Ljudski godovi

Drvo ima godove. A šta ima čovek? Kako se zovu ožiljci koji ostave neizbrisive tragove? Da li su ljudski godovi unutrašnji čvorovi, mesta gde je tkivo duše i nervnog sistema moralo da otvrdne da ne bi puklo? Kažu, glava pamti. A telo? Ooo, da.

Kada se ogrebemo ili padom zaradimo veću razderotinu, realno je očekivati da će nam ostati ožiljak. Ali na koži. I on se može tretmanima možda skroz anulirati. A šta ćemo sa unutrašnjim razderotinama, kako njih zakrpiti? Nevidljive, a postoje. One su mnogo gore za tretiranje.

Ti ljudski godovi, iako nevidljivi, i te kako su prisutni u telu i nikada ne znaš kada će se aktivirati. Šta im je okidač i u kom trenutku – to je ono što mi ne možemo kontrolisati.

I tada, kada kontrola nestane, preostaje samo prepuštanje. Telo se u nekom trenutku jednostavno zaledi, utihne u sopstvenom odbrambenom grču. A u toj tišini, dok nepomično čekamo da prođe, ti ljudski godovi ne miruju. Oni u telu prave svoje produžetke, puštajući korenje kroz naš sistem i menjajući nas iznutra.

Ti pipci ne daju telu da zaboravi traumu koju vučemo ko zna koliko dugo. Oni prave nove, unutrašnje razderotine kojima iznova treba vreme da zacele. I tako, kao da smo u začaranom krugu: stara rana rađa novi strah, novi strah pravi novu rasekotinu, a telo ostaje zarobljeno u večitoj odbrani.

Kako onda živeti sa tim unutrašnjim reljefom?

Možda odgovor nije u uzaludnom pokušaju da te godove izbrišemo, jer gumica za unutrašnje zapise ne postoji. Možda je jedini put prihvatanje da smo prosto preorani nekim olujama. Ti nevidljivi zapisi jesu teret koji se ne najavljuje i koji parališe, ali su ujedno i svedočanstvo o žilavosti. Čovek, baš kao i drvo, nastavlja da lista i da raste oko svojih čvorova. Ne uprkos njima, nego sa njima. Krug jeste začaran, ali činjenica da smo i posle svake paralize ponovo tu, na nogama, dokaz je da je život unutar nas ipak jači od sopstvenog korenja straha.

418 dana

Danas sam prvi put posle 418 dana mogla da stavim slušalice u prevozu.

Kada bih vas ostavila samo sa ovim podatkom, verovatno biste se zapitali svašta. Pomislili biste da sam imala neki fizički problem. Ali, ne. To je broj dana od saobraćajne nesreće i od tada (i dalje) teško podnosim gužve, visoke tonove i buku generalno. Danas sam se osmelila i slušala sam muziku u prevozu nekih 15 minuta. Kažem „osmelila“, jer sam do danas morala da čujem svaki zvuk dok se vozim; da budem u pripravnosti za naglo kočenje i sve ostalo što su moja čula mogla registrovati, što audio, što vizuelno.

Tih 15 minuta nisu bili samo muzika. Bili su tišina koju sam konačno dopustila sebi unutar sopstvene glave.

Dugo sam mislila da je moj strah moja zaštita. Verovala sam da će me to što čujem svaku škripu guma ili promenu brzine motora spasiti ako se „ono“ ponovo desi. Ali istina je da me je taj stalni oprez držao zarobljenom u tom jednom, istom danu pre više od godinu dana. Slušalice su bile zid koji nisam smela da podignem, jer šta ako iza tog zida propustim trenutak koji odlučuje o svemu?

Danas sam shvatila da preživeti ne znači samo ostati nepovređen. Preživeti znači ponovo naučiti kako da veruješ svetu oko sebe. Čak i ako je to samo na 15 minuta, uz omiljenu pesmu koja prigušuje buku motora.

Sklonila sam slušalice nakon prvih pet minuta. Kao da sam tražila od sebe potvrdu da sam se zaista izolovala od spoljašnjih zvukova. Vratila sam ih posle par sekundi slušanja žamora ljudi i uobičajene saobraćajne vreve. Proverila sam – svet je i dalje tu, a ja sam i dalje bezbedna.

Možda sutra neću imati snage za isto. Možda će mi opet trebati svih pet čula na „gotovs“. I to je u redu. Oporavak nije prava linija, već niz malih pobeda poput ove današnje. Danas sam pobedila buku. Sutra ćemo videti.

Ipak, taj kratki period izolacije od spoljnog sveta bio je jedan veliki pređeni put u ovih 418 dana. Često zaboravljamo da se rane koje se ne vide na koži leče najduže. Ako ne brojite dane od nekog sudara, možda brojite dane od trenutka kada ste prestali da radite nešto što volite jer vas je bilo strah.

Koji je vaš broj? I šta je to što ponovo radite "prvi put"?

MS

Volela bih da su moji inicijali u naslovu tema ovog posta ali nisu. Lakše bi mi bilo da pišem i o sebi (mada to baš ne volim) nego o MS-u.

Znamo se tri decenije moja B. i ja. Prošle smo mnogo lepih i ružnih trenutaka u životu koji je bio i "čupav i dlakav"...obema. Ne živimo više u istom gradu ali smo i dalje prisutne jedna drugoj u našim životima. Tako funkcioniše naše prijateljstvo. Jer, samo takvo, jeste pravo. Drugačije ne podvodim pod taj izraz.

Pre mesec dana u jednom telefonskom razgovoru, reče mi da nije dobro. Čula sam joj i po glasu, ali nisam mogla pretpostaviti tog trenutka težinu tih njenih reči. Dok mi je "pravila uvod" i dalje nisam naslućuvala šta je "po sredi". A onda je rekla - imam Multipla-sklerozu. Zanemela sam. Kada sam uspela da progovorim, glas je počeo da mi drhti ali sam nekako uspela da se suzdržim da ne zaplačem. Ne sećam se šta sam joj rekla dok mi se želudac uvrtao. A ona, ona je to izgovorila tako hladnokrvno, kao da mi je saopštila da ima upalu grla.

Moja B. je inače uvek bila hrabra žena koja je koračala kroz život preko trnja kao da je najsitniji pesak. Borac koji se nikada ne predaje. Zato mi je na neki način bila idol a i uzor dok sam bila baš mlada.

Nastavila je podrobno da mi priča o ispitivanjima i konačno uspostavljenoj dijagnozi...a meni i dalje knedla u grlu. Znam ja šta je MS, ali u globalu. I dok je ona pričala a ja slušala u glavi mi je nastala praznina - šta da joj kažem, šta da je pitam. Shvatila sam da ja zapravo o toj bolesti znam jako malo. Naravno da mi je čuveno i standardno pitanje KAKO, bilo na vrh jezika ali nisam ga izgovorila naglas. To je više bio njen monolog sa tek ponekom mojom upadicom. Svojom smirenošću uspela je i mene da smiri. Trgla sam se i naredila sebi da ne smem da klonem bar dok pričamo. Primetila je ona to, jer njoj ništa nikada nije moglo da promakne. Ali, pravile smo se obe da je sve pod kontrolom. Glas mi se vratio u normalu pa sam mogla da se uključim u razgovor. Odgovarala mi je na moja pitanja i tako upoznavala sa bolešću o kojoj nije ni sanjala da će je strefiti.

I dalje sam bila u šoku ali mi je bilo drago što je u njenom glasu bilo želje za normalnim životom. Ali to više nije moguće. Moraće se privići na novi režim života i to ne samo ona, već i njena porodica i svi u njenom bližem okruženju. Živeće jedan potpuno drugačiji život, neki nov, koji sa sobom nosi niz neizvesnosti i teškoća jer je bolest takva. Vremenom će stanje da se pogoršava jer je kod nje dijagnostifikovan primarno progresivni oblik.

Danima čitam o toj bolesti, o načinu ishrane, terapijama... I danima mi se to čini tako dalekim. Kao da čitam onako, informativno. A nije tako. Samo sam bežala od istine, od priznanja sebi da je moja prijateljica bolesna od multipla skleroze.

Plačem...ali se pitam: kako je njoj?

https://sr.wikipedia.org/wiki/Multipla_skleroza#Patofiziologija


Tekst preuzet u originalu - See more at: http://blogmagazin.rs/o-drugima/ms/#sthash.k38Aeuvt.dpuf