15 godina pišem blog bez marketinških pomagala

Gde god da skrolujem, proleti mi „terapijsko pisanje“. Koju god društvenu mrežu da otvorim, opet ista stvar. Na sve strane agresivni marketing, "estetični" PDF-ovi i priručnici koji obećavaju katarzu (duboko "pročišćavanje" ili oslobađanje od nagomilanih osećanja) i sve to u tri laka koraka, pod uslovom da ih platite.

A da ja vama nešto kažem iz ugla nekoga ko ovaj blog piše već 15 godina i još uvek to radi - ne treba mi ničije „stručno“ vođenje da bih pogledala u sopstveni mrak. Videla sam i cene. Najniža, 25 evra za par strana digitalnog papira. Dobiješ instrukcije šta i kako da pišeš - pitanja koja bi navodno trebalo da ti "otključaju dušu". Ja ću se malo šaliliti (jer šta mi drugo preostaje pred tolikim apsurdom), pa bi moji odgovori izgledali ovako:

1. Ono što me trenutno najviše boli je... d*pe od sedenja i čitanja ovih budalaština.

2. Ovo nikome ne govorim, ali... k*nja mi se od ovolikog marketinga.

3. Kad slušam ovu pesmu, u meni se pokrene...helikobakterija.

Smešno? Možda. Ali poenta je u tome da su pitanja koja dobijate na tim "kreativnim radionicama" upravo tog tipa - nivo učiteljice iz drugog osnovne. Ima tu i sadržaja poput: "Napiši pismo mlađoj sebi" ili "Šta bi tvoje srce reklo tvom strahu?". Sve se to prodaje kao prečica za mentalno zdravlje ljudima koji nemaju vremena ili novca za pravu terapiju, pa im ovo zvuči kao povoljna opcija. Ali, da li zaista treba plaćati nekome ko vam je dozvolio da mislite svojom glavom?

Marketing u ambalaži od 25 evra

Smeta mi taj pritisak gde me ubeđuju da mi treba njihova mapa da bih prošetala svojom ulicom. Za ovih 15 godina, znam da mi za katarzu ne treba nikakav "programirani gorski kristal" nego samo sirova istina. Dok marketing poručuje: "Držite ametist u levoj ruci da biste otključali podsvest"  ja znam da podsvest otključava samo iskrenost, a ona je besplatna.

Nude vam uz to "pomoćne alate" - eterična ulja za "sidrenje" emocija i planere koji su toliko nakrcani instrukcijama da u njima više nema mesta za vašu autentičnu misao. Neki od tih rokovnika vam čak sugerišu kada da udahnete, a kada da izdahnete. Čeka te i QR kod,  na svakoj desetoj strani da ti pusti frekvencijski usklađenu muziku, jer tvoja tišina, valjda, nije dovoljno dobra ako nije brendirana.

Zamke koje vrebaju iza ćoška

Ali tu se ne zaustavljaju. Ubeđuju te da moraš da pomirišeš određenu mešavinu ulja "za otvaranje srca" pre nego što uopšte dotakneš tastaturu. Kao da tvoj mozak ima prekidač koji radi samo na miris skupe lavande, a ne na tvoju čistu ljudsku potrebu da izbaciš neko osećanje iz sebe. To je prodaja magle u mirisnim bočicama.

Zatim su tu "zatvorene zajednice" i članstva. Prvo ti prodaju priručnik, a onda te uvlače u grupe gde bi trebalo da deliš svoju intimu sa strancima pod nadzorom nekoga ko je juče naučio šta je "shadow work" (potisnute emocije ljubomore, besa, zavisti i srama). To je tiha prevara - ubede te da si nesposobna da koristiš sopstveni um bez njihove mesečne pretplate.

Ti si jedini ekspert za svoj mrak

Pola tih što vas spopadaju sa svih strana upitno je kvalifikovano da čačka po vašoj psihi. Prava terapija nije "estetična". Ona je neuredna, često nepismena, puna besa, nervoze i nemoći. Ne treba ti rozenkvarc na stolu da bi priznala sebi da te nešto boli ili muči na bilo koji način. Treba ti samo hrabrost.

Terapijsko pisanje jeste legitiman alat, ali taj alat pripada tebi, a ne njihovim kampanjama. Ja od 2011. pišem isključivo digitalno – laptop, telefon, tablet - i to je to. Nikakvi nacifrani rokovnici mi nisu privukli pažnju i neće me dovesti do mira, već proces koji ide iznutra ka spolja.

Zapamti - TI si jedini pravi ekspert za sopstveni mrak i niko ti ne može dati bolja pitanja od onih koja tvoja tišina već postavlja.

Moja poruka za sve koji pišu

Pisanje je moćno kada je iskreno i tvoje. Ne treba ti instrukcija da bi izrazio osećanja - trebaju ti samo papir, olovka (ili tastatura) - kako ko više voli i spremnost da pogledaš u sebe iznutra. Ponekad je lekovitija jedna psovka, nego deset strana lažne zahvalnosti u pozlaćenom rokovniku. To je terapija, ovo ostalo je trgovina.

Piši kada ti prija, koliko želiš i o čemu želiš i to te neće koštati ni centa. Pravi proces ne miriše na brendirana ulja, već na istinu. I ne treba vam pretplata na sopstvenu dušu.

I znaj, svaka reč koju napišeš je mala pobeda. Jer u pisanju se ne radi o marketingu. Radi se o tebi. 💛

Kada iz minimuma izvučeš maksimum

Ovaj tekst posvećujem samoj sebi u budućnosti. Da me podseti da sam bila sopstveni oslonac, čak i onda kada u meni nije bilo energije.

Danas je energija ostala negde duboko, u suterenu mog bića. Sve što sam uradila (a uradila sam mnogo) bilo je „na gurku“, čistom mehanikom discipline dok je unutra vladao muk.

Odlazak u market, spremanje ručka, izrada Excel tabela... to nisu bile radnje koje donose zadovoljstvo. To su bili zadaci koje je moje telo izvršilo dok je moj duh stajao po strani, nem i iscrpljen. I razgovor o mojoj Zoki koje više nema, me je slomio i rasplakao. Produbio je tu rupu u grudima. Suze nisu donele olakšanje, samo su dodatno sprale ono malo snage što je preostalo.

Sada sedim pored obroka koji sam spremila i ne mogu da ga dotaknem. Paradoks je potpun: nahranila sam dan obavezama, a ostala sam gladna današnjeg života. Umna magla od Excela pomešala se sa težinom tuge.

Praznina nije odsustvo dešavanja. Praznina je ovo što osećam sada – kada nakon celog dana borbe, jedino što mogu je da popijem čašu vode i priznam sebi da me u svim tim završenim poslovima jednostavno nema. Moja jedina pobeda je što sam izdržala ovaj dan, iako se osećam kao da sam ga provela na dnu mora. A tamo dole, u toj tišini, nisam srela čak ni Sunđer Boba; on bi me bar na kratko, svojom blesavom vedrinom, uspeo oraspoložiti.

Ipak, ostaviću Excel otvoren na ekranu kao mali svetionik. Za danas je dosta; borba je završena i oružje je odloženo. Ugasiću svetlo sa saznanjem da sam jača od ove praznine, jer sam je danas, uprkos svemu, pobedila svojim delima. Sutra ću ponovo pokušati da se popnem bar jedan nivo više. Možda i uspem.

Da li je izdaja pustiti tugu da ode?

Postoje dani kada reči jednostavno nisu dovoljne da opišu težinu koju nosim u grudima. Uvek mi nedostaje još nešto, još taj jedan delić slagalice, da bih tu težinu mogla da uobličim. Dugo sam razmišljala kako da je nazovem, kako da je opišem, i shvatila sam da čak i reč "predstaviti" zvuči previše jednostavno, skoro pogrešno. Tuga se ne predstavlja; ona se ne izlaže kao slika na zidu. Ona se živi, ona pritiska, ona preplavljuje. Ovih dana ja živim upravo takve dane – one u kojima moja osećanja daleko prevazilaze jezik kojim govorim.

Uvek se nađu dežurni savetnici da mi pričaju o tome kako treba „prevazići“ loša stanja, kako treba „pobediti“ tugu i krenuti dalje. Ali niko ne zna da mi kaže šta se dešava kada ta tuga ne želi da ode – ili još gore, kada ja sama još uvek nisam spremna da je pustim. Ovaj tekst je nastao u trenucima kada je tišina postala preglasna, a suze jedini preostali način da se prodiše. Ovo je moja istina o borbi sa dve „prijateljice“ koje nisam zvala na kafu, a koje su ipak odlučile da se usele bez pitanja.

Kako se zove tuga koja vas uzme pod svoje i drži kao taoca? Okovana njenim lancima, ne uspevam da joj objasnim da mi ona nije najbolja prijateljica, iako se upravo tako ponaša. Plačem već danima. Suze same kreću, a ja ih ne sputavam - mislim da bi me ugušile kada bih pokušala da ih zadržim. Moje telo još uvek zadrhti onim prepoznatljivim nemirom kada ova druga „prijateljica“, anksioznost, odluči da se pravi važna. „Druženje“ je u toku i neprijatno je. Ali, kada je tuga bila prijatna?

Zagrlila me je čvrsto, onako kako grliš nekog svog koga dugo nisi videla, pa se raduješ svim čulima. Na trenutke imam osećaj da se implementirala u mene. Više je ne osećam kao strano telo, što je zastrašujuće. Kao da ne treba da ode; kao da bi njen odlazak značio još jedan, konačan gubitak.

Pustiti je da ode činilo bi se kao izdaja. Da li je svesno čuvam? Jesam li nesvesno dozvolila da pusti korenje u meni? Jesam li se ja to „pokvarila“?

Onaj deo mene koji je kao mašina i dalje radi po komandi. Donekle sam funkcionalna. Ali onaj drugi deo, emocionalni – on me razara i lomi u paramparčad. Zbog njega sam rastrojena, anksiozna, u stalnom iščekivanju sledećeg paničnog napada. To me iscrpljuje toliko da se osećam kao da sam lično upregla volove i ceo dan orala zemlju.

Možda ipak nisam „pokvarena“. Možda je ovo samo moj način da preživim ono što se rečima ne može obuhvatiti. Dok sedim u ovom tesnom zagrljaju tuge i anksioznosti, učim da ne bežim od sebe, čak ni kada se taj susret čini nepodnošljivim. Možda će sutra biti lakše, a možda će tuga samo promeniti boju. Do tada, puštam suze da teku, jer one su jedini dokaz da je taj izlomljeni deo mene i dalje itekako živ.

A vi? Da li ste i vi nekada čuvali svoju tugu kao najvrednije blago, plašeći se da će, ako ona ode, ostati samo nepodnošljiva praznina?

Duša kao kolateralna šteta

Znaš li kako je kada zavučeš ruku u srce i iščupaš ljubav iz njega, a da ona (ljubav) nije umrla tim činom? Samo je ukloniš na neko drugo mesto. A srce…krvari. Normalno, volelo je i još voli. I ne zna šta ga je snašlo. A duša?

Duša boli. Jako. Nekada pomislim da ću svisnuti od tog bola koji samo malo, na trenutke umine pa se opet vrati sa istim intenzitetom. I tako u krug. Duša je žrtva mog napada na srce. Ona trpi posledice mog (ne)dela nad srcem. No, ona vidi srce kao krivca.

Dok me grize savest, ja "jedem" ostale organe - "grizem" ih nemilice. Odakle mi pravo da uradim tako nešto? I zašto moj razum ćuti, zašto ne progovara??? Zašto mi ne daje kuraži, iako znam da sam postupila ispravno? Samo se oglasio u trenutku "presude". I to je to?

Postoji li negde groblje ljubavi, da odem i potražim onu moju, otrgnutu iz dubine srca? Da joj kažem zašto sam to uradila. Duša pati i sve ovo i pišem zbog nje. Ona je zapravo ono najbitnije u meni. A ponela sam se prema njoj jako loše. Možda će me razumeti? Možda mi i oprosti? Jer, moja je.

Thanks to Gemini who generated this image under my supervison, fulfilling my wishes.