Svako od nas nosi onoliko tereta koliko može da podnese. I bukvalno, zna se na koji mislim. Možda se neki nećete složiti sa mnom, ali svakako imate pravo na svoje mišljenje. Ovo ne pišem napamet, već iz iskustva.
Život me je stavljao u razne situacije i za neke se, sa ove distance gledajući unatrag, ozbiljno zapitam: kako sam uopšte sve to izdržala? Ne zastupam tezu da čovek u teškim situacijama postane životinja; moja teza je da je čovek ponekad sposoban da izdrži više od bilo kog drugog bića.
Ali i pored svega, pod svim tim prinudnim teretima, mi smo ipak samo ljudi.
Živimo u društvu koje slavi samo pobednike. Svakodnevno nas preplavljuju poruke o tome kako moramo biti uspešni, nasmejani i uvek spremni za novi okršaj. Priznati umor postalo je kao priznanje poraza a predah isto što i odustajanje. Zato često stavljamo masku neustrašivosti, stežemo zube i koračamo kroz oluje kao da nam vetar ne može ništa.
Ali šta biva kada se svetla ugase, kada ostanemo sami među svoja četiri zida?
Tada, u tišini sobe, ta veštačka snaga konačno ustupa mesto istini. Shvatimo da suze nisu znak slabosti, već jedini način da duša spere nagomilanu prašinu sa dugog i napornog puta. One su dokaz da nismo oguglali, da nas nepravde i udarci nisu pretvorili u hladan kamen. Biti ranjiv ne znači biti poražen; to znači sačuvati sposobnost da osećaš, uprkos svemu. Čovek koji ne ume da zaplače nad sopstvenim teretom, teško će razumeti i tuđu muku. Tek kada prepoznamo sopstvenu krhkost, počinjemo sa više razumevanja da gledamo borbe ljudi oko nas.
Zato, kada sledeći put osetite da su vam kolena teška i da vam dah ponestaje, dopustite sebi da budete samo ljudi. Skinite oklop bar na kratko. Jer tek kada priznamo sopstvenu ranjivost, pronalazimo onu najdublju, istinsku snagu da se ponovo podignemo, ispravimo leđa i krenemo dalje.
