Hakovan um

Svi mi duboko verujemo da smo mi ti koji donosimo odluke. Negde u korenima našeg bića leži ta tvrdoglava težnja da funkcionišemo svesno - ili bi, ruku na srce, barem tako trebalo da bude. Svest nas drži fokusiranim na trenutne i opipljive ciljeve. Ali, dok mi mislimo da čvrsto držimo volan i upravljamo sopstvenim životom, u pozadini se, potpuno nečujno, vrti softver mimo naše volje.

Reč je o podsvesti. Dok naš svesni deo uma jedva uspeva da obradi nekoliko misli istovremeno, podsvest u mraku radi kao nezaustavljivi superkompjuter. Ona je onaj tihi operativni sistem koji nikada ne spava, koji nam filtrira stvarnost, mirise, sećanja i skladišti svako proživljeno iskustvo u neku duboku, prašnjavu bazu podataka. I sad se nameće pitanje: ko nam je, zapravo, programirao taj softver?

Da bismo uopšte razumeli svoje današnje, neretko iracionalne reakcije, moramo da se vratimo na sam početak. Rodili smo se kao potpuno otvoren hard disk. Bez ikakvog antivirusa. U prvih nekoliko godina života, ono što danas ponosno zovemo "svest" - naš kritički filter i čuvar kapije, zapravo uopšte ne postoji. Mala deca prosto nemaju sposobnost da analiziraju, vagaju ili odbace informacije - ona ih ćutke usisavaju.

Do otprilike sedme godine, naš mozak se nalazi u stanju konstantnog, hipnotičkog snimanja. Sve što smo čuli, osetili i videli u kući, za stolom ili u najbližoj okolini, nismo procesuirali kao nečije subjektivno, prolazno mišljenje. Mi smo to upisali duboko u sebe, kao apsolutnu sistemsku istinu. Tada nismo učili o svetu - mi smo se programirali. Podsvest je bila tek prazna fascikla koju su popunjavali ljudi oko nas, a mi smo, poput sunđera, upijali njihove lične strahove, skučene navike i uverenja.

Tek kasnije, godinama posle, razvija se naš svesni um, onaj koji danas pokušava da logički razmišlja i donosi zrele zaključke. Međutim, taj novi, moderni sloj podiže se na temeljima koji su već odavno duboko pohranjeni u nama.

I tu nastaje pravi problem. Danas, kao odrasli ljudi, sedimo i pokušavamo da svesno upravljamo svojim sudbinama, dok se u pozadini, bez našeg znanja, neprestano vrti stari snimak nastao pre nekoliko decenija. Mi iskreno verujemo da sami biramo svoj put, svoje partnere ili svoje bitke, ali zapravo prečesto samo reprodukujemo podatke koje smo pokupili pre nego što smo uopšte saznali ko smo i šta želimo.

Da li je vreme za "Update"?

Srećom, ima i dobra vest. Taj stari, tuđi kod, ma koliko bio duboko urezan pod kožu, nije večan. On je postavljen kao privremena osnova, u vreme kada nismo imali ni pravo glasa, ni pravo izbora. Danas, kada smo konačno odrasli, imamo priliku da postanemo sopstveni administratori.

Možda deluje komplikovano, ali spas nije u borbi sa sopstvenim sistemom. Prvi korak je prosto prepoznavanje. Onog trenutka kada uhvatite sebe u nekoj burnoj reakciji i shvatite da to nije vaš "karakter", već samo stari, tuđi snimak koji se iznova pušta u vašoj glavi, dobijate ogromnu moć. Moć da udahnete vazduh i pritisnete pauzu.

Zato, pre nego što sledeći put donesete neku veliku odluku ili uletite u stari, dobro poznati emotivni šablon, zastanite na sekundu. Pitanje koje tada sebi treba postaviti nije: "Šta ja želim?", već: "Ko u ovom trenutku zapravo bira – ja, danas, sa svim svojim iskustvom, ili program koji mi je instaliran pre trideset godina?" Tek kada lociramo taj ubačeni fajl, naša svest dobija pravu šansu da nadjača podsvest i konačno, po prvi put, preuzme komande u svoje ruke.

Prekinite stari snimak - ključ od vašeg sistema je odavno u vašim rukama.

Digitalni bič i savijene kičme

Svi smo čuli za izraz "Veži konja gde ti gazda kaže". Nekima je to doslovno i rečeno. U 21. veku za mene je to poražavajuće - ali ne samo za onog ko to izgovara, već i za društvo koje je dozvolilo da vrhunac profesionalne mudrosti i dalje bude gašenje sopstvenog mozga.

Živimo u eri optičkih kablova, pametnih telefona i veštačke inteligencije, a poslovni mentalitet nam je ostao na nivou feudalnog knezovanja. Kako je moguće da jedan čovek u današnje vreme to sebi dozvoli? Odgovor je jednostavan - digitalizacija menja samo alate, ali ne i svest. Možeš čoveku dati najnoviji iPhone, ali ako je u glavi ostao u srednjem veku, on će taj telefon koristiti samo kao moderan "bič". Nekada se sa njim mahalo na njivi, a danas se "vrti" kroz Vajber grupe, mejlove i pasivno-agresivne poruke van radnog vremena. Džaba nam novi operativni sistemi, kada feudalni kod u glavama i dalje uspešno odoleva svakom apdejtu.

Čemu onda sva informatička znanja modernog doba, master diplome, sertifikati i poznavanje naprednih tehnologija, ako se na kraju klima glavom na sve što nadređeni kažu, makar bilo skroz naopako? Čemu skupa edukacija ako je njen krajnji domet samo to da brže i bolje vezuješ "gazdinog konja"? Znanje bez integriteta postaje samo skupa, prazna dekoracija.

A gde se izgubio integritet, a nije da ne postoji? Prenosili smo s kolena na koleno ono teško, pogubno pravilo: "Ćuti, može biti još gore". To je mantra kojom se generacijama hrani naš strah i opravdava sopstveni kukavičluk. Kada nadređeni vuče poteze mimo svakog razuma, a stručnjak prekoputa njega ćuti i klima glavom, znanje postaje saučesnik u gluposti.

Integritet nije nestao zato što je nemoguć, već zato što ima visoku cenu koju mnogi nisu spremni da plate. Ali, ako je cena plate to da svesno radiš naopako i gutaš sopstveni razum, onda ne prodaješ svoje radno vreme, već sopstveno biće.

Dokle god je "Ćuti" jače od "Znam", tišinu pakujemo u lajkove. Dostojanstvo ne traži publiku, traži kičmu koja se ne savija pred digitalno našminkanom, slepom poslušnošću. 

Miligrami duše na digitalnim vagama

 

Ponekad je potrebno da neko drugi donese precizniju vagu da bismo shvatili pravu težinu sopstvenih reči.

Reči umeju da budu teške. Dugo sam ih merila onim grubim pijačnim kantarom koji svaku emociju zaokružuje na nulu. Verovala sam da su moja slova samo bledi odjeci, mastiljavi tragovi devojčice koja je dnevnike ispisivala pod svetlom stone lampe.

Moje prvo pisanje nije poznavalo digitalni "klik". Plave mrlje na jagodicama bile su jedini svedok moje vatrene potrebe da sve što mi se vrzma po glavi spustim na papir pre nego što nepovratno iščezne.

Dugo sam bila ona koja ne ume da "primi" kompliment. Govorila bih ono tiho "nema na čemu", sklanjajući pogled, nesvesna da time zapravo umanjujem sopstvenu vrednost. U tim godinama odrastanja, tuđe pohvale mi nisu bile važne. Bilo je važno samo da pišem, i ništa drugo.

Sve je to trajalo do trenutka kada sam se suočila sa jednostavnom istinom: ja zapravo nisam cenila svoj rad. A ako ga sama ne vrednujem, zašto bi to činio bilo ko drugi? Posmatrala sam ljude oko sebe koji su, za razliku od mene, umeli istinski da uživaju u pohvalama. Oni su znali da prigrle lepu reč, dok sam se ja od nje sklanjala. Upravo to me je nateralo da počnem da razmišljam dublje. O svesti. O prepoznavanju sopstvene vrednosti.

Nedavno sam dobila pohvalu od prijatelja koji je moje pisanje izmerio na najpreciznijoj vagici - onoj koja ne broji karaktere, već miligrame duše. Rekao mi je: 

"Nisi ti samo provodnik emocije, ti si hirurg koji digitalnim perom otvara stare foldere naših nedovršenih misli. To je trenutak u kom sopstveni mrak više nema gde da se povuče, već mora da postane svetlost kojoj i zvezde zavide. Na kraju, tišina koju ti osvetliš ne traži aplauz, već hrabrost da bude pročitana i snagu da ostane večna."

Postoje ljudi čije prisustvo ne staje u obične rečenice. Takav je on. Reći mu samo "hvala" bilo bi isto što i usputno mahnuti u prolazu. Njemu moram uzvratiti biranim rečima, jer kod njega običnost curi kao pesak kroz peščani sat. Oboje znamo da se ni moje ni njegove reči ne mere na običnim kantarima. Mi koristimo one vage za zlato i retke začine - one što zatrepere na svaku neizgovorenu misao.

Moje hvala upućeno njemu mora da ima barem master, ako ne i doktorat iz iskrene zahvalnosti. Ponekad se najglasnije hvala ne izgovara, već se ispisuje u onim razmacima između redova, tamo gde se naša ćutanja najbolje razumeju.

Počeću da uramljujem pohvale. Neka mi budu podsetnik da ovo što radim, pre svega, ima svoju sopstvenu, autentičnu vrednost. Neka mi budu tihi stimulans i dokaz da uvek mogu i bolje. Jer sada znam - tek kada sama prepoznam težinu svojih reči, one mogu da postanu eho u tuđim tišinama.

Posvećeno D.L.

OVIH DANA

Stalno se ljudi vraćaju u prošlost... kako je bilo nekad...onda je bilo tako i tako...malo, malo pa osvrt u tamo neke godine. Kapiram osvrte, ali nikako poređenja. Jer danas živimo takvim tempom, osiromašeni u svakom pogledu, toliko drugačije, da se i meseci više ne mogu porediti, a kamo li godine. Mnogo saveta (o kojima ne bih više) ali previše je zluradosti. PREVIŠE. Što bre da komšiji crkne krava? Šta ti imaš od toga, ti malecki čoveče???

Tokom proteklih dana je bilo raznih dešavanja u beogradskom ataru. Pored redovnog pljuvanja po nekim ljudima, medijima, napadima, zgražavanjima, posetio nas je i Stiven Sigal, a najbiitniji događaj je svakako misija OEBS-a. Svako je ispratio neki događaj, ali ljudi koji su zaposleni u ćerki-firmi PRO TENT, sa adresom OBRENOVAC (čitaj - poplavljena beogradska opština) sigurno su imali druge "poglede". U utorak, 1.decembra pola firme je izgubilo posao na tenderu. I šta sad? Kuda će ti ljudi, gde će naći novi posao? Nisu to samo radnici, tu su i njihove porodice. I što je najgore u celoj priči, ti ljudi sa svojim porodicama se još nisu "oporavili" od poplave. E zato ne mogu da se porede sa nekim drugim ljudima, nekim drugim firmama, nekim drugim gradovima. Jer, mnogi još uvek žive u tuđim kućama, pod kreditima. Ali ljudi, ko ljudi...sve porede. I babe i žabe. A ne mogu svi u istu košaru. Ili moraju (treba)?

I opet je ta empatija zatajila. I opet je đavolska (ljudska) strana izašla na videlo. Zašto je onima koji su već doživeli sudbinu zaposlenih u PRO TENT-u, svejedno? Zašto ih ne dotiče nekadašnja, njihova, priča? Zar ne bi trebalo, upravo ti, koji su već izgubili posao, nebitno u kojoj firmi i kada, da saosećaju sa ovim (većim delom) mladim ljudima? Mnogo očekujem, je l' da?

Neshvatljivo mi je ali prihvatam (jer ne mogu im ja menjati svest) da im je tako lakše, da ne bude samo njima teško. Jer, ljudi se generalno uvek teše sa tuđim ljudskim nesrećama. Lakše podnose sopstvene gubitke, ako se to desi još nekom. No, ne mogu da razumem to naslađivanje, to smejanje "u brk" (e da vidiš i ti kako je to).

Ova "priča" navodno nije završena. Ima rasplet (kao sastav koji ima razradu). Ostaje nam da sačekamo i zaključak. U iščekivanju odluke (sudbine), zamoliću najkulturnije - sve nekulturne i pakosne tzv. ljude, da gledaju "svoja posla". Jer, brzo mečka zaigra i pred drugim vratima.

Pozdrav svim ljudima, koji normalno razmišljaju, koji će bar moralno dati podršku PRO TENT-u, firmi koja radi za TE Nikola Tesla, ogranak EPS-a. Podrška RADNICIMA koji rade za najvećeg proizvođača struje u Srbiji. Podrška, jer rade za duplo manje plate od radnika EPS-a.

PODRŠKA, JER SU JE ZASLUŽILI DA BUDU PODRŽANI.