Hakovan um

Svi mi duboko verujemo da smo mi ti koji donosimo odluke. Negde u korenima našeg bića leži ta tvrdoglava težnja da funkcionišemo svesno - ili bi, ruku na srce, barem tako trebalo da bude. Svest nas drži fokusiranim na trenutne i opipljive ciljeve. Ali, dok mi mislimo da čvrsto držimo volan i upravljamo sopstvenim životom, u pozadini se, potpuno nečujno, vrti softver mimo naše volje.

Reč je o podsvesti. Dok naš svesni deo uma jedva uspeva da obradi nekoliko misli istovremeno, podsvest u mraku radi kao nezaustavljivi superkompjuter. Ona je onaj tihi operativni sistem koji nikada ne spava, koji nam filtrira stvarnost, mirise, sećanja i skladišti svako proživljeno iskustvo u neku duboku, prašnjavu bazu podataka. I sad se nameće pitanje: ko nam je, zapravo, programirao taj softver?

Da bismo uopšte razumeli svoje današnje, neretko iracionalne reakcije, moramo da se vratimo na sam početak. Rodili smo se kao potpuno otvoren hard disk. Bez ikakvog antivirusa. U prvih nekoliko godina života, ono što danas ponosno zovemo "svest" - naš kritički filter i čuvar kapije, zapravo uopšte ne postoji. Mala deca prosto nemaju sposobnost da analiziraju, vagaju ili odbace informacije - ona ih ćutke usisavaju.

Do otprilike sedme godine, naš mozak se nalazi u stanju konstantnog, hipnotičkog snimanja. Sve što smo čuli, osetili i videli u kući, za stolom ili u najbližoj okolini, nismo procesuirali kao nečije subjektivno, prolazno mišljenje. Mi smo to upisali duboko u sebe, kao apsolutnu sistemsku istinu. Tada nismo učili o svetu - mi smo se programirali. Podsvest je bila tek prazna fascikla koju su popunjavali ljudi oko nas, a mi smo, poput sunđera, upijali njihove lične strahove, skučene navike i uverenja.

Tek kasnije, godinama posle, razvija se naš svesni um, onaj koji danas pokušava da logički razmišlja i donosi zrele zaključke. Međutim, taj novi, moderni sloj podiže se na temeljima koji su već odavno duboko pohranjeni u nama.

I tu nastaje pravi problem. Danas, kao odrasli ljudi, sedimo i pokušavamo da svesno upravljamo svojim sudbinama, dok se u pozadini, bez našeg znanja, neprestano vrti stari snimak nastao pre nekoliko decenija. Mi iskreno verujemo da sami biramo svoj put, svoje partnere ili svoje bitke, ali zapravo prečesto samo reprodukujemo podatke koje smo pokupili pre nego što smo uopšte saznali ko smo i šta želimo.

Da li je vreme za "Update"?

Srećom, ima i dobra vest. Taj stari, tuđi kod, ma koliko bio duboko urezan pod kožu, nije večan. On je postavljen kao privremena osnova, u vreme kada nismo imali ni pravo glasa, ni pravo izbora. Danas, kada smo konačno odrasli, imamo priliku da postanemo sopstveni administratori.

Možda deluje komplikovano, ali spas nije u borbi sa sopstvenim sistemom. Prvi korak je prosto prepoznavanje. Onog trenutka kada uhvatite sebe u nekoj burnoj reakciji i shvatite da to nije vaš "karakter", već samo stari, tuđi snimak koji se iznova pušta u vašoj glavi, dobijate ogromnu moć. Moć da udahnete vazduh i pritisnete pauzu.

Zato, pre nego što sledeći put donesete neku veliku odluku ili uletite u stari, dobro poznati emotivni šablon, zastanite na sekundu. Pitanje koje tada sebi treba postaviti nije: "Šta ja želim?", već: "Ko u ovom trenutku zapravo bira – ja, danas, sa svim svojim iskustvom, ili program koji mi je instaliran pre trideset godina?" Tek kada lociramo taj ubačeni fajl, naša svest dobija pravu šansu da nadjača podsvest i konačno, po prvi put, preuzme komande u svoje ruke.

Prekinite stari snimak - ključ od vašeg sistema je odavno u vašim rukama.

Ljudski godovi

Drvo ima godove. A šta ima čovek? Kako se zovu ožiljci koji ostave neizbrisive tragove? Da li su ljudski godovi unutrašnji čvorovi, mesta gde je tkivo duše i nervnog sistema moralo da otvrdne da ne bi puklo? Kažu, glava pamti. A telo? Ooo, da.

Kada se ogrebemo ili padom zaradimo veću razderotinu, realno je očekivati da će nam ostati ožiljak. Ali na koži. I on se može tretmanima možda skroz anulirati. A šta ćemo sa unutrašnjim razderotinama, kako njih zakrpiti? Nevidljive, a postoje. One su mnogo gore za tretiranje.

Ti ljudski godovi, iako nevidljivi, i te kako su prisutni u telu i nikada ne znaš kada će se aktivirati. Šta im je okidač i u kom trenutku – to je ono što mi ne možemo kontrolisati.

I tada, kada kontrola nestane, preostaje samo prepuštanje. Telo se u nekom trenutku jednostavno zaledi, utihne u sopstvenom odbrambenom grču. A u toj tišini, dok nepomično čekamo da prođe, ti ljudski godovi ne miruju. Oni u telu prave svoje produžetke, puštajući korenje kroz naš sistem i menjajući nas iznutra.

Ti pipci ne daju telu da zaboravi traumu koju vučemo ko zna koliko dugo. Oni prave nove, unutrašnje razderotine kojima iznova treba vreme da zacele. I tako, kao da smo u začaranom krugu: stara rana rađa novi strah, novi strah pravi novu rasekotinu, a telo ostaje zarobljeno u večitoj odbrani.

Kako onda živeti sa tim unutrašnjim reljefom?

Možda odgovor nije u uzaludnom pokušaju da te godove izbrišemo, jer gumica za unutrašnje zapise ne postoji. Možda je jedini put prihvatanje da smo prosto preorani nekim olujama. Ti nevidljivi zapisi jesu teret koji se ne najavljuje i koji parališe, ali su ujedno i svedočanstvo o žilavosti. Čovek, baš kao i drvo, nastavlja da lista i da raste oko svojih čvorova. Ne uprkos njima, nego sa njima. Krug jeste začaran, ali činjenica da smo i posle svake paralize ponovo tu, na nogama, dokaz je da je život unutar nas ipak jači od sopstvenog korenja straha.

Borba sa sopstvenim procesorom

Gledam u polja Excela, neka popunjena. Izgledaju mi kao kada ste u nedovoljno poznatom gradu, pa se osvrćete i ne znate na koju stranu da krenete da ne zalutate.

Kažu, veštine se uče. A mogu i da se zaborave. Ja sam neke svoje pustila "niz vodu" i to me je malo iznerviralo. Moj procesor se oduvek borio protiv neznanja. Svesna sam tog parcijalnog neznanja, a isto tako znam: da sam sve što sam skoro naučila svakodnevno vežbala, sada bih to držala u malom prstu.

Možda je ta ljutnja na samu sebe bila samo refleks; navika procesora koji je programiran da uvek isporuči rezultat. Ali, kad bolje razmislim, taj isti procesor je u međuvremenu morao da obradi stotine drugih, prioritetnijih procesa. Možda je mozak jednostavno uradio ono što svaki dobar sistem radi – optimizaciju. Napravio je mesta za ono što mi je u tom trenutku bilo "preče", dok je skoro naučene veštine tiho pomerio u stranu.

Nema razloga da budem tako stroga prema sebi (iako često jesam). To što neke formule ne mogu trenutno da se setim, ne znači da je ona nestala – ona je samo arhivirana.

Znam da će onog trenutka kada otvorim te stare, popunjene tabele, sistem prepoznati poznate obrasce. To neće biti ponovno učenje, već reindeksiranje podataka. Kao kada u onom gradu sa početka priče iznenada ugledate poznatu fasadu i odjednom znate tačno gde se nalazite.

Sledi mi jedan ozbiljan system update. Ne zato što sam se "pokvarila", već zato što se vraćam na teren koji zahteva osveženu verziju mene. I to je sasvim u redu. Naše znanje nije linija koja samo raste, već prostor koji se stalno menja i prilagođava.

Koja je veština kod vas trenutno u arhiviranom folderu? Da li se ljutite na sebe kad nešto zaboravite? Sledeći put kada se osetite izgubljeno u sopstvenom znanju, setite se da to nije kvar. To je samo priprema za novu verziju vas. 

Ovo nije kvar, ovo je faza

Danas sam na "Shut Down-u".

Ponekad se sistem jednostavno ugasi. Bez upozorenja, bez odbrojavanja. Danas je bio taj dan.

Mozak je postao preopterećen. Preplavljen je informacijama i nije u mogućnosti da sve to procesuira. Sav teret je preneo na telo. U jednom trenutku, osećaj je bio fizički opipljiv - kao da me je stena pritisla svom težinom i nisam mogla da izdržim.

Znak za uzbunu je kada ni rituali koji me uvek „vrate u život“ ne deluju. Čak ni tuširanje danas nije moglo da spere taj osećaj težine.

Težina. Teskoba. Smenjivale su se. Disala sam na škrge. Skoro da sam se "ugasila".

U jednom trenutku mi je stigla pomoć u vidu potpore. Rekla sam sebi:

„Ovo je faza. Ne brini. Proći će kroz mene.“

Kako preživeti sopstveno "gašenje"?

Kada se desi ovaj shut down, najgore što možemo da uradimo jeste da silimo sistem da se ponovo pokrene. Zamislite kompjuter koji instalira pretežak update - a vi ga požurujete stalnim kliktanjem. Samo ćete ga zbuniti, i instalacija neće biti kompletna.

Šta raditi kada stena pritiska?

Pokoravam se situaciji. Prvi korak je prestanak borbe. Kažem naglas: "Danas nisam produktivna, preumorna sam i to je u redu." Otpor troši više energije nego umor.

Buka - na minimum. Gasim notifikacije i prigušujem svetla. Ako mozak ne može da procesuira svet, smanjujem dotok informacija.

Fizičko uzemljenje. Ako ne pomaže udobno sedenje sa svom težinom tela na krevetu, onda legnem. Dozvoljavam podlozi da me drži.

Zašto je važno znati da ovo nije "kvar"?

Živimo u svetu koji nas tera da verujemo da moramo biti stalno "uključeni". Ne moramo! Jer mašina koja se nikada ne gasi na kraju pregori. Ovaj moj današnji mrak nije znak da sam slaba. To je odbrambeni mehanizam mog organizma. Moje telo je pametnije od mojih želja. Ono je reklo „dosta“ pre kratkog spoja.

Pusti. Proći će.

Sutri je novi dan, a moja vrednost ne zavisi od toga koliko sam tereta danas uspela da ponesem.