Između buke i tišine

Svako svoju tugu nosi drugačije. Kod nekih je ona nemirna i bučna - pretvara se u nagle promene raspoloženja, u bes, u neshvaćenu euforiju ili cinizam, maskirajući se u sve ono što tuga naizgled nije.

Postoje i oni drugi. Kod njih tuga nije raspoloženje - ona je njihova tiha konstanta. Prepoznaš ih po hodu, po tome što im je bol postala dom, a ne usputna stanica. Oni su jednostavno, ljudi-tuga.

Osveta kao „lenjo“ tugovanje

Gledajući film "The Interpreter" zamislila sam se nad jednom rečenicom:

"Osveta je lenja vrsta tugovanja."

Na prvi pogled, to zvuči čudno. Zar osveta nije akcija? Zar nije pokret, bes, krik? Kako može biti lenja?

Ipak, ona je lenja jer nas štedi onog najtežeg posla na svetu: suočavanja sa prazninom.

Lakše je planirati udarac nego dopustiti sebi da osetiš koliko ti neko nedostaje. Lakše je hraniti gnev nego dozvoliti tugi da te slomi, a zatim te, komad po komad, ponovo sastavi. Osveta je bučna, ona traži metu, ali to je zapravo beg.

Težina tišine

Potrebno je mnogo više snage da se sedi u tišini sa sopstvenim gubitkom, kao što to čine ljudi-tuga, nego da se krene u rušenje sveta oko sebe. Osveta pokušava da izravna račune tamo gde je račun uvek u minusu. Dok ovi tihi ljudi kroz svoj bol čuvaju uspomenu, oni koji se svete tu uspomenu prljaju mržnjom.

Biti čovek-tuga nije poraz. To je tiha potvrda da je u nama postojalo nešto toliko vredno, da i njegov odlazak ima težinu koja nas oblikuje. To je put onih koji imaju hrabrosti da osete prazninu, a da je ne popunjavaju besom.

Jer, lakše je uništiti svet oko sebe nego ponovo izgraditi onaj srušeni svet unutar nas.

Osveta prođe u trenu, a tuga nas prati u stopu. I mada boli, taj hod kroz tišinu, jedini je način da ne izgubimo čoveka u sebi.

Kada iz minimuma izvučeš maksimum

Ovaj tekst posvećujem samoj sebi u budućnosti. Da me podseti da sam bila sopstveni oslonac, čak i onda kada u meni nije bilo energije.

Danas je energija ostala negde duboko, u suterenu mog bića. Sve što sam uradila (a uradila sam mnogo) bilo je „na gurku“, čistom mehanikom discipline dok je unutra vladao muk.

Odlazak u market, spremanje ručka, izrada Excel tabela... to nisu bile radnje koje donose zadovoljstvo. To su bili zadaci koje je moje telo izvršilo dok je moj duh stajao po strani, nem i iscrpljen. I razgovor o mojoj Zoki koje više nema, me je slomio i rasplakao. Produbio je tu rupu u grudima. Suze nisu donele olakšanje, samo su dodatno sprale ono malo snage što je preostalo.

Sada sedim pored obroka koji sam spremila i ne mogu da ga dotaknem. Paradoks je potpun: nahranila sam dan obavezama, a ostala sam gladna današnjeg života. Umna magla od Excela pomešala se sa težinom tuge.

Praznina nije odsustvo dešavanja. Praznina je ovo što osećam sada – kada nakon celog dana borbe, jedino što mogu je da popijem čašu vode i priznam sebi da me u svim tim završenim poslovima jednostavno nema. Moja jedina pobeda je što sam izdržala ovaj dan, iako se osećam kao da sam ga provela na dnu mora. A tamo dole, u toj tišini, nisam srela čak ni Sunđer Boba; on bi me bar na kratko, svojom blesavom vedrinom, uspeo oraspoložiti.

Ipak, ostaviću Excel otvoren na ekranu kao mali svetionik. Za danas je dosta; borba je završena i oružje je odloženo. Ugasiću svetlo sa saznanjem da sam jača od ove praznine, jer sam je danas, uprkos svemu, pobedila svojim delima. Sutra ću ponovo pokušati da se popnem bar jedan nivo više. Možda i uspem.