Gledam u polja Excela, neka popunjena. Izgledaju mi kao kada ste u nedovoljno poznatom gradu, pa se osvrćete i ne znate na koju stranu da krenete da ne zalutate.
Kažu, veštine se uče. A mogu i da se zaborave. Ja sam neke svoje pustila "niz vodu" i to me je malo iznerviralo. Moj procesor se oduvek borio protiv neznanja. Svesna sam tog parcijalnog neznanja, a isto tako znam: da sam sve što sam skoro naučila svakodnevno vežbala, sada bih to držala u malom prstu.
Možda je ta ljutnja na samu sebe bila samo refleks; navika procesora koji je programiran da uvek isporuči rezultat. Ali, kad bolje razmislim, taj isti procesor je u međuvremenu morao da obradi stotine drugih, prioritetnijih procesa. Možda je mozak jednostavno uradio ono što svaki dobar sistem radi – optimizaciju. Napravio je mesta za ono što mi je u tom trenutku bilo "preče", dok je skoro naučene veštine tiho pomerio u stranu.
Nema razloga da budem tako stroga prema sebi (iako često jesam). To što neke formule ne mogu trenutno da se setim, ne znači da je ona nestala – ona je samo arhivirana.
Znam da će onog trenutka kada otvorim te stare, popunjene tabele, sistem prepoznati poznate obrasce. To neće biti ponovno učenje, već reindeksiranje podataka. Kao kada u onom gradu sa početka priče iznenada ugledate poznatu fasadu i odjednom znate tačno gde se nalazite.
Sledi mi jedan ozbiljan system update. Ne zato što sam se "pokvarila", već zato što se vraćam na teren koji zahteva osveženu verziju mene. I to je sasvim u redu. Naše znanje nije linija koja samo raste, već prostor koji se stalno menja i prilagođava.
Koja je veština kod vas trenutno u arhiviranom folderu? Da li se ljutite na sebe kad nešto zaboravite? Sledeći put kada se osetite izgubljeno u sopstvenom znanju, setite se da to nije kvar. To je samo priprema za novu verziju vas.
