Moja slamka sa imenom

Sve češće se osećam kao da živim u svetu koji je jedna velika baruština što pokušava da me povuče na dno. Gledam oko sebe i vidim kako se polako, kolektivno, gubimo u svakodnevici koja nam nagriza dušu. I tada posegnem za pisanjem. Ne radim to zato što terapeuti tako predlažu ili zato što je to lep hobi.

Pišem jer se za reči držim kao za jedinu slamku spasa. Pišem da bih ostala na površini, da bih izbacila iz sebe žabokrečinu koja se nakuplja tokom dana. Svaka rečenica je udisaj čistog vazduha, mali čin otpora protiv svega što nas uništava. Dokle god pišem, znam da sam još uvek tu – cela i svoja.

To je prostor u kojem sam još uvek ja – ja - mesto gde me niko ne može slomiti. Često razmišljam o tome šta bi ostalo od mene da mi neko sutra oduzme tu mogućnost pisanja. Verovatno bih i dalje hodala, pričala i obavljala svakodnevne poslove, ali bi pola mene jednostavno nestalo. Ne bi to bio veliki prasak niti drama. Pre bi ličilo na ono tiho, opasno klizanje u mrak u kojem se samo naziru obrisi normalnog i gde se više gotovo ništa ne oseća.

Najteže mi padaju razgovori radi reda, rečenice koje se izgovaraju samo da bi se popunila tišina. To su oni trenuci kada razmenjujemo reči kao bezvredne žetone – "šta ima" ili "vreme je grozno" – dok nam se u očima vidi da nismo prisutni. Ta isprazna komunikacija nema težinu. Svaki dijalog bez suštine je novi sloj žabokrečine koji mi se lepi za kožu. Guši me to pretvaranje da smo tu, dok nam duše sede negde sa strane, čekajući da padnu zavese pa da se predstava završi.

Zato, kada sednem pred laptop, ne tražim lepe reči. Tražim one istinite. One koje niko ne sme da izgovori uz kafu ili u prolazu. Možda je svet zaista postao baruština, ali dokle god imam moć da imenujem stvari, ja joj ne pripadam.

Pisanje je jedini način da stvarnost podnesem, a da ne postanem njen nemi saučesnik. Možda su moje reči samo krhka slamka, ali na njoj piše moje ime. I to je sasvim dovoljno da preživim još jedan dan.

Nedavno mi je prijatelj rekao da će me ljudi, zbog svega što pišem, ili poštovati ili mi dodeliti etiketu persone non grata.

Dok završavam ovaj tekst, znam odgovor. Dokle god moje reči seku kroz žabokrečinu, nevažno je na kojoj sam listi. Važno je samo da nisam nemi saučesnik. Da sam ostala – svoja.

15 godina pišem blog bez marketinških pomagala

Gde god da skrolujem, proleti mi „terapijsko pisanje“. Koju god društvenu mrežu da otvorim, opet ista stvar. Na sve strane agresivni marketing, "estetični" PDF-ovi i priručnici koji obećavaju katarzu (duboko "pročišćavanje" ili oslobađanje od nagomilanih osećanja) i sve to u tri laka koraka, pod uslovom da ih platite.

A da ja vama nešto kažem iz ugla nekoga ko ovaj blog piše već 15 godina i još uvek to radi - ne treba mi ničije „stručno“ vođenje da bih pogledala u sopstveni mrak. Videla sam i cene. Najniža, 25 evra za par strana digitalnog papira. Dobiješ instrukcije šta i kako da pišeš - pitanja koja bi navodno trebalo da ti "otključaju dušu". Ja ću se malo šaliliti (jer šta mi drugo preostaje pred tolikim apsurdom), pa bi moji odgovori izgledali ovako:

1. Ono što me trenutno najviše boli je... d*pe od sedenja i čitanja ovih budalaština.

2. Ovo nikome ne govorim, ali... k*nja mi se od ovolikog marketinga.

3. Kad slušam ovu pesmu, u meni se pokrene...helikobakterija.

Smešno? Možda. Ali poenta je u tome da su pitanja koja dobijate na tim "kreativnim radionicama" upravo tog tipa - nivo učiteljice iz drugog osnovne. Ima tu i sadržaja poput: "Napiši pismo mlađoj sebi" ili "Šta bi tvoje srce reklo tvom strahu?". Sve se to prodaje kao prečica za mentalno zdravlje ljudima koji nemaju vremena ili novca za pravu terapiju, pa im ovo zvuči kao povoljna opcija. Ali, da li zaista treba plaćati nekome ko vam je dozvolio da mislite svojom glavom?

Marketing u ambalaži od 25 evra

Smeta mi taj pritisak gde me ubeđuju da mi treba njihova mapa da bih prošetala svojom ulicom. Za ovih 15 godina, znam da mi za katarzu ne treba nikakav "programirani gorski kristal" nego samo sirova istina. Dok marketing poručuje: "Držite ametist u levoj ruci da biste otključali podsvest"  ja znam da podsvest otključava samo iskrenost, a ona je besplatna.

Nude vam uz to "pomoćne alate" - eterična ulja za "sidrenje" emocija i planere koji su toliko nakrcani instrukcijama da u njima više nema mesta za vašu autentičnu misao. Neki od tih rokovnika vam čak sugerišu kada da udahnete, a kada da izdahnete. Čeka te i QR kod,  na svakoj desetoj strani da ti pusti frekvencijski usklađenu muziku, jer tvoja tišina, valjda, nije dovoljno dobra ako nije brendirana.

Zamke koje vrebaju iza ćoška

Ali tu se ne zaustavljaju. Ubeđuju te da moraš da pomirišeš određenu mešavinu ulja "za otvaranje srca" pre nego što uopšte dotakneš tastaturu. Kao da tvoj mozak ima prekidač koji radi samo na miris skupe lavande, a ne na tvoju čistu ljudsku potrebu da izbaciš neko osećanje iz sebe. To je prodaja magle u mirisnim bočicama.

Zatim su tu "zatvorene zajednice" i članstva. Prvo ti prodaju priručnik, a onda te uvlače u grupe gde bi trebalo da deliš svoju intimu sa strancima pod nadzorom nekoga ko je juče naučio šta je "shadow work" (potisnute emocije ljubomore, besa, zavisti i srama). To je tiha prevara - ubede te da si nesposobna da koristiš sopstveni um bez njihove mesečne pretplate.

Ti si jedini ekspert za svoj mrak

Pola tih što vas spopadaju sa svih strana upitno je kvalifikovano da čačka po vašoj psihi. Prava terapija nije "estetična". Ona je neuredna, često nepismena, puna besa, nervoze i nemoći. Ne treba ti rozenkvarc na stolu da bi priznala sebi da te nešto boli ili muči na bilo koji način. Treba ti samo hrabrost.

Terapijsko pisanje jeste legitiman alat, ali taj alat pripada tebi, a ne njihovim kampanjama. Ja od 2011. pišem isključivo digitalno – laptop, telefon, tablet - i to je to. Nikakvi nacifrani rokovnici mi nisu privukli pažnju i neće me dovesti do mira, već proces koji ide iznutra ka spolja.

Zapamti - TI si jedini pravi ekspert za sopstveni mrak i niko ti ne može dati bolja pitanja od onih koja tvoja tišina već postavlja.

Moja poruka za sve koji pišu

Pisanje je moćno kada je iskreno i tvoje. Ne treba ti instrukcija da bi izrazio osećanja - trebaju ti samo papir, olovka (ili tastatura) - kako ko više voli i spremnost da pogledaš u sebe iznutra. Ponekad je lekovitija jedna psovka, nego deset strana lažne zahvalnosti u pozlaćenom rokovniku. To je terapija, ovo ostalo je trgovina.

Piši kada ti prija, koliko želiš i o čemu želiš i to te neće koštati ni centa. Pravi proces ne miriše na brendirana ulja, već na istinu. I ne treba vam pretplata na sopstvenu dušu.

I znaj, svaka reč koju napišeš je mala pobeda. Jer u pisanju se ne radi o marketingu. Radi se o tebi. 💛