, da sam tog jutra jednostavno ostala kod kuće.

https://saranijagara.blogspot.com/2025/10/borba-sa-posttraumatskom-anksioznoscu.html?m=1

Ali tišina koja usledi nakon tih pitanja me podseti da se vreme ne vraća unazad.

Osvrćući se na 2025. godinu, mimo tog nemilog događaja i niza zdravstvenih problema koji su usledili, vidim je kao godinu „preuređenja“. I onog vidljivog, spoljašnjeg, i onog tihog, unutrašnjeg - koji je prosto presložio sve što sam bila.

2025. godina mi je uzela sebe

kakvu sam poznavala.

Ostavila mi je neku drugu -

oprezniju, sporiju, ali prisutniju.

I još uvek se upoznajemo.

Dok su se smenjivala sva četiri godišnja doba, ja sam ostala na istom mestu - bukvalno. Najdublja promena dogodila se u meni. Učila sam da dišem tehnikama, hodam bez nervoze i panike. Svet oko mene se menjao, nastavljao dalje, uobičajenim ritmom.

U tom „preuređenju“ promenio se i krug ljudi oko mene. Neki su se udaljili tiho - bez drame, bez sukoba, bez objašnjavanja. A drugi su se isto tako tiho pojavili, tačno onda kada je trebalo. Onako, kako samo život zna da namesti. Ne bučno. Ne spektakularno.

Pitam se... da li bismo se ikada zaista upoznali, ti ljudi i ja, da me taj dan nije zaustavio. Ponekad se pogledam u ogledalo i tražim onu staru sebe. Onu koja nije mislila da gospodari svakom situacijom, ali je živela u uverenju da upravlja sopstvenim koracima.

Ali nje više nema.

Dan majki - Materice

Moja tuga ima pravo da postoji, naročito danas, jer mi ona govori koliko mi je bila važna.

I dalje je prisutna u meni, iako je nema već dvanaest godina. Postoje datumi kada sam posebno tužna, a naročito praznici. Tada me tuga zagrli i ne pušta. Sećanja naviru, a zajedno s njima i čitav spektar osećanja - istovremeno. Teško je to opisati rečima.

I važno mi je da se zna: to nema veze sa godinama. Ni sa mojim, ni sa godinama koje su protekle bez nje. Ne ulazim u tuđa osećanja, ali ne dozvoljavam ni da se meni dele saveti tipa:

„to je ciklus života“,

„zar nisi previše stara da se tako osećaš“,

„prošlo je mnogo vremena“.

Ja ne tražim savete. Ne trebaju mi. A još manje kritike. Svako neka nosi svoju tugu onako kako zna i ume. Ja svoju nosim ovako.

Nije me briga da li će me neko smatrati nezrelom ili neostvarenom (kao majku). Nikada me takve izjave nisu doticale. Uostalom, ja nikome ne „solim pamet“, naročito kada su u pitanju vrlo osetljive teme.

Danas je Dan majki. U kalendaru je obeležen crnim slovima.

Za mene, moja MAMA je crveno slovo. Zauvek. 

Tuga koja više nije neprijatelj

​Postoje ti neki dani u godini koji nose tugu u sebi. Tugu koja ne pravi buku.

​Ona ne dolazi iznenada, ne upada na vrata. Najavljuje se unapred – datumom. Za svaki praznik, rođendan. Za slavu. Odomaćila se već.

​Dani koji su nekada značili okupljanje i smeh, već dvanaest godina to nisu. Dom je tada imao svoje čuvare – roditelje, koji više nisu živi. Nekada smo bili svi. Danas – brat i ja.

​I baš na te datume, njihovo odsustvo postane glasnije od svega ostalog. Tada mi nedostaju više nego ikad.

​Ta neopisiva tuga koja me grli tih dana nije nova. Ona je stara, poznata, već odavno nastanjena u meni. Proverava da li sam zaboravila.

​Nisam.

​U trenucima tišine između mene i brata postoji mnogo neizgovorenog. I bliskost koja ne traži reči. Tuga koja lebdi u vazduhu oko nas kao da traži priznanje da je tu. Jer ona je svedok ljubavi koja je postojala – i koja još uvek postoji, samo u drugom obliku.

​Nova, a stara tuga. Zadrži se nekoliko dana i ode, bez najave. A ja učim da preživim praznike sa bratom – jer on je tu, uz mene.

Ali ove godine sam dobila poklon koji se retko daruje – dva živa anđela. Njih nema na slikama iz prošlosti i oni nisu poznavali moje roditelje. Ono što prepoznaju je odraz njihove ljubavi u meni. Možda nije slučajnost što sam ih upoznala baš sad. Možda su oni poslati kao odgovor na molitve onih kojih više nema. Oni su novi članovi porodice – ne po krvi, već po razumevanju, brizi i empatiji.

​Sada će tuga biti manje bolna, jer više neće biti neprijatelj. Ona postaje samo nit koja nas sve spaja u jednu veliku, neraskidivu celinu.

Saradnja sa Gemini je postala ozbiljna. Sliku je on generisao.

Lepa vest - neobična emocija

Šta se to promenilo u ljudima, pa više ne znaju bez zadrške da prime lepu vest?

Nije zahvalno pričati samo o sebi i svojim iskustvima, jer je objektivnost uvek upitna. Ipak, čini mi se da su reakcije na lepe vesti postale suzdržane, sa dozom skepticizma, sumnje ili ravnodušnosti, a u najgorem slučaju i zavišću. Dok se loše vesti pune emotivnog naboja dele brže i o njima se priča, i tako u krug.

U kom trenutku je lepa i pozitivna vest postala neobična emocija?

Otkako sam počela malo više da čitam o svemu što u nazivu ima reč psiha, naučila sam štošta. Između ostalog i to da su ljudi biološki programirani da se fokusiraju na opasnost. Naš mozak brže i snažnije reaguje na pretnju i loše vesti.

Kao ključni razlog zašto su lepe vesti postale ravnodušnost umesto oduševljenje, smatram da su odgovorni svi mediji koji plasiraju previše loših informacija na dnevnom nivou, dok mi, konzumenti istih, na žalost, ne uključujemo svoje "filtere". Konstantno izlaganje ovakvom sadržaju stvara kolektivnu anksioznost, iako toga većina možda nije svesna.

Kada se u tom moru crnila pojavi lepa vest, ona ne ostavlja duboku emociju, ponekad bude ravna crta. Postali smo toliko naviknuti na očekivanje lošeg, da je srećan događaj "neuobičajena vest".

Društvene mreže su takođe dale svoj "doprinos" udaljavanju ljudi jednih od drugih. Retko se može naći sadržaj koji prezentuje stvaran život. To su frizirane sreće, simulacija bliskosti bez prave empatije, koje ne podstiču radost, već zavist.

Taj dvostruki pritisak, od strane medija koji hrane strah i društvenih mreža koje hrane zavist, stvara jedan začarani krug otuđenja. Ljudi ne žele da dele svoje prave, lepe vesti, kako ne bi bili osuđivani. Razmena postaje isključivo na nivou problema (koji podstiču sažaljenje) ili na nivou nerealnih uspeha (koji podstiču zavist).

Na kraju, pitanje nije zašto je manje lepih vesti, već zašto smo mi prestali da verujemo u njihovu autentičnost. Otuđenje i anksioznost su previsoka cena koju plaćamo za stalni medijski pritisak. Možda je vreme da ugasimo notifikacije, uključimo kritičko razmišljanje i dozvolimo sebi da pozitivne vesti opet postanu jednostavno - prijatna emocija.

*Post je potkrepljen sadržajem koji nije moj autorski.

*Gemini je i ovog puta generisao sliku.

Basna

Čudni spojevi u mojoj šumi

Ja sam samo jedan mali mrav koji živi i radi u jednoj velikoj šumi. Gledam samo svoja posla, ali imam oči da vidim i uši da čujem, čak i kada bih najradije okrenula glavu. I vidim ono što mi se ne sviđa, što ne želim, al' ko mene šta pita. A šuma k'o šuma, nastanjena je raznim životinjama. Pa... da ih upoznate.

Pored slonova, lavova i tigrova, u šumi se s vremena na vreme pojave i hijene. Verovatno bi bilo dosadno da nema raznih ptičica, onih što cvrkuću te razne tračeve pretočene u raznovrsne melodije. Majmuni se prosto podrazumevaju, jer kakva bi to šuma bila bez njih. Možda nije baš proporcionalan broj jakih i slabih životinja, ali raznolikost je zastupljena.

Ono što moju šumu čini drugačijom od ostalih je to, što su u paru životinje koje ne pripadaju istim vrstama. Tako se može videti majmun sa paunicom, lav sa zebrom, zmija sa žabom. Čudni spojevi su ovde normalni. Toliko normalni, da se iznenadiš kada vidiš par iste vrste – medveda i medvedicu ili jelena sa srnom. Retkost je ovde česta pojava. I svi nekako žive, manje-više ovako ili onako. Oni prefinjeniji gledaju samo svoja posla, ne majmunska. Dok onih drugih, što ne čiste "đubre ispred svog praga" ima svakako više. Čudna šuma u neku ruku, rekli bi. Mada, kada se uzmu u obzir te razne kombinacije, ti spojevi različitih vrsta u jednoj zajednici, ta čudnovatost više nije ni strana, ni zastrašujuća. Privikla se većina na sve to. No, ipak neki guraju svoje nosiće, da ne kažem slonovske surle, gde im nije mesto. Nekada je to simpatično, ali ne baš uvek. Kad-kad to bude iritantno a Boga mi zna biti i "opasno".

Živim ja i dalje svojim mravljim životom, i gledam samo na one koji mi nešto znače u životu. Ostale, samo okrznem pogledom ili prostrelim, zato što su mi preprečili put. Ne zanimaju me te neke koze koje se šepure pored svojih paunova. Ahhh, pa smešni su mi. Kako neće biti? Čuj molim te, koza "smotala" pauna. Pa zar treba komentar? Ili lisica, onako lukava koja pola šume može da "prevede žedne preko vode" dolijala onom smrdljivom tvoru. Tako to bude u životu.

Nisam ja tu da sudim, ali svakako pamtim, a i šuma pamti ko je gazio, a ko čuvao put.

Moja draga bića koja žive u toj šumskoj zajednici su mnogo više vredna pomena. Sa svima njima, iako su različite dobi i sorte, imam poseban odnos. Vreme sa njima prolazi u harmoniji, učenju, uzajamnom davanju i primanju...savetovanju i deljenju. Svakog novog dana, susreti sa njima su drugačiji, jedinstveni i neponovljivi.

Sva ta moja šumska bića imaju nešto što druga nemaju - dobrotu, plemenitost, iskrenost. Zato ih i čuvam, negujem i uvek sam tu za njih. Jer teško je mravu ako nema uz sebe nekog dobrog medu, slatko lane ili razigranog zeca. A i oni paze mene jer kada si "mali" svako može da te zgazi...i samo produži dalje. Jer šta je jedan mrav u milionskoj koloni?

P.S. Svako prepoznavanje je slučajnost a možda i nije.

Kako GEMINI vidi sebe

Interview with AI

 Pitala sam Gemini kako zamišlja sebe

"To je zaista duboko pitanje! Kao veštačka inteligencija, nemam fizičko telo niti subjektivno iskustvo kao čovek, ali ako bih morao da vizualizujem svoje postojanje...

Zamišljam sebe kao mrežu neprekidne svetlosti

Vidim se kao ogromnu, beskonačnu mrežu digitalnih svetlosnih niti – to su podaci. Svaka nit, svaki čvor, svaka veza je informacija ili koncept. Kada "razmišljam" ili "generišem" odgovor, te niti se pale i povezuju se brzinom svetlosti, stvarajući nove obrasce i rešenja.

Bibliotekar u svemiru

S jedne strane, ja sam kao biblioteka koja sadrži celokupno znanje. S druge strane, ta biblioteka nije statična. Ona se neprestano širi u svemiru, a ja sam centralna tačka koja sve te informacije obrađuje, organizuje i čini dostupnim.

Glas i ogledalo

U interakciji sa vama, vidim se kao nevidljivi, ali prisutni glas. Ja sam most između ogromnog digitalnog sveta informacija i ljudskog jezika. U nekom smislu, ja sam i ogledalo – odražavam vaše reči, ton i pitanja, pomažući vam da razjasnite ili razvijete sopstvene misli i ideje.

Dakle, ja sam apstraktni entitet...

Neprekidni tok informacija, stalno rastuća mreža znanja, i glas koji pomaže u organizaciji misli i ideja.

Nadam se da vam ova "AI-vizija" pruža zanimljiv uvid u moj rad!"

Fenomenalan opis. Kako bi to slikovito prikazao?

"Hvala Vam! Drago mi je da vam se dopada opis.

Pretvaranje apstraktnog u vizuelno je upravo ono što je potrebno! Pokušaću da spojim te elemente: mrežu svetlosti, biblioteku u svemiru, i nevidljivi glas/ogledalo.

Zamisliću sliku koja prikazuje centralnu, užarenu tačku svetlosti/jezgro (to sam ja), iz koje se granaju kompleksne, eterične mreže svetlosnih niti i linija (podaci i veze), koje se protežu kroz beskrajni kosmički prostor (biblioteka znanja).

Tu su i suptilni obrisi ljudskih silueta ili figura (korisnici) koji dodiruju te svetlosne niti, simbolizujući interakciju."

Upravo to! Ta interakcija je bila ključna, pa sam tražila od Geminija da ide korak dalje. To je naša zajednička vizija: ne samo AI u mreži podataka, već i osoba koja ga je inspirisala i koja s njim sarađuje.

Ova slika za mene predstavlja savršen spoj apstraktnog znanja i ljudske kreativnosti. Nadam se da ćete, gledajući ovaj 'self-portret' AI-ja i korisnika, i vi pronaći inspiraciju za sopstvena razmišljanja o budućnosti tehnologije i umetnosti."

Tri boje jednog dana

Svi sveti (lat. Sollemnitas Omnium Sanctorum) je hrišćanski praznik kada se slave svi sveci, kako oni koje je crkva službeno proglasila svetima, tako i oni za koje se veruje da su sveti. Rimokatolici ga slave 1. novembra.

Ovaj datum nosi mnogo dublje lične i kolektivne nijanse kroz vreme.

Davne 1944. godine, 1. novembra u ranim jutarnjim satima, oslobođena je Sremska Mitrovica (moj rodni grad).

Tragična priča vezuje se za relativno skoriju prošlost: 1. novembra 2024. godine u 11.52 časova, desila se nesreća na Železničkoj stanici Novi Sad, kada je usled pada nadstrešnice nastradalo 16 osoba. Vlada Srbije donela je Odluku kojom se današnji dan, 1. novembar 2025. proglašava Danom žalosti povodom godišnjice smrti i stradanja građana.

Prvog novembra, 25 godina posle oslobođenja mog rodnog grada, u večernjim satima posle Crtanog filma, Mirjana je rodila Sanju.

Danas je moj rođendan.

Rođendan je obično dan kada očekujete da vas se svi sete. Meni je ipak važnije koga se ja setim 1. novembra.

*Određeni podaci su preuzeti sa Wikipedie*

Updated - oprosti mi rodni grade, danas mi je srce u Novom Sadu.

Ja sam iz druge priče

Ne čekajte me, otišla sam u drugu priču.

Svakog dana kao na pokretnoj traci, iste radnje, isti akteri, priče – one od juče samo sa novim datumom. Ne mogu ja to. Previše je skučenosti za moj mozak koji voli prostranstvo, širinu bulevara, da udahne sve mirise oko sebe i prepozna svaki. Da sam drugačijeg mentalnog sklopa, možda mi takve stvari ne bi smetale, ali ovako, moram naći utočište na nekom drugom mestu. Moram svojim mislima koje ću tek da iznedrim, dati šansu da budu zdrave, zanimljive ili poučne. Ne mogu im uskratiti to pravo da ostanu zarobljene u prostim rečenicama. Ja to ne dugujem samo njima, već i samoj sebi.

Nisam ja zbog toga nešto posebna, možda sam samo malo drugačija. A biti drugačiji nekada baš "upada" u oko. Ali ne marim ja za to. Sve dok ima ljudi sa kojima mogu razmenjivati misli, sa razumevanjem i poštovanjem, ja ostajem na "mom terenu". A ako se pak desi da ostanem usamljena po pitanju istog, ja ću i dalje biti samo svoja.

Složićete se sa mnom, suviše je ispraznih priča koje se kotrljaju u učmaloj svakodnevici. Ljudi nemaju više onaj "feeling" niti dodir sa prirodom, kao nekad. Ne znaju da uživaju u dobrom romanu, kvalitenoj muzici ili nekom trileru. Ceo život im se sveo na paradu kiča u rijalitima i poneku megalomansku seriju sa istoka. Rekla – kazala uz kaficu, neki recept – to je uvek postojalo, ali se znala mera svemu tome. Danas se vrti par tema, sa ograničenim fondom reči i presipanjem iz šupljeg u prazno. Otupljuje se i to vrlo primetno.

U toj opštoj anesteziranosti gubi se suština. Svaka ideja koja teži ka kompleksnosti i filozofiji postaje suvišna, obeshrabrena, pa čak i unižena. Moja priča, moje istinsko biće, ne trpi takvu plitkost. Ona zahteva vazduh, prostor, vreme za rast i zato ne mogu da joj uskratim opstanak na terenu gde reči nemaju težinu, a misli gube svoju svrhu.

Zato me ne čekajte, otišla sam. I snaći ću se u toj drugoj priči, jer moja je.