Znaš li kako je kada zavučeš ruku u srce i iščupaš ljubav iz njega, a da ona (ljubav) nije umrla tim činom? Samo je ukloniš na neko drugo mesto. A srce…krvari. Normalno, volelo je i još voli. I ne zna šta ga je snašlo. A duša?
Duša boli. Jako. Nekada pomislim da ću svisnuti od tog bola koji samo malo, na trenutke umine pa se opet vrati sa istim intenzitetom. I tako u krug. Duša je žrtva mog napada na srce. Ona trpi posledice mog (ne)dela nad srcem. No, ona vidi srce kao krivca.
Dok me grize savest, ja "jedem" ostale organe - "grizem" ih nemilice. Odakle mi pravo da uradim tako nešto? I zašto moj razum ćuti, zašto ne progovara??? Zašto mi ne daje kuraži, iako znam da sam postupila ispravno? Samo se oglasio u trenutku "presude". I to je to?
Postoji li negde groblje ljubavi, da odem i potražim onu moju, otrgnutu iz dubine srca? Da joj kažem zašto sam to uradila. Duša pati i sve ovo i pišem zbog nje. Ona je zapravo ono najbitnije u meni. A ponela sam se prema njoj jako loše. Možda će me razumeti? Možda mi i oprosti? Jer, moja je.
Thanks to Gemini who generated this image under my supervison, fulfilling my wishes.
