Kada crveno slovo postane ožiljak
Postoje datumi koje svet obeležava svečano, u miru i tišini praznika. Za mene, 27. januar nije samo Sveti Sava koji se praznuje i kao školska slava. To je dan koji je u mom kalendaru upisan najcrvenijim slovom - onim koji će za par dana, pa godinu kasnije, krvari kroz sećanja.
Kako se taj datum bliži, moja podsvest odbija poslušnost. U kom trenutku mozak dobije komandu da premota film unazad? Zašto se taj film uopšte pali bez pitanja? Noćas me je taj eho, u teškom snu, vratio u onaj autobus. Ponovo sam proživela udes, ponovo osetila onaj miris od kojeg mi se ledi krv, miris koji i sada, dok sam budna, osećam u nozdrvama. Ponovo sam bila na tom jednom sedištu koje me je delilo od smrti. Osvanula sam slomljena, sa pritiskom u slepoočnicama i suzama koje su tekle same, bez prestanka.
Danas je bio dan za vizitu u dnevnoj bolnici. Pred grupom psihijatara, psihologa i sestara, iz mene je, sa svom tugom, jedom i bespomoćnošću, izletela rečenica koja je ogolila moju istinu: "Ne znam da li ćete me razumeti, ali prvi put sam noćas pomislila da bi možda bilo bolje da sam ostala u onom autobusu, nego što prolazim ovaj pakao."
To nije bila suicidna misao. To je bio krik duše koja je umorna od preteškog bremena traume. Kada sam to izgovorila, nastupila je neobična tišina. Nije to bio prazan muk, već trenutak u kojem sam osetila kako se njihov prag kontrolisane empatije spustio za jedan stepenik. Danas su, u toj tišini, beli mantili prestali da budu samo stručnjaci. Postali su obični ljudi, žene koje su me čule bez osude i bez pokušaja da me ućutkaju. Moja doktorka i načelnica su mi tiho objasnile: to je eho. To je 27. januar koji kuca na vrata mog sećanja. Povećale su mi terapiju, ali ono što me je zapravo umirilo bila je ta spoznaja da moja patnja nije nevidljiva.
Takođe, za dizanje raspoloženja zaslužan je i Miša, moj divni anđeo - a čovek, sa velikim Č. On se toliko trudio da mi skrene misli i oraspoloži, pričajući neke svoje dogodovštine.
Večeras pišem ovo sa blagom glavoboljom, ali i sa nekom novom vrstom mira. Shvatila sam da, iako je moje breme preteško, postoje trenuci kada ga ne moram nositi sama. Ponekad je najviše što čovek za čoveka može da uradi upravo to – da u tišini prizna njegovu bol.
Dok završavam ove redove, pritisak u slepoočnicama polako popušta. Shvatam da pisanje nije izbrisalo ono što se desilo, niti je promenilo datum u kalendaru, ali je izvuklo bol iz mraka na svetlost. Večeras neću pokušavati da prisilno zaustavim suze ako krenu. Pustiću ih da teku, jer svaka od njih ispira po jedan delić onog mirisa benzina i straha. Sutra je novi dan, a ja sam – uprkos svemu i uprkos onom autobusu – i dalje ovde.
