Danas je bio dan D. Godišnjica saobraćajne nesreće koja je odnela dva života. Pedeset i šest nas je bilo povređeno – neki lakše, neki teže. Fizičke povrede su do sada „zarasle“. Ono što još nije, to su one povrede koje se ne vide golim okom. Psihičke.
U početku, telefon nije prestajao da vibrira. Pozivi, poruke, smešni klipovi - svi su pokušavali da mi „skrenu pažnju“ sa mraka u kojem sam se našla. To je onaj prvi talas empatije koji vas zapljusne, a onda se, sasvim prirodno, povuče. Ljudi se vraćaju svojim životima, svojim rutinama i sadržajima koji nemaju veze sa mojim ožiljcima. I to je normalno.
Posle nekog vremena, uz mene su ostali samo oni pravi prijatelji, što se dalo i očekivati. Tek retki se nisu uopšte oglašavali jer, kako kažu, „nisu hteli da me ometaju“. Pitam se – u čemu? Pa jedna poruka ohrabrenja, podrške ili prosto pozdrav, neće nikome zasmetati. Moji problemi nisu virusi koji se mogu preneti mejlom ili telefonskim razgovorom. Ali, tako se ljudi isfiltriraju. Na kraju ostanu samo oni koji su tu bili oduvek – i u dobru i u zlu.
U ovih godinu dana prošla sam kroz razne faze raspoloženja, čitavu lepezu manifestacija i psihosomatskih problema. Naučila sam da psihosomatika nije „umišljanje“. To je način na koji naša podsvest vrišti jer više ne može da ćuti. Trauma ima svoj sopstveni jezik.
Moja „lepeza“ je uključivala sve: od iznenadnog gubitka daha u potpunoj tišini, do napada panike usred obične kupovine. Telo pamti stres čak i kada mi pokušavamo da ga potisnemo. Naučila sam da ne mogu snagom volje zaustaviti drhtanje ruku ili ubrzan rad srca kada mozak detektuje opasnost tamo gde je nema. Morala sam da naučim da ne budem ljuta na svoje telo; ono me nije izneverilo, samo je ostalo u stanju pripravnosti pokušavajući da me zaštiti.
Da mogu da se vratim unazad, onoj osobi od pre godinu dana samo bih stavila ruku na rame i šapnula:
„Ne plaši se onoga što dolazi. Boleće, bićeš umorna i često ćeš se osećati kao stranac u sopstvenoj koži, ali preživećeš i to.“ Rekla bih joj da ne troši snagu na pravdanje onima koji ne razumeju i da će ponovo naučiti da diše – ne uprkos svemu, već sa svim tim što nosi.
Danas na život ne gledam kao na nešto što se podrazumeva. Za mene je on sada pozajmljeno vreme. Shvatila sam da nismo onoliko čvrsti koliko mislimo, ali smo mnogo žilaviji nego što možemo da zamislimo. Više ne jurim za velikim stvarima; tražim mir u onim malim, „običnim“ trenucima.
Godišnjice su tu da nas podsete na ono što smo izgubili, ali i na ono što je preostalo. A preostalo je dovoljno da se izgradi nešto novo – možda malo tiše, ali svakako dublje i svesnije.
Živa sam. I to je, posle svega, jedina pobeda koja je danas bitna.
