Moja slamka sa imenom

Sve češće se osećam kao da živim u svetu koji je jedna velika baruština što pokušava da me povuče na dno. Gledam oko sebe i vidim kako se polako, kolektivno, gubimo u svakodnevici koja nam nagriza dušu. I tada posegnem za pisanjem. Ne radim to zato što terapeuti tako predlažu ili zato što je to lep hobi.

Pišem jer se za reči držim kao za jedinu slamku spasa. Pišem da bih ostala na površini, da bih izbacila iz sebe žabokrečinu koja se nakuplja tokom dana. Svaka rečenica je udisaj čistog vazduha, mali čin otpora protiv svega što nas uništava. Dokle god pišem, znam da sam još uvek tu – cela i svoja.

To je prostor u kojem sam još uvek ja – ja - mesto gde me niko ne može slomiti. Često razmišljam o tome šta bi ostalo od mene da mi neko sutra oduzme tu mogućnost pisanja. Verovatno bih i dalje hodala, pričala i obavljala svakodnevne poslove, ali bi pola mene jednostavno nestalo. Ne bi to bio veliki prasak niti drama. Pre bi ličilo na ono tiho, opasno klizanje u mrak u kojem se samo naziru obrisi normalnog i gde se više gotovo ništa ne oseća.

Najteže mi padaju razgovori radi reda, rečenice koje se izgovaraju samo da bi se popunila tišina. To su oni trenuci kada razmenjujemo reči kao bezvredne žetone – "šta ima" ili "vreme je grozno" – dok nam se u očima vidi da nismo prisutni. Ta isprazna komunikacija nema težinu. Svaki dijalog bez suštine je novi sloj žabokrečine koji mi se lepi za kožu. Guši me to pretvaranje da smo tu, dok nam duše sede negde sa strane, čekajući da padnu zavese pa da se predstava završi.

Zato, kada sednem pred laptop, ne tražim lepe reči. Tražim one istinite. One koje niko ne sme da izgovori uz kafu ili u prolazu. Možda je svet zaista postao baruština, ali dokle god imam moć da imenujem stvari, ja joj ne pripadam.

Pisanje je jedini način da stvarnost podnesem, a da ne postanem njen nemi saučesnik. Možda su moje reči samo krhka slamka, ali na njoj piše moje ime. I to je sasvim dovoljno da preživim još jedan dan.

Nedavno mi je prijatelj rekao da će me ljudi, zbog svega što pišem, ili poštovati ili mi dodeliti etiketu persone non grata.

Dok završavam ovaj tekst, znam odgovor. Dokle god moje reči seku kroz žabokrečinu, nevažno je na kojoj sam listi. Važno je samo da nisam nemi saučesnik. Da sam ostala – svoja.

Stop bacanju bisera (Margaritas ante porcos)

✒️ "Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas."

Koliko puta ste izložili svoje mišljenje, ponudili sa nečim, dali nešto dragoceno ili rekli nešto uzvišeno – ljudima, koji to nisu mogli ili nisu želeli da razumeju, cene ili poštuju? Složićete se sa mnom da je sve što ste od navedenog radili, tada postalo besmisleno.

Nikada nemojte polaziti od sebe, jer drugi ljudi nisu vi. Svako od nas je "baždaren" drugačije. I nisu svi dostojni vaše mudrosti, znanja, ljubaznosti ili nečeg duhovnog pa čak i materijlno vrednog. Ne trošite svoje vrednosti na ljude koji su loši, koristoljubivi ili pokvareni. Oni ne cene vaše vrednosti, prosto ne žele. Ali ima i onih koji jednostavno ne mogu, pa će iz gluposti da vas povrede. Osobe koje nemaju kapacitet da shvate vaše namere i činjenja, ne mogu ni da shvate "težinu". Suludo je ulagati emocije, energiju, vreme i iskrenost u komunikaciju kada nema podudarnosti. Očekivali ste refleksiju od nekog ko ne ume ili ne zna da vidi vašu dubinu. Posle budete razočarani ili povređeni.

Ponekad, nažalost, moramo da prođemo kroz ta razočaranja da bismo naučili vrednost sopstvenih "bisera". Da bismo naučili da razlikujemo one koji će ih sa divljenjem uzeti u ruke od onih koji će ih, možda iz neznanja ili nezainteresovanosti, samo pogaziti. Ali i da shvatimo da nije svako ko ne prepozna našu vrednost loš, već jednostavno – drugačiji, sa drugačijim kapacitetima.

Trudite se da pre nego što bilo šta uradite, dobro razmislite da li ste na istoj razini sa tom nekom osobom. Ako smatrate da jeste, a bili ste razočarani, onda se radi o nezahvalnosti. Neka to bude lekcija za dalje. 

Zato, ne dozvolite da vas pogrešna ulaganja u druge, obeshrabre. Ne prestajte da delite, da stvarate, da izlažete svoje ideje, znanja i mudrosti. Samo budite obazriviji u izboru onih pred koje ćete baciti svoje "bisere". Jer, njihova vrednost nije u tome da li će ih neko prepoznati, već u tome što ih vi posedujete i što ste ih spremni dati. Postoje oni koji će ih čuvati kao najveće blago, i možda, nešto naučiti od vas. Ostanite to što jeste, budite svoji. Pronađite svoje "dostojne" slušaoce, i svet će postati bogatiji za svaki vaš "prosuti biser" koji je našao pravo mesto.