Najteže je onda kada srce počne da pravda ono što razum ne može da prihvati. Tada taj raskorak prestaje da bude samo unutrašnja borba i postaje opasan put bez povratka, gde svaka "druga šansa" može biti kockanje sa sopstvenim životom.
Lažna obećanja su najslađi otrov za srce koje krvari. Ona dolaze u trenucima kada je duh najslabiji, upakovana u suze i reči "nikada više". Srce, po svojoj prirodi naivno i žedno mira, te reči pije kao lek, dok mozak, taj surovi stražar, stoji po strani i beleži svaki prethodni ožiljak.
Problem je u tome što srce bira nadu, dok telo još uvek pamti udarce. Mozak zna da se vuk ne menja u jagnje samo zato što je uplašen sopstvenim odrazom u ogledalu, ali srce bira da vidi samo ono što želi - spasenje tamo gde ga nema. Dati drugu šansu nekome ko je svesno ugasio svetlo u vašim očima nije čin hrabrosti, već čin predaje onom mraku o kojem sam govorila.
U toj neravnopravnoj borbi, gde srce vodi glavnu reč, mozak biva proteran u egzil, a mi ostajemo nezaštićeni u sopstvenom domu. Zato srce mora da se udruži sa mozgom, jer samo u tom paktu mogu delovati najdelotvornije.
Jedini izlaz iz lavirinta u kojem se ljubav pomešala sa bolom jeste sklapanje saveza. Srce mora da nauči da veruje mozgu kada on kaže STANI a mozak mora da preuzme ulogu štita, ne da bi ugasio emociju, već da bi joj sačuvao dostojanstvo. Tek u toj koheziji oni postaju nepobedivi.
Ljubav koja zahteva da isključite sopstveni razum nije ljubav - to je opsada. Ne dozvolite da srce bude jedini sudija tamo gde se brani goli život. Samo kada idu ruku pod ruku, šanse da budemo povređeni svode se na minimum. Teško je, ali je to jedini put ka svetlosti.
Čuvajte svoj mir - on je jedini dom iz kojeg nikada ne treba da bežite.
No comments:
Post a Comment