Danas sam na "Shut Down-u".
Ponekad se sistem jednostavno ugasi. Bez upozorenja, bez odbrojavanja. Danas je bio taj dan.
Mozak je postao preopterećen. Preplavljen je informacijama i nije u mogućnosti da sve to procesuira. Sav teret je preneo na telo. U jednom trenutku, osećaj je bio fizički opipljiv - kao da me je stena pritisla svom težinom i nisam mogla da izdržim.
Znak za uzbunu je kada ni rituali koji me uvek „vrate u život“ ne deluju. Čak ni tuširanje danas nije moglo da spere taj osećaj težine.
Težina. Teskoba. Smenjivale su se. Disala sam na škrge. Skoro da sam se "ugasila".
U jednom trenutku mi je stigla pomoć u vidu potpore. Rekla sam sebi:
„Ovo je faza. Ne brini. Proći će kroz mene.“
Kako preživeti sopstveno "gašenje"?
Kada se desi ovaj shut down, najgore što možemo da uradimo jeste da silimo sistem da se ponovo pokrene. Zamislite kompjuter koji instalira pretežak update - a vi ga požurujete stalnim kliktanjem. Samo ćete ga zbuniti, i instalacija neće biti kompletna.
Šta raditi kada stena pritiska?
Pokoravam se situaciji. Prvi korak je prestanak borbe. Kažem naglas: "Danas nisam produktivna, preumorna sam i to je u redu." Otpor troši više energije nego umor.
Buka - na minimum. Gasim notifikacije i prigušujem svetla. Ako mozak ne može da procesuira svet, smanjujem dotok informacija.
Fizičko uzemljenje. Ako ne pomaže udobno sedenje sa svom težinom tela na krevetu, onda legnem. Dozvoljavam podlozi da me drži.
Zašto je važno znati da ovo nije "kvar"?
Živimo u svetu koji nas tera da verujemo da moramo biti stalno "uključeni". Ne moramo! Jer mašina koja se nikada ne gasi na kraju pregori. Ovaj moj današnji mrak nije znak da sam slaba. To je odbrambeni mehanizam mog organizma. Moje telo je pametnije od mojih želja. Ono je reklo „dosta“ pre kratkog spoja.
Pusti. Proći će.
Sutri je novi dan, a moja vrednost ne zavisi od toga koliko sam tereta danas uspela da ponesem.
