Borba sa sopstvenim procesorom

Gledam u polja Excela, neka popunjena. Izgledaju mi kao kada ste u nedovoljno poznatom gradu, pa se osvrćete i ne znate na koju stranu da krenete da ne zalutate.

Kažu, veštine se uče. A mogu i da se zaborave. Ja sam neke svoje pustila "niz vodu" i to me je malo iznerviralo. Moj procesor se oduvek borio protiv neznanja. Svesna sam tog parcijalnog neznanja, a isto tako znam: da sam sve što sam skoro naučila svakodnevno vežbala, sada bih to držala u malom prstu.

Možda je ta ljutnja na samu sebe bila samo refleks; navika procesora koji je programiran da uvek isporuči rezultat. Ali, kad bolje razmislim, taj isti procesor je u međuvremenu morao da obradi stotine drugih, prioritetnijih procesa. Možda je mozak jednostavno uradio ono što svaki dobar sistem radi – optimizaciju. Napravio je mesta za ono što mi je u tom trenutku bilo "preče", dok je skoro naučene veštine tiho pomerio u stranu.

Nema razloga da budem tako stroga prema sebi (iako često jesam). To što neke formule ne mogu trenutno da se setim, ne znači da je ona nestala – ona je samo arhivirana.

Znam da će onog trenutka kada otvorim te stare, popunjene tabele, sistem prepoznati poznate obrasce. To neće biti ponovno učenje, već reindeksiranje podataka. Kao kada u onom gradu sa početka priče iznenada ugledate poznatu fasadu i odjednom znate tačno gde se nalazite.

Sledi mi jedan ozbiljan system update. Ne zato što sam se "pokvarila", već zato što se vraćam na teren koji zahteva osveženu verziju mene. I to je sasvim u redu. Naše znanje nije linija koja samo raste, već prostor koji se stalno menja i prilagođava.

Koja je veština kod vas trenutno u arhiviranom folderu? Da li se ljutite na sebe kad nešto zaboravite? Sledeći put kada se osetite izgubljeno u sopstvenom znanju, setite se da to nije kvar. To je samo priprema za novu verziju vas. 

Krpljenje duše

Dok se mozak i srce prepiru oko ožiljaka, duša samo traži način da ponovo postane celina.

Srce i mozak su često u raskoraku. Kako svako vuče na svoju stranu, na klackalici života uvek je jedno iznad. Retko se uspostavi taj balans koji život čini kvalitetnijim i normalnijim. Srce nas često odvuče u mračne delove duše, iako je zaduženo za lepe stvari, za ljubav. Mozak radi kako radi i nekada ume da bude surov, ali to je sve u našem interesu.

Najteže je onda kada srce počne da pravda ono što razum ne može da prihvati. Tada taj raskorak prestaje da bude samo unutrašnja borba i postaje opasan put bez povratka, gde svaka "druga šansa" može biti kockanje sa sopstvenim životom.

Lažna obećanja su najslađi otrov za srce koje krvari. Ona dolaze u trenucima kada je duh najslabiji, upakovana u suze i reči "nikada više". Srce, po svojoj prirodi naivno i žedno mira, te reči pije kao lek, dok mozak, taj surovi stražar, stoji po strani i beleži svaki prethodni ožiljak.

Problem je u tome što srce bira nadu, dok telo još uvek pamti udarce. Mozak zna da se vuk ne menja u jagnje samo zato što je uplašen sopstvenim odrazom u ogledalu, ali srce bira da vidi samo ono što želi - spasenje tamo gde ga nema. Dati drugu šansu nekome ko je svesno ugasio svetlo u vašim očima nije čin hrabrosti, već čin predaje onom mraku o kojem sam govorila.

U toj neravnopravnoj borbi, gde srce vodi glavnu reč, mozak biva proteran u egzil, a mi ostajemo nezaštićeni u sopstvenom domu. Zato srce mora da se udruži sa mozgom, jer samo u tom paktu mogu delovati najdelotvornije.

Jedini izlaz iz lavirinta u kojem se ljubav pomešala sa bolom jeste sklapanje saveza. Srce mora da nauči da veruje mozgu kada on kaže STANI a mozak mora da preuzme ulogu štita, ne da bi ugasio emociju, već da bi joj sačuvao dostojanstvo. Tek u toj koheziji oni postaju nepobedivi.

Ljubav koja zahteva da isključite sopstveni razum nije ljubav - to je opsada. Ne dozvolite da srce bude jedini sudija tamo gde se brani goli život. Samo kada idu ruku pod ruku, šanse da budemo povređeni svode se na minimum. Teško je, ali je to jedini put ka svetlosti.

Čuvajte svoj mir - on je jedini dom iz kojeg nikada ne treba da bežite.